free amp templates

AKTUALNE TEME
ANALIZE
IDEJE

Objavljene u periodu od više decenija društvenog angažovanja


Aleksandar Lojpur, diplomirani pravnik, advokat i publicist , rodjen 1958 u Beogradu. Od 1981 radi kao pravnik i advokat u Srbiji, Izraelu i Češkoj republici.


Od studentskih dana do danas učestvuje aktivno u društvenom životu. 


Kao student, 1978 učestvovao u pokretanju studentskog lista Pravnik, koji i danas izlazi.


Učestvovao je u osnivanju studenstkog kluba Bona Fides na Pravnom fakultetu u Beogradu

i bio jedan od osnivača prve nezavisne političke organizacije u SFR Jugoslaviji, Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1987.

Jedan od osnivača prvog nezavisnog nedeljnika "Vreme", 1988.



Član jugoslovenskog Helsinškog odbora od osnivanja, 1987.

Član Evropskog pokreta u Jugoslaviji od osnivanja 1988.g., Predsednik Beogradskog odbora tog pokreta 1989.g.

Savetnik Fikreta Abdića, Člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, 1990.

Član Predsedništva Udruženja pravnika Srbije 1996.g.

Prvi advokat-saradnik iz Srbije u ABA/CEELI (Američko udruženje pravnika - Inicijativa za Srednju i istočnu Evropu) programu za vladavinu zakona u SRJ, 1997.g.

Jedan od osnivača Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM) 1997.

Direktor programa "Radna grupa za budućnost SRJ" (tzv. Bratislavski proces) East-West Instituta, Prag, 1999-2003.




Savetnik Koaliciji DAN (Nova Demokratija, Demokratski Centar, Demokratska Alternativa) 1999-2001.

Jedan od osnivača Igmanske Inicijative, programa regionalne saradnje za Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Srbiju i Crnu Goru, 2001-2003.

Član i koordinator Komisije za istinu i pomirenje osnovane u SRJ 2001.

Član Radne grupe za reformu krivičnog zakonodavstva (OSCE) 2003.

Član Upravnog odbora PARISS (Pokret akcionara, radnika i sindikata Srbije), od 2010. do danas.


AKTUALNE TEME         ARHIV

DRUŠTVO

POLITIKA

IDEOLOGIJA

ARHIV PUBLIKACIJA

Objavljenih u periodu od više decenija društvenog angažovanja


Društvo

Januar 1991, 


Milošević i Ćosić o JU krizi


Poguban nacionalni program


(Povodom govoraDobrice Ćosića u Kragujevcu* i istupanja Slobodana Miloševića na YU samitu 10.januara 1991.g.)

Viđenje razrešenja jugoslovenske ustavne krize koje je zastupao Slobodan Milošević na tzv. YU samitu10.1.1991. godine u celini je logičan nastavak onih činjeničnih konstatacija o nastanku Jugoslavije i dosadašnjem položaju srpskog naroda u Jugoslaviji koje sadrži govor DobriceĆosića u Kragujevcu a koji "Politika"prenosi u celosti 20.1.1991.g. Pravničkim rečnikom rečeno, dok Dobrica Ćosić analizira stanje "de lege lata" (ono što zakon jeste), Slobodan Milošević nudi rešenje "de lege ferenda" (ono što zakon treba da bude), sa čime se, prema svemu sudeći, Dobrica Ćosić u celosti saglašava.

Dopustite mi da ukratko sažmem suštinu i tih konstatacija i tog nacionalnog programa. Budući da je Jugoslavija stvorena sa aspiracijom srpskog naroda da živi u jednoj državi - tvrde saglasno Ćosić i Milošević - i budući da su Srbi u dva balkanska rata i dva svetska rata pobedili boreći se za taj cilj, i u tim ratovima bili izloženi realnoj opasnosti da fizički nestanu kao narod, kako god da bude razrešena sudbina Jugoslavije - svi Srbi moraju biti obuhvaćeni jednom državom, bila to Jugoslavija, ili neka druga tvorevina ako ostali narodi koji čine Jugoslaviji ne žele sa Srbima u jednu državu.

Međutim, analizom tog nacionalnog programa može se zaključiti da je on po interese srpskognaroda sasvim poguban.

Već samo postavljanje tog programa kao dnevno političkog zadatka podrazumeva relativno jednostavan izbor sredstava za njegovo ostvarenje. To su, naime, sva sredstva vođenja politike, uključujući i rat, ako se drugim političkim sredstvima cilj ne može postići.

Štaviše, čini se kao da je po Miloševićevom i Ćosićevom viđenju srpskog nacionalnog programa, rat neizbežno sredstvo za ostvarenjecilja tog programa. Naime, Srbi mogu živetu u jednoj državi ili tako da to bude Jugoslavija organizovana kao jedna država, ili da to bude Srbija sastavljena iz delova sadašnje Jugoslavije, sa zapadnimgranicama na Uni. Ovaj program podrazumeva ili da ostali narodi u Jugoslaviji u političkim pregovorima prihvate ovakve aspiracije Srbije, ili da ih Srbija ratom primora na prihvatanje tog programa.

Međutim, koliko je takav nacionalni program apsurdan i za sudbinu srpskog naroda koban, vidi se iz analize posledica koje bi nastupile njegovim ostvarenjem.

Sadašnja Srbija i "srpske zemlje" u Jugoslaviji već sada su veoma siromašne i zaostale u odnosu na druge evropske krajeve. Izvesno je da bi se taj jaz, po logici stvari, još više produbio, jer bi evropske zemlje nastavile svoj ubrzani razvoj ne hajući za ratne neprilike na Balkanu.

Međutim, pretpostavimo za trenutak da je Srbija, uprkos svemu, posle neminovno velikih ratnih stradanja stanovništva i razaranja privrednih potencijala koje bi takav rat neminovno sobom nosio, ostvarila Miloševićev i Ćosićev program. Pretpostavimo da je Srbija uspela da ostvari uspostavljanje jedne države koja okuplja sve Srbe, a da je ostale sa teritorije te države ili iselila ili svela na nivo nacionalnih manjina čijim se pripadnicima daju prava uobičajena u civilizovanim državama.

 Kakva bi to država bila? Da li bi i kako sarađivala sa ostalim evropskim narodima, a posebno sa drugim jugoslvenskim narodima?

Na ovom mestu dolazimo do onoga što Miloševićev i Ćosićev program čini apsurdnim.

Naime, ako bi ta država postavila za cilj da bude jaka i bogata kao i druge civilizovane evropske države, ona bi morala da shvati da je jedini način za postizanje tog cilja uklanjanje barijera u prometu ljudi, kapitala i informacija. Drugim rečima, i ta velika i moćna srpska država, od Dubrovnika do Bihaća i od Horgoša do Dragaša(ili Đevđelije, svejedno) morala bi ako bi htela evropski prosperitet, garantovati strancima ista prava kao i domaćim državljanima, u pogledu osnivanja preduzeća, investiranja kapitala, raspolaganja profitom, slobode kretanja i nastanjivanja i sticanja nepokretnosti, itd. I ta država bi pripadnicima nacionalnih manjina morala garantovati pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku, na negovanje kulturnih tradicija i druga prava. Ona bi morala da dozvoli slobodno nastanjivanje na svojoj teritoriji i Englezu i Francuzu, ali i Hrvatu i Muslimanu i Albancu (ili njegovom potomku) koji je morao da se seli da bi se ostvario sadašnji srpski nacionalni program.

U suprotnom, ako ta država ne bi htela na sve to da pristane, srpski narod bi bio zarobljen u jednoj opresivnoj, autoritarnoj državi, okruženoj mržnjom i nerazumevanjem suseda, zatvorenoj prema svakom uticaju iz inostranstva, sa bednom ekonomijom i svim mogućim barijerama prometu kapitala, ljudi i ideja. Naravno, takvo stanje ne bi moglo da traje u nedogled, i makar posle 50 godina, Rumunija i Albanija bi se morale ponoviti i u takvoj Srbiji.

Drugim rečima, sve dok naše intelektualne i političke vođe ne promene diskurs karakterističan za srednji vek (državna suverenost i vojna osvajanja) i ne primene diskurs XXI veka (privredni liberalizam, uklanjanje barijera u prometu kapitala, informacija i ljudi), postoje šanse da nam se dogodi udes Nemačkeiz prve polovine ovoga veka, ili Iraka ovih dana.

Kritika političkih ciljeva Srbije kako su ih postavili Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić može se dati i postavljanjem cilja iz srednjevekovnog diskursa, uz primenu sredstava iz savremenog arsenala.

Naime, pravi obilićevski način definisanja naconalnog programa Srbije bio bi da Srbija učini sve da vaskrsne Srbiju veliku i moćnu kakvo je bilo Dušanova Srbija.

Međutim, ako je Dušanu u njegovom veku stajalo na raspolaganju samo jedno sredstvo za ostvarenje te moći i tog bogatstva, a to sredstvo su bila vojna teritorijalna osvajanja, političko slepilo bi bilo primenjivati ista sredstva kao i pre 7 vekova. Ono što je vojska obavljala pre 6 vekova, danas obavlja strpljivi i organizovani rad u ekonomiji. To je lekcija koju je najbolje shvatio Japan (posle Hirošime, nažalost). Ako je Japanu 40 godina trebalo da sebe dovede u položaj najvećeg svetskog investitora i time najveće svetske imperije, ko uskraćuje Srbiji aspiraciju da ekonomskim putem za 20 godina ne postane najveći investitor na Balkanu i tako legalnim i međunarodno priznatim vlasnikom najvećeg broja ekonosmkih dobara na teritoriji nekadašnjeg Dušanovog carstva? Ako se zna da su srpski gastarbajteri u Nemačkoj najsposobniji među svima, ako se zna da već danas u ovo malo privatnog sektora koji je otvoren poslednje dvegodine ljudi rade i po 12-15 sati dnevno jer rade za sebe, ko i zašto može sumnjati u mogućnost preporoda Srbije zasnovanom na privatnoj inicijativi, slobodnom prometu ljudi, ideja, roba i usluga, i kapitala. Ako takva, do kraja moderna i otvorena Srbija u kojoj isti uticaj imaju i "Mitel" i "Jutel" i "CNN" bude uključena u evropske integracije, a nema nijednog razloga da ne bude, ko može sprečiti srpskog vlasnika ili srpsku državu da investira svoj kapital u Solunu, ili u Bihaću, ili u Zagrebu, i ko onda može sprečiti Obiliće novog vremena. Niko.

*PRIMEDBA: Omaškom je u podnaslovu navedeno da je Dobrica Ćosić govor održao u Kragujevcu. Radi se o predavanju Dobrice Ćosića u Kruševcu od 19.1.1991.g. a kojeg je Politika prenela u celosti 21.1.1991

ŠTA JE REKAO DOBRICA ĆOSIĆ U KRUŠEVCU 19.1.1991.G. A PRENELA POLITIKA 21.1.1991: (Preuzeto sa sajta Helsinškog odbora za ljudska prava, Beograd http://www.helsinki.org.rs/doc/Svedocanstva26-2.pdf):

Dobrica Ćosić: (...) Spasavanje Jugoslavije vojnom silom,nedemokratskim metodama i sredstvima u ime jugoslovenskog patriotizma i ’revolucionarnih tekovina’ nije srpski nacionalni interes. I spasavanje Jugoslavije političkim ucenama i ekonomskim pritiscima spoljnih činilaca u ime fiktivne antikomunističke ideologije i evropske konstelacije, po mom uverenju, neće ni jugoslovenskim narodima, ni Evropi, doneti trajno dobro.

(...) Srbi nemaju nijedan nacionalni i demokratski razlog i pravo da sprečavaju Hrvate i Slovence da se otcepe od Jugoslavije i stvore svoje samostalne države. Ali, to zasnivanje svojih samostalnih država oni mogu da izvrše samo na svojim etničkim teritorijama. Ako zasnivanje svojih samostalnih država vrše i aneksijom srpskih etničkih teritorija, oni će biti zavojevači i izazivači rata. A srpski narod danas ima sve istorijske, nacionalne i demokratske razloge i prava da živi u jednoj državi. Da li će to biti federativna demokratska Jugoslavija, odlučiće narodi koji žele da žive u takvoj Jugoslaviji. Ako takvu Jugoslaviju neće drugi narodi, onda će srpski narod biti primoran da živi slobodan u svojoj državi i posle dva stoleća borbe trajno reši svoje životno pitanje. Osvešćenje od nacionalnih i ideoloških zabluda, hoću reći, demokratska samosvest čitavog srpskog naroda na takvom je stupnju danas da on ima snage i volje da zaustavi svoje razvojno i civilizacijsko zaostajanje i propadanje i započne veliki preporod. (Politika, 21. januar 1991, govor Dobrice Ćosića u Kruševcu 19.1.1991).

ŠTA JE REKAO SLOBODAN MILOŠEVIĆ NA SASTANKU PREDSEDNIKA REPUBLIKA SFRJ 10.1.1991. (Izjava Borisava Jovića - Preuzeto sa sajta Haškog Tribunala za bivšu SFRJ http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/proswitness/bcs/mil-wit-jovic.htm)

Pre sastanka Predsedništva SFRJ sa predsednicima republika o političkoj budućnosti Jugoslavije koji treba da se održi 10. januara 1991, Milošević i ja smo se dogovorili da on nastupi u ime srpskog naroda a ja u ime Jugoslavije. Milošević treba da kaže da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje. Srpski narod polazi od toga da danas ima svoju jedinstvenu federativnu državu i želi da, kao narod, odlučuje sa te pozicije o svojoj budućnosti. Srpski narod želi da živi u jednoj državi, sa jednakim građanskim pravima, sa jedinstvenom, međunarodno priznatom granicom, jednom vojskom, novcem, tržištem. Ko god želi s njima da živi na ravnopravnoj osnovi, dobrodošao je. Za nas država mora biti unitarna ili federalna. Konfederacija nije država i o tome kao narod ne želimo da razmišljamo. Federacija sa minimalnim funkcijama koje će se efikasno izvršavati je najpogodniji oblik za funkcionisanje Jugoslavije. To praktično znači da mi republikama osporavamo pravo na otcepljenje, jer to pravo ne pripada njima, nego narodima. 

Vreme br. 466, 11. decembar 1999



Devet dobrih razloga za ukidanje sankcija

1. Sankcije nikada nisu bile produktivne

Nema nijednog primera u svetu da je ciljana politička grupa promenila svoje ponašanje zbog sankcija. U istoriji ne postoji primer da se trgovinski embargo ili neka slična ekonomska mera pokazalo uspešno, bez obzira na namere onih koji su sankcije uvodili.

Apsolutno slaganje je bilo i biće nedostižno. Ma koliko snažna i moćna bila grupa koja uvodi sankcije, uvek će postojati konkurencija onih koji nastoje da na tim sankcijama profitiraju.

2. Sankcije su kontraproduktivne

Današnje sankcije se uvode s nadom da će ciljani režim ili promeniti politiku ili biti smaknut od strane sopstvenog naroda. Ova pretpostavka je pogrešna. Kao što je to primetio Jirži Dinstbir, neko ko se suočava sa zimom i glađu teško da će biti uspešniji od dobro plaćenog i sitog vojnika.

Štaviše, sankcije produžavaju život nedemokratskim režimima. Nedemokratski režimi koji su pod sankcijama opstaju duže od onih koji to nisu. Režim u Vijetnamu trajao je dvadeset godina zbog sankcija. Režim na Kubi traje već trideset godina potpomognut sankcijama. Režimi u Rumuniji, Španiji, Portugalu ili Grčkoj ne bi se promenili da su bili pod sankcijama. Promena režima u Južnoj Africi postala je moguća tek kada su sankcije ublažene, odnosno kada su prestale da se primenjuju. Nedemokratski režim u Hrvatskoj promeniće se uskoro jer nisu uvođene sankcije protiv njega. Režim u Iraku trajaće duže upravo zbog sankcija. Isto važi i za Srbiju.

3. Sankcije samo ojačavaju režim

To je već dokazano u Vijetnamu, Južnoj Africi, Iraku, na Kubi, a sada i u Jugoslaviji. Svaki ciljani režim voli sankcije, a njegovi zvaničnici lepo zarađuju na njima. Gde god postoje sankcije režim striktno kontroliše poslovanje i finansira se od podmićivanja.

4. Sankcije uništavaju društvo

Sankcije čine svaku komercijalnu aktivnost nelegalnom i omogućuju režimu da maltretira privrednike i poslovne ljude. Korumpiranje je jedini način da se poslovi obavljaju pod režimom sankcija. Vladavina sive ekonomije i korupcije dovodi do moralnog razaranja društva u celini. U takvim okolnostima režim može samo da profitira.

5. I opozicija smatra da su sankcije greška

Niko ne želi da oslabi režim u Srbiji koliko srpska opozicija. Ali nema ni jednog jedinog opozicionog političara, partije ili koalicije, nevladine organizacije ili građanskog aktiviste u Srbiji koji je podržavao ili podržava sankcije. Niti je iko ikada pomislio da bi sankcije mogle da oslabe Miloševićev režim i eventualno ga sruše.

6. Sankcije su suprotne međunarodnom pravu

Zbog štete koju nanose društvu u celini i pojedincima, u prirodi sankcija postoji element zloupotrebe političke sile, što je nehumano i stoga suprotno prirodi prava i zakona. Cena koja se plaća sankcijama da bi se neki politički cilj ostvario - previsoka je. U Iraku su sankcije već odnele na hiljade života zbog gladi i slabe zdravstvene zaštite. Smrtnost dece dostigla je neslućene razmere. U Srbiji te posledice neće biti jednako dramatične zbog bolje razvijene poljoprivrede. Ipak, povećana smrtnost zbog hladnoće, loše zdravstvene zaštite i nedostatka osnovnih medikamenata u porodilištima biće neizbežna ove zime.

Posledice sankcija su strašnije od bilo koje vojne agresije ili kakvog sličnog akta proskribovanog međunarodnim pravom. Međunarodno pravo bazira se na poštovanju ljudskog života, ljudskih prava i društva. Sankcije u velikoj meri uništavaju ljudske živote. Sankcije uspostavljaju i podstiču nepoštovanje ljudskih prava u nedemokratskim režimima. Sankcije uništavaju ljudsko društvo. Prema tome, sankcije su sa gledišta međunarodnog prava - nelegalne.

7. Sankcije su antievropske

Zvaničnici najvećih evropskih zemalja, svih članica G8 izuzev Velike Britanije, nedavno su izjavili da bi trebalo ukinuti sankcije Jugoslaviji.

Plan o ujedinjenju Evrope teško će se ostvariti ukoliko sankcije protiv Srbije ostanu na snazi, budući da se Srbija nalazi na razmeđi evropskih trgovinskih puteva. Na primer, svaki grčki proizvod je skuplji zbog veće cene transporta. Evropski porizvodi su iz istih razloga skuplji u Grčkoj ili Turskoj. Tekstilni i drugi proizvodi iz Rumunije ili Bugarske takođe su skuplji zbog činjenice da Dunav nije plovan. Stoga kupci u, na primer, Nemačkoj ovu robu moraju da plate skuplje.

Sve to čini Evropu manje konkurentnom u odnosu na svetsko tržište nego što bi to bio slučaj da Srbija nije pod sankcijama, da su njeni putevi popravljeni, da je Dunav ponovo plovan i da su pruge ispravne.

8. Sankcije sprečavaju tranziciju

Nema tranzicije iz zatvorenog u otvoreno društvo bez direktnog izlaganja ekonomije tog društva stranim ulaganjima i konkurenciji na tržištu. Sankcije svaku investiciju ove vrste pretvaraju u kriminal, a izvoz čine potpuno nemogućim. To ne samo da sprečava tranziciju već i uništava ekonomiju države pod sankcijama.

9. Razlozi zbog kojih SAD i neke druge zemlje još insistiraju na sankcijama nisu prihvatljivi

Mora se postaviti pitanje zašto SAD i neke druge države insistiraju da sankcije protiv Jugoslavije ostanu na snazi. Oni kažu da žele da vide kraj Miloševićevom režimu, ali pri tom nemaju poverenja u one koji bi mogli da ga zamene, a to su prodemokratske snage u Srbiji. Ima mnogo neslaganja među akterima na srpskoj opozicionoj sceni, ali se svi slažu u dve stvari: Miloševićev režim treba da siđe sa vlasti i neophodno je ukinuti sankcije kao preduslov za to. Ipak, SAD odbijaju da prihvate tvrdnju opozicije da sankcije samo ojačavaju režim.

Jedan od mogućih odgovora je da američka administracija nije iskrena kada kaže da bi volela da vidi pad Miloševićevog režima. Ovo više liči na teoriju zavere suprotnu svakoj logici, te je ne treba tretirati kao pravi odgovor. Moguće je da je supersili poput Amerike teško da prizna svoju grešku. Sve američke administracije od kubanske krize pribegavaju sankcijama. Oslanjajući se na uverenje da time "održavaju sliku onoga što je pravedno", republikanci bivaju osetljivi na napade demokrata i obrnuto. U ovom slučaju takvih napada nije bilo.

Ispravno mišljenje je da Amerikanci misle da moraju učiniti nešto sa anti-američkim diktatorima poput Miloševića ili Sadama Huseina (proamerički diktatori nisu pod udarom, što im skraćuje vladavinu i čini ih manje zaštićenim), ali SAD jednostavno ne tragaju za nekim drugim rešenjem mimo sankcija.

Ako je ova teorija tačna, usuđujem se da ponudim Americi nešto brže i efikasnije što bi pogodilo Miloševića ili Sadama Huseina pri tom štiteći ljudska prava, živote i društvo u celini.

Kako bi bilo da probamo malo bez sankcija?

Aleksandar Lojpur

(Autor je koordinator Radne grupe za budućnost SRJ, EastWest instituta iz Praga)



"Politika", Novembar 2001 

Destabilizacija poretka


Organizatori treba da budu otkriveni i privedeni pravdi bez odlaganja

Pobuna specijalne jedinice Resora državne bezbednosti od petka i subote jeste najteži incident u sistemima bezbednosti naše zemlje od petooktobarskih promena. Posledica je destabilizacija poretka. Specijalci su se latili oružja i postavili političke zahteve, blokirali put i pretili. Lokalne vlasti traže od državnog vrha da se specijalci vrate u ustavni okvir i prete da će sami preduzeti mere u tom pravcu ako država to ne uspe.

Na sličan način je počelo i rasulo poretka u Albaniji 1996. Međutim, čak i da je reč o organizovanom pokušaju određenih grupa kojim ne odgovaraju duboke reforme započete u našoj zemlji, da se ponovi neki scenario sličan albanskom, što ne treba isključiti, nema ni najmanje mogućnosti da takvi mračni ciljevi budu ostvareni u našoj zemlji. Ministar policije Dušan Mihajlović je već ranije upozoravao da najveću pretnju reformama predstavlja organizovani kriminal. Policiju i vojsku čine ljudi iz naroda kome je dosta oružanih sukoba i prolivanja krvi. Zato će ova grupa specijalaca, koja se pobunila, ostati izolovana, kako od strane svojih kolega policajaca tako i od Vojske i od naroda u celini.

Ova pobuna specijalaca ima za posledicu nešto što pogoduje organizovanom kriminalu. Umesto da se policija bavi suzbijanjem organizovanog kriminala, sada pobunjenici traže da se policija bavi sama sobom. Takođe, umesto da državni i politički vrh nadzire policiju i to kako se ona bavi borbom protiv organizovanog kriminala, kao i da sprovodi druge reforme, specijalci traže da se državni i politički vrh bavi međusobnim odnosima. Takođe, umesto da u fokusu javnosti bude osuda gnusnih dela za koja su optužena braća Banović pred Haškim tribunalom, kao što su ubistva i premlaćivanje i maltretiranje logoraša u Bosni, govorimo o pobuni specijalaca i ustavnosti i zakonitosti izručenja optuženih.

Najzad, kada je reč o ustavnosti Uredbe Vlade Republike Srbije na osnovu koje su izručeni Slobodan Milošević, kao i braća Banović, treba podsetiti na odredbu Ustava SRJ iz čl. 16 stav 2, koja kaže da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka u SRJ. Ne može biti spora oko toga da su Statut i Pravila Tribunala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Zato, dok nema zakona o saradnji sa Tribunalom, niti savezne uredbe koju je pogrešno ukinuo Savezni ustavni sud, Statut i Pravila Tribunala imaju se primenjivati direktno kao i svaki drugi savezni zakon. Dok se oko izručenja jugoslovenskih državljana Tribunalu može voditi rasprava da li je to dozvoljeno ili ne zbog odredbe iz čl. 17 Ustava SRJ koja zabranjuje izručenje stranim državama (ne zabranjuje se izručenje međunarodnim sudovima), jugoslovenskih državljana, kada se radi o licima koja nisu jugoslovenski državljani ne može biti spora o tome da se ona moraju izručivati na osnovu direktne primene Statuta i Pravila Tribunala, kao što je utvrdila Uredba Vlade Republike Srbije od 28. juna 2001.

Ipak, da bi se izbegli budući nesporazumi oko ispunjenja obaveza Jugoslavije prema međunarodnim organizacijama, najbolje bi bilo da Savezna vlada što pre predloži Saveznoj skupštini ponovo zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i da taj zakon bude usvojen u što skorije vreme. Ako SNP, crnogorski koalicioni partner iz saveznih vlasti, i dalje bude kočnica isporučenja jugoslovenskih državljana prema tom zakonu, treba doneti savezni zakon kojim bi bila regulisana osnovna pitanja saradnje, a da republičke skupštine donesu zakone kojim bi regulisale konkretne oblike saradnje, uključujući i izručenje. Ovo pitanje se mora hitno regulisati na jedan ili na drugi način. Što se pobune specijalaca tiče, organizatori treba da budu otkriveni i privedeni pravdi bez odlaganja.


Politika

Politika, 19.11.2004

 

Srpski predsednik Tadić i premijer Koštunica imaju istorijsku šansu da mudrom državnom politikom, hrabrim političkim potezima, izvuku i Srbiju i Kosovo i širi region iz živog blata zaustavljenih reformi i razvoja u kome se sada nalaze. Oni mogu uzeti inicijativu u svoje ruke, reći Rugovi: Srbija predlaže da Kosovo bude nezavisno, ali pod uslovom da bude dvočlana federacija, da Albanci imaju svoj entitet a Srbi svoj. Neka srpski pravoslavni manastiri, crkve i spomenici koji bi ostali u Albanskom entitetu imaju eksteritorijalni status, neka u oba entiteta svi građani imaju jednaka prava, neka zajednički organi imaju obavezu da podstiču povratak prognanih i izbeglih, i da štite ljudska prava po najvišim standardima. I onda da se zajednički obrate Zapadu i kažu: evo rešili smo najtežu krizu u Evropi, sad dajte državne garancije za investicije vaših kompanija u regionu u iznosu od 500 milijardi eura! Kad je jedna Zapdna Nemačka toliko uložila u prilagođavanje Istočne Nemačke u periodu od 10 godina, vaših 25 država može da uloži isto toliko u ceo region Zapadnog Balkana.

 

Ova šansa postoji još par meseci, do proleća 2005.g. Nažalost, sva je prilika da će Tadić i Koštunica propustiti ovu jedinstvenu priliku. U tom slučaju, jedina nada koja preostaje jeste da Zapad uzme stvar u svoje ruke i nametne jedino razumno rešenje. Ali, nažalost, verovatnije je da ćemo tada umesto investicija zapadnih kompanija od 500 milijardi eura, imati na sceni «industriju pomoći», sa bezbrjnim konferencijama o ovome i onome, «facts finding missions», «savetodavnim timovima» i tako ostati dobar poligon za više nego dobro uhlebljenje drugorazrednih zapadnih stručnjaka.

 

 Pre skoro dve godine kandidovao sam temu statusa Kosova. Mislio sam tada što i danas: iz više razloga, nezavisnost Kosova je ponajviše u srpskom nacionalnom interesu. Naravno, govorio sam o uslovnoj nezavisnosti, o nezavisnom Kosovu kao dvočlanoj federalnoj državi, sastavljenoj od dva entiteta, uređenoj na sličan način kao bivša SRJ pre Miloševićevog državnog udara od 6. jula 2000.g., ili kao što su Bosna i Hercegovina, ili Makedonija ili Belgija. Nedugo posle objavljivanja prvog od nekoliko tekstova na tu temu, pok. premijer Zoran Đinđić je pokrenuo inicijativu, rekavši da se status Kosova mora podhitno rešavati. Nažalost, miloševićevske snage su ubile premijera Đinđića, i od marta 2003 do danas traje trend usporavanja reformi, a u nekim segmentima čak vraćanja na predpetooktobarski period. Razgovor o statusu Kosova u Srbiji je zamuknuo sve do današnjih dana, kad je tu temu nametnulo približavanje roka za održavanje referenduma po Rezoluciji 1244.

 

Razlog zbog kojeg smatram da Kosovo treba da bude nezavisno, i to što pre, je jednostavan. Opstanak Kosova unutar Srbije je danas faktički nemoguće. Pitam sve one koji ponavljaju kako nezavisnost Kosova ne dolazi u obzir (sa dužnim poštovanjem među njima i Predsednika Republike Tadića i Premijera Koštunicu), da mi predstave ustavni model Srbije sa dva miliona ratobornih Kosovskih Albanaca u njoj. Ako želimo da isključimo mogućnost da nam premijer, ili predsednik skupštine, ili ambasador u UN, bude neko od političkih lidera Kosovskih Albanaca, sa politikom i nacionalnim interesima potpuno suprotstavljenim interesima Srbije, onda Kosovo ne može ostati u sastavu Srbije, ako Srbija hoće da bude demokratija. A ako Srbija neće da bude demokratija, tek onda Kosovo neće opstati unutar Srbije, jer nema sumnje da će Zapad podržati odvajanje Kosova od nedemokratske Srbije.

 

Neki na Zapadu zagovaraju tročlanu Državnu zajednicu, Srbiju, Crnu Goru i Kosovo. Kažu, uz evropsku perspektivu to je razumno rešenje koje ne dira u postojeće granice. To nije dobro. To smo već imali. Kao prvo, to ne sprečava etničko čišćenje Srba sa Kosova. Drugo, to otvara mogućnost da na nivou Državne zajednice, preko političkih reprezentacija koje će dugo vremena biti etnički homogenizovane, etničke zajednice ulaze u sukobe, blokiraju donošenje značajnih odluka, da donose pogrešne i nerazumne odluke inspirisani etničkim a ne ekonomski ili politički korisnim razlozima.

 

Dakle, jednačina je prosta: Samo demokratska Srbija može zadržati Kosovo u svom sastavu. Demokratska Srbija sa Kosovom u njenom sastavu znači mogućnost da Haradinaj bude predsednik Srbije. Nedemokratska Srbija ne može zadržati Kosovo. Dakle, kad Tadić i Koštunica i drugi kažu da Kosovo ne može biti nezavisno, oni kažu da će Srbija postati demokratija. To svi želimo. Ali, oni u isto vreme kažu i da je moguće da Haradinaj postane predsednik Srbije. To ni ja niti bilo ko razuman od građana Srbije izvan Kosova ne želi.

 

Težnja Kosovskih Albanaca za odvajanjem od Srbije, izvesno je, trajaće sve dok ne bude ostvarena. Politički lideri Kosovskih Albanaca su spremni da, ako treba, ratuju protiv Srbije radi odvajanja Kosova. To je i razumljivo iz optike 19 veka kroz koju gleda većina albanskih (a nažalost i srpskih) političara: zar se nije Karađorđeva Srbija na isti način otcepila od Turske? Štaviše, albanski lideri sa Kosova su do sada pokazali da im je ratna opcija bliža i draža nego mirno rešenje spora. Ovo zato što samo u ratnoj opciji oni mogu dobiti celo Kosovo očišćeno od Srba.

 

Težnja liedera Kosovskih Albanaca da isporovciraju rat sa Srbijom i njihova spremnost za rat, čini taj rat vrlo verovatnim, ako se hitno ne nađe mirno rešenje za formalno odvajanje Kosova od Srbije. Događaji od 17. marta ove godine to jasno pokazuju. Scenario je bio vrlo očigledan, i već isporban u Hrvatskoj, koja je akcijom Oluja u avgustu 2005 proterala Srbe. Albanski lideri koji su isprovocirali nasilje 17. marta su očekivali da će Zapad, kao i u slučaju Hrvatske, mirno posmatrati iseljavanje preostalih Srba iz Pokrajine. I to bi se desilo, da nije bilo za srpske prilike vrlo neobiče i hitne reakcije tadašnjeg ministra vojnog Tadića, koji je u odlučnom trenutku, posle krajnjih napora i većeg broja pokušaja, uspeo da ubedi generala Džonsona da se radi o etničkom čišćenju. Tek kad je Džonson dao izjavu kojom je osudio nasilje Albanaca, drugi zapadni lideri su ozbiljno zapretili Albancima, i Albanci su sa nasiljem odmah prestali.

 

Zastoj reformi u Srbiji, povratak miloševićevskih snaga na političku scenu, mogućnost da antizapadne i antiveropske snage pobede na izborima, konvenira nekim liderima Kosovskih Albanaca. Oni se rukovode politikom: što gore u Srbiji, to pre nezavisno čisto Albansko Kosovo.

 

Ako srpski politički predstavnici ne uvide da je nezavisnost Kosova, sa srpskim entitetom kao ravnopravnim članom države Kosovo organizovane kao dvočlane federacije, pre svega u srpskom nacionalnom interesu, i ako nastave sa svojim besmislenim prkosnim stavom prema Zapadu, gotovo je izvesno da će Albanski politički lideri opet zaigrati na ratnu opciju. Događaji od 17. marta 2004 već padaju u zaborav, Srbi su u zapadnim medijima opet loši momci jer su prkosno i suprotno zapadnim nastojanjima i preporukama bojkotovali izbore na Kosovu. Lako je opet napraviti neku provokaciju i izazvati rat, i u tom slučaju može se desiti da preostali Srbi budu proterani sa Kosova, da Zapad na to mirno gleda i da prihvatiti nezavisnost Kosova kao fakt. Možda zbog ruskog ili kineskog veta u Savetu bezbednosti UN nasilno otcepljeno i etnički čisto Albansko Kosovo ne bi bilo univerzalno prihvaćeno kao nezavisna država, ali, to ne bi sprečilo zatiranje srpskog prisustva tamo. Niti bi sprečilo da Kosovo faktički nastavi da se razvija kao nezavisno. Ni Tajvan nije nikada univerzalno priznat kao nezavisna država, ali to ga ne sprečava ni u čemu da se faktički ponaša kao da jeste. Dakle, tvrdoglav srpski stav «nikada nećemo pristati na nezavisno Kosovo» jeste najkraći put da Kosovo bude za Srbiju potpuno i trajno izgubljeno.

 

Po mom mišljenju, srpski predsednik Tadić i premijer Koštunica treba hitno da se obrate Kosovskom predsedniku Rugovi i drugim političkim predstavnicima Albanaca sa Kosova i da predlože ustrojstvo Kosova kao nezavisne države, sastavljene od dva entiteta, Albanskog i Srpskog. Nikakva međunarodna konferencija za to nije potrebna. Na međunarodnoj konferenciji umesto da Srbi i Albanci dođu do za njih najpovoljnijeg rešenja, sve bi bilo razvodnjeno, svaka strana bi pokušala da pridobije zapadne političare za svoju «stvar», a zapadni političari bi tada rukovođeni politikom nezameranja izabrali da se sačuva status kvo i nastavi sa razvojem «industrije pomoći», preko nego da se počne sa razvojem industrije u Srbiji i na Kosovu.

 

Zar nije pametnije da preko srpskog entiteta u nezavisnom Kosovu zadržimo uticaj na Kosovu, nego da zbog papirnate suverenosti, tipa suverenosti britanske kraljice Elizabete nad Kanadom, izgubimo celo Kosovo?

 

Vlada želi da u kratkom roku reši pitanje 153 preduzeća subjekata privatizacije u restruktuiranju. Međutim, od svega što se planira, pametnije bi bilo da Vlada angažuje 153 konsultanta da u roku od mesec dana urade due dilligence za svako preduzeće (provera Radulovićevih "ličnih karata"), da obave konsultacije sa zaposlenima, i tamo gde sami zaposleni hoće da nastave da rade, da im država pokloni ta preduzeća, otpiše sva državna i paradržavna (javna preduzeća, komunalne usluge, banke u državnom vlasništvu) potraživanja, a da država garantuje isplatu nedržavnih potraživanja u razumnim rokovima. A u onim firmama gde zaposleni nemaju interes da nastave da rade, odmah sprovesti postupak stečaja.

Politika 27. januar 2005


Diskusija o Kosovu, Lojpur, Fatić, Stojanović, 2004 


Aleksandar Lojpur: Nezavisno Kosovo sa dva entiteta

     

       

Jedino razumno i prihvatljivo resenje je - ne podela Kosmeta izmedju Srbije

i Albanije, nego podela Kosmeta na srpski i albanski entitet

Jedini nacin da izbegnemo da nam bude nametnuto za nas nepovoljno razresenje

kosmetskog cvora jeste da vrlo hitno uzmemo inicijativu u nase ruke i sami

predlozimo Albancima sa Kosova resenje.

Od ovih ponudjenih resenja koja su ovde navedena, smatram da je jedino

razumno i prihvatljivo resenje - ne podela Kosovaa izmedju Srbije i

Albanije, nego podela Kosova na srpski i albanski entitet.

Mi treba da znamo da elita u Albaniji zazire od ideje prisajedinjenja KiM

Albaniji, jer se oni plase da bi onda dobili ne veliku Albaniju nego veliko

KiM, sto politicka elita u Albaniji nikako ne zeli.

Ono o cemu govorim je belgijski model resavanja tog problema. Jer, kao sto

je Belgija suverena, medjunarodno priznata, nezavisna drzava, federativna

drzava, sa velikim stepenom sada prenosenja svog suvereniteta na EU, tako i

KiM treba da bude federalna drzava, sa srpskim i albanskim entitetom.

Belgija, koja nije mnogo veca od KiM, ima dva entiteta, i nije podeljena

izmedju Holandije i Francuske, i u ravnopravnoj su upotrebi i francuski i

flamanski jezik, i niko razuman u Holandiji i Francuskoj to ne dozivljava

tragicno.

U prilog argumenata da je belgijski model jedino razumno resenje: One koji

kazu "ni u kom slucaju nezavisno KiM" neka predstave sebi kako ce da izgleda

ta Srbija sa Kosmetom unutra. Ono o cemu su govorili Cedomir Antic i prof.

Radovanovic i drugi ucesnici u danasnjem skupu, pokazuje da se demografska

kretanja nece promeniti u narednih 30-40 godina. Nazalost, sa Kim u sastavu

Srbije za 30-40 godina zivecemo u vecinskoj albanskoj Srbiji. Ja to ne bih

zeleo, a pretpostavljam ni moja deca ni unuci.

Drugo, pod pretpostavkom i da se demografski trendovi promene, neka mi neko

ponudi ustavno resenje po kome ce Srbija u isto vreme biti i demokratska i

sa KiM u sastavu. Tvrdim da takvo ustavno resenje ne postoji. Ovo zato sto

bi onda u srpskom parlamentu imali dve nacionalno suprotstavljene

reprezentacije koje bi vodile politiku ne sa stanovista realnih interesa

onih koje predstavljaju, nego sa stanovista nekih zamisljenih

nacionalistickih ideja, i onda bi blokirali resenja koja su dobra za jednu

ili za drugu nacionalnu zajednicu.

Imali bi slicnu situaciju kao sto je bila u SRJ kada nismo mogli da donesemo

neke vrlo vazne zakone bitne za nas razvoj, zbog naopakog ustavnog resenja

koje je omogucavalo medjusobnu blokadu dve drzavne reprezentacije, Srbije i

Crne Gore. Da apsurd bude veci, politicari iz Crne Gore ni na koji nacin

nisu snosili politicke konsekvence svoga rada u Federaciji, jer je Crna Gora

potpuno ignorisala savezne propise donete posle 1998. godine.

Trece, zelim da predsednik Srbije, ili ministar inostranih poslova, ili

ambasador Srbije u Vasingtonu bude neko ko je meni kao glasacu politicki

odgovoran. Sa KiM u sastavu Srbije, sa statusom "najsire autonomije", sto

znaci najmanje zasebni entitet u sastavu federalne Srbije, morali bi da

pristanemo na mogucnost da kao predsednik Srbije bude izabran, na primer,

Ramus Haradinaj, ili da nam Hasim Taci bude ambasador u Vasingtonu, dakle

ljudi koji bi politicki odgovarali pre svega kosmetskim Albancima, a sasvim

malo ili nimalo glasacima izvan KiM.

Mislim da je svima jasno i da to nije sporno, da je situacija danas takva da

Srbija mora da bude demokratska drzava ako uopste zeli da opstane. Posto

Srbija ne moze da bude u isto vreme i demokratija i da ima KiM u svom

sastavu, smatram da je KiM unutar Srbije fakticki nemoguce.

To je razlog zbog kojeg tvrdim da je jedino realno moguce resenje da se

Kosmet podeli na dva entiteta, da se formira kao federalna drzava. To je

ujedno za Srbiju i najpovoljnije resenje.

Dakle, mnogo je bolje da Srbija preko srpskog entiteta odrzava uticaj kao

sto sada, uostalom radi u BiH, nego da kosmetski Albanci suvereno vladaju

nad Srbima na samom KiM, a preko tog imaginarnog srpskog parlamenta, ili,

ako bi bili i sa njima kao i danas sa Crnom Gorom u nekoj vrsti

konfederacije, da vladaju i tutorisu nad nama.

Vrlo je opasna zamisao da ce Srbija u pregovorima oko resenja za KiM moci

taktizirati sa nekim maksimalistickim zahtevima, da bi kroz toboznji

kompromis dosla do resenja koje joj je vec sada prihvatljivo. Do konsenzusa

u Srbiji oko resenja koje ce se predloziti kosmetskim Albancima mora doci

kroz otvorenu i iskrenu javnu debatu, kao sto je ova.

Takodje, opasna je i nada da ce Rusija ili Kina, kao stalne clanice Saveta

bezbednosti spreciti nametanje po Srbiju nepovoljnih resenja. Ako SAD i

Evropska unija odluce da nametnu takvo resenje, ruski ili kineski veto nece

nista resiti, Kosovo ce postati kao Tajvan, de fakto nezavisna drzava. To

sto kod takvog scenarija Kosovo nece biti clanica UN samo ce stetiti srpskoj

zajednici.

Naravno, govorim o uslovnoj nezavisnosti: kad kosovski Albanci i zapadne

sile koje upravljaju Kosovom obezbede ljudska prava svima, povratak

prognanih i iseljenih Srba i obnovu imovine, tada Kosovo treba da postane

nezavisna federativna drzava sastavljena od dva ravnopravna entiteta.

Uveren sam dakle, da ako odmah, ovog trenutka, ne uzmemo inicijativu u nase

ruke i ako budemo cekali gotova resenja, iskustvo koje se desilo u SFRJ

pokazuje da ce nam resenje biti nametnuto, i bojim se da ce biti nametnuto

onako kako je ucinjeno u Hrvatskoj. I tamo smo bili jako nepopustljivi kada

se dogadjao raspad SFRJ, kada smo sa velikom indignacijom odbacili plan "Tri

Zed", koji je bio dobar za srpsku zajednicu u Hrvatskoj i koji je predvidjao

ovo sto ja sada predlazem za Kosovo. Sta se desilo? Na kraju su Srbi bili

proterani iz Hrvatske na nacin kao sto ce biti, nazalost, proterani i sa

Kosova i Metohije, ako srpska zajednica sa Kosova, u dogovoru sa Beogradom,

ovog trenutka ne uzme inicijativu u svoje ruke i ne predlozi resenje koje je

svima prihvatljivo.

Aleksandar Lojpur

Advokat

________________________________

  http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm>

Politika 28. januar 2005

RASPRAVA SA SKUPA U "POLITICI":

KAKO RESITI STATUS KOSOVA I METOHIJE (16)

Treba nam Okamov brijac

Potrebno je jednostavno resenje za koje se vidi kako ce izgledati u

stvarnosti. Albanci imaju jednostavne stavove, i sa njima je lako

saradjivati ako ste medjunarodna zajednica. Srbi imaju nedefinisane stavove,

i to je problem

Osnovna razlika izmedju srpske i albanske politike na Kosovu i Metohiji

(KiM) danas lezi u dve cinjenice. Prva je da sa srpske strane postoji, kao

to i debata u "Politici" jasno pokazuje, pregrst razlicitih predloga za

resenja ovog problema, dok medju Albancima postoji samo jedan stav kome su

svi pojedinacni argumenti o statusu podredjeni - nezavisnost.

Sama ta cinjenica albansku poziciju cini superiornom u smislu mogucnosti da

se brani pred medjunarodnom zajednicom, i upravo zato medjunarodna zajednica

prihvata albansku poziciju. To je koherentnija i lakse primenjiva pozicija,

dok je pozicija srpske strane konfuzna, podeljena i predmet politickog

"nadgornjavanja".

Druga razlika izmedju Srba i Albanaca u pogledu KiM je ta da su Albanci

stalno fokusirani na Kosmet, dok se u srpskom politickom prostoru stalno

plasiraju diverzivne teme koje privremeno guraju KiM ispod povrsine. Za to

vreme, uvodi se poseban medjunarodni pozivni broj za KiM, iskljucuje se

struja Srbima usred zime, i plasiraju se price o "novoj ofanzivi" Albanaca

protiv preostalih srpskih enklava.

Dok se u Srbiji "talasa" nizom drugih tema, Albanci ostaju mirno i pazljivo

fokusirani na pitanje o Kim. Stoga je za medjunarodnu zajednicu, i u ovom

pogledu, prirodnije i lakse da se prikloni stavu Albanaca.

Danas se suocavamo sa javnom debatom o tome kako je svet nepravedan jer hoce

da nam uzme Kosmet. Pri tome, mi tom svetu ne dajemo ni minimum materijala

koji bi on mogao da upotrebi da stane na nasu stranu, jer nemamo definisanu

poziciju sta u stvari hocemo.

Kada Vlada Srbije formulise minimalisticku poziciju koja se svodi na zastitu

zivota i osnovnih interesa ljudi koji su ugrozeni na KiM, u javnosti se

stvori atmosfera agresije prema tom planu, zato sto on "ne resava sve".

Istovremeno, alternativnih, jednostavnih i efikasnih resenja nema, ni na

nivou predloga.

Svojevremeno je logicar Vilijam Okam u teoriju uveo kriterijum koji je

kasnije nazvan "Okamov brijac". Prema tom kriterijumu, svako predlozeno

teorijsko resenje mora biti jednostavno, "elegantno" i jasno primenjivo da

bi bilo vredno paznje. Svako resenje koje je komplikovano i nije jasno kako

bi bilo primenjeno zbunjuje, i samim tim verovatno nikada nece biti

primenjeno.

Okamov brijac se danas odnosi i na kljucna bezbednosna pitanja, od kojih je

jedno i pitanje o KiM. Potrebno je jednostavno resenje za koje se vidi kako

ce izgledati u stvarnosti. Albanci imaju jednostavne stavove, i sa njima je

lako saradjivati ako ste medjunarodna zajednica. Srbi imaju nedefinisane

stavove, i to je problem.

Poseban problem u nasoj debati o KiM je i taj sto smo skloni postavljanju

rokova. To je manir iz vremena DOS-a, koji se, otprilike, sastoji u

sledecem: kad nemate pojma o tome kako da neki problem resite, vi kazete:

resicu ga do 5. marta! I time ste stavili pecat na diskusiju do petog marta.

Kad 5. mart prodje, racunate, verovatno se vise niko i nece secati da smo

dali taj rok za resenje problema.

Postoje uverljiva gledista da Srbiji uopste nije u interesu da zadrzi KiM sa

populisticke tacke gledista, jer bi se moglo desiti da je Albanci preplave s

obzirom na svoj stepen nataliteta. S druge strane, na Kosmetu se nalaze

srpske svetinje koje niko nema prava da tek tako, bez ozbiljne politicke

borbe, prepusti propasti u rukama Albanaca koji su vec pokazali kako ce se

prema njima odnositi.

Postoji fakticka nemogucnost da bilo sta bitno promenimo na KiM, i postoji

moralna nuznost da nastavimo da se borimo da Kosmet, na neki, danas jos

nejasan nacin, potpuno ili delimicno zadrzimo. Takodje, sve to moramo ciniti

u nepovoljnom okruzenju cinjenice da je medjunarodnoj zajednici, zbog

jednostavnosti njihovih stavova, mnogo lakse da saradjuje sa Albancima.

Iz svega recenog bih izveo sopstveno glediste: Kosovo je hronicna srpska

bolest, istovremeno i moralna obaveza Srbije. Hronicnu bolest nije moguce

izleciti, ali to ne znaci da coveka treba ubiti zato sto je bolestan. Sa tom

bolscu se mora, nekako, ziveti. Ukoliko bi se donela odluka da se oboleli

organ odsece da bi se spasilo zdravo tkivo, ta odluka se ne moze donositi na

sterilan nacin u laboratorijama u kojima se daju unapred rokovi. Ona je uvek

rezultat licne agonije u kojoj utoliko neposrednije ucestvujete sto ste

blizi obolelom. Ravnodusnost u davanju rokova sugerise da ste emotivno vrlo

daleko od bolesnika. A taj bolesnik je, u politickom smislu, Srbija.

Po ko zna koji put se mora konstatovati da nesloga koja stoji iza konfuzne

srpske pozicije dodatno podriva snagu te pozicije u medjunarodnom okruzenju.

Istina u vezi sa Kosmetom je upravo to da resenja nema. Uvek u istoriji kada

je trazeno neko "konacno resenje" ono se svodilo ili na genocid, kao kada je

Hitler nagovestavao "konacno resenje jevrejskog pitanja", ili na velike

nepravde, kao kad su komunisticki geografi crtali mape granica izmedju

jugoslovenskih republika. Tako formulisane cinjenice ostaju pravni okviri

koji, kasnije, sustinski ogranicavaju mogucnosti za kreativno resavanje

problema. Medjutim, i pozicija da "konacnog resenja" nema - takodje je

pozicija. I to prilicno jasna. Da bi ona imala sansu da bude adekvatno

plasirana u svetu potrebno je da iza nje stoje slozni potpisnici te

pozicije.

Ako medju potpisnicima postoje politicki igraci koji smatraju da resenje

ipak postoji, i da se ono moze pronaci "do 5. marta", onda uopste nema

smisla govoriti o srpskoj politici u odnosu na Kosmet danas.

Pise Aleksandar Fatic

Naucni savetnik

________________________________

  http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm>

Politika 29. januar 2005

RASPRAVA SA SKUPA U "POLITICI":

KAKO RESITI STATUS KOSOVA I METOHIJE (17)

Teritorijalno manja pokrajina

Kada bi nacije bile udruzenja drustvenih naucnika i istoricara, onda bi one

podizale spomenike podjednako svojim pobednicima kao i svojim gubitnicima.

Mi smo, poznato je, imali puno pobeda ali i puno poraza u istoriji. Kako

pobede tako i porazi naravno dosta zavise, ponekad cak odlucujuce, od

interesa najmocnijih drzava i konstelacije njihovih moci u svetu. Zato

mislim da su u pravu oni koji kazu da nikakvo de jure i eksplicitno resenje

nece moci da bude nametnuto dok se sa tim ne sloze sve stalne clanice SB UN.

Rezoluciju 1244 moze da promeni samo taj Savet, ako uopste hoce da je menja.

Polazeci od toga, nasa vlast treba s vremena na vreme da upucuje specijalne

emisare (pored redovnih diplomatskih veza) u zemlje stalne clanice SB da sa

njihovim vlastima razgovaraju o problemu KiM.

Ne predvidjam da ce SB proglasiti nezavisnost KiM, nego pre ocekujem da ce

2005. biti receno da standardi jos nisu ispunjeni i da se cela stvar pomera

najmanje za jos godinu dana, i to uprkos pritisku nekih zapadnih faktora da

se politika "standardi pre statusa" transformise u strategiju "standardi i

status istovremeno", pa cak i "status pre standarda da bi se Albanci

nezavisnoscu motivisali da rade na ispunjavanju standarda".

Kad rasmatramo tako tezak problem kao sto je KiM, dobro je da se stavimo i u

ulogu druge strane u sporu, pitajuci se sta bi za nju bilo najbolje. Po

meni, za albansku stranu bilo bi najkorisnije da ponavlja da hoce samo

nezavisnost, a da, znajuci da je to vrlo tesko postici, vodi politiku

svrsenog cina stvaranjem de fakto i precutne nezavisnosti. Zbog toga sam

uveren u vaznost Plana nasih vlasti u vezi sa KiM jer njime pored ostalog

nastoje da sprece politiku svrsenog cina

Posto nije bilo primedbi na moj ponovljeni a odavno izneti predlog kojim je

otvorena tribina "Politike" pitanjem "Kako resiti status Kosova i Metohije",

osecam potrebu da ga ponovo rezimiram:

Po mom misljenju, u novom ustavu Srbije koji se priprema valja naglasiti

suverenitet nad KiM. Dabome, istovremeno treba garantovati i "visok stepen"

njegove politicko-teritorijalne autonomije, koji je predvidjen i Rezolucijom

1244. Pritom Srbiju valja administrativno i teritorijalno reorganizovati

polazeci i od demokratskog prava onih kosmetskih delova u kojima su vecinu

cinili Srbi i drugi nealbanski zivalj (pre podvrgavanja

albansko-teroristickom etnickom ciscenju i NATO bombardovanju) da zahtevaju

izuzimanje iz te pokrajine i neposredno ustavno-teritorijalno ukljucenje u

Srbiju.

Pritom bi se sigurno postavilo i pitanje sta ciniti sa onim delovima

Metohije (prvenstveno oko Pecke patrijarsije i manastira Visoki Decani) koji

su za nas od dodatne vaznosti, ali se teritorijalno ne naslanjaju na Srbiju

nego na Crnu Goru (podsecam da je tu teritoriju 1912. oslobodila i

prikljucila drzavi crnogorska vojska). Verujem da bi za te delove Metohije

moglo da bude pronadjeno zajednicko resenje Srbije i Crne Gore u okviru

njihove Drzavne zajednice.

KiM bi posle pomenute prekompozicije cinile samo one teritorije na kojima su

Albanci bili vecina pre pomenutog etnickog ciscenja i bombardovanja. Posto

bi se radilo o unutrasnjoj administrativnoj prekompoziciji, a ne o menjanju

drzavnih granica, nase vlasti bi na to nesumnjivo imale suvereno i

medjunarodno priznato pravo. U takvim novim uslovima mnogo realisticnije i

prakticnije nego sada zvucala bi odredba Rezolucije 1244 o mogucnosti

povratka izvesnog broja nasih vojnika i policajaca na Kosmet, jer bi to u

praksi moglo da vazi jedino za oblasti sa srpskom i drugom nealbanskom

vecinom, a ne i za smanjenu Pokrajinu.

Naravno da bi i takva manja Pokrajina trebalo da ima sto decentralizovaniju

vlast i da pruza ubedljive garancije za zivote i imovinu Srba i drugog

nealbanskog stanovnistva, crkve, groblja i druge spomenike srpske = evropske

= svetske kulture.

Pritom mora biti jasno da stepen autonomizacije zavisi i od: realnih

mogucnosti za povratak izbeglica i interno raseljenih; vracanja ili pravicne

naknade za imovinu oduzetu svojevremenom nacionalizacijom i konfiskacijom i

u novije vreme neposrednom uzurpacijom; kompenzacije za budzetsku, privrednu

i kulturnu pomoc i ulaganja bivse SFRJ i SRJ u taj kraj, otplatu dugova...

Zato bi u tematiku predstojecih pregovora o Kosmetu valjalo ukljuciti i

pravljenje neke vrste cistih finansijskih, imovinskih i ostalih racuna

izmedju Republike Srbije i njene Autonomne pokrajine. A kad se govori o

nasoj integraciji (zajedno sa Crnom Gorom) u EU, onda bi trebalo isticati da

ne mora sva Srbija na isti nacin i istom brzinom da se pridruzuje EU. Drugim

recima, njena smanjena autonomna pokrajina KiM mogla bi da bude ostavljena

po strani sve dok ne obezbedi ljudska, gradjanska i nacionalna prava i ne

funkcionise po pravilima civilizovane Evrope.

A sada nesto o prilikama i odnosima u nasoj zemlji, razume se u vezi sa KiM.

Nase parlamentarne partije (ma koliko se s pravom takmicile i sporile, jer

inace ne bi bile politicke stranke) moraju da se usaglase oko zajednickog

minimuma u strategiji prema KiM, u koji svakako treba da udje sprecavanje

pomenutog svrsenog cina. To jos vise vazi za nasu vlast: Skupstinu, Vladu i

Predsednika Republike. (Usput: otkuda pravo pojedinim savetnicima i drugim

sluzbenicima predsednika Vlade, odnosno predsednika Republike da javno

kritikuju i cak napadaju predsednika Republike, odnosno predsednika Vlade!)

Podrzavam davnasnji predlog DJure Kovacevica o stvaranju Saveta za

nacionalnu strategiju, koji bi zajednicki oformile Skupstina, Vlada i

predsednik Republike i koji bi se sastojao od strucnih, umnih i uglednih

licnosti. NJegov zadatak bi bio da na zahtev osnivaca sto diskretnije i tise

rasmatra kljucne probleme i daje sugestije onima koji su ga izabrali. Posto

se ne radi o telu koje bi odlucivalo vec samo savetovalo, smetnju za njegovo

formiranje ne bi predstavljalo to sto nije predvidjeno Ustavom.

Naposletku, valjalo bi da nasi poslenici javne reci pa i sveukupna javnost

najzad shvate da nijedna zrela drzava ne obznanjuje svoju strategiju, a

kamoli minimalnu pregovoracku poziciju ni usred, a kamoli pre pocetka

medjunarodnih pregovora.

Svetozar Stojanovic

Zavrsna rec predsednika

Srpsko-americkog centra

Ideologija

USTAVNOM SUDU SRBIJE

VLADI REPUBLIKE SRBIJE I NARODNOJ SKUPŠTINI REPUBLIKE SRBIJE

 

Ustavnom sudu se ovim podnosi INICIJATIVA ZA OCENU USTAVNOSTI

-Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik Republike Srbije 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, i 30/2010) i

-Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/201)

 

a Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini Republike Srbije

 

se podnosi Inicijativa za predlaganje odnosno donošenje Zakona o dopuni Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i novog Zakona o privatizaciji.

 

Podnosilac: PARISS - Pokret akcinara radnika i sindikata Srbije, Kragujevac –

-Udruženje građana koje zastupa Advokat Aleksandar Lojpur,i građani potpisnici inicijative

 

1. Podnosioci inicijative

Ovu inicijativu podnose zajednički udruženje građana „Pokret akcionara, radnika i sindikata Srbije (PARISS)“ iz Kragujevca, kao pravno lice i veći broj građana, potpisnika ove inicijative prema spisku u prilogu.

 

2. Osporeni propisi

Ovom inicijativom podnisoci predlažu da Ustavni sud Srbije, na osnovu Zakona o ustavnom sudu Srbije i pravnom dejstvu njegovih odluka, utvrdi da su Zakon o privatizaciji (u daljem tekstu označen i kao: „osporeni zakon“) i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (dalje: „zakon o restituciji“) nesaglasni sa Ustavom republike Srbije i Članom 1 Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. („Službeni list SCG-Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05)

 

Ujedno, svesni da će nakon usvajanja ove Inicijative od strane Ustavnog suda i utvrđenja da je osporeni Zakon neustavan, biti potrebno regulisati pitanje obeštećenja građana koji su pretrpeli štetu usled primene neustavnog propisa, Inicijativom se predlaže Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini Republike Srbije da bude predložen i usvojen poseban zakon kojim će biti regulisano pitanje obeštećenja.

 

3.

Osporeni Zakon donet je 2001.g., za vreme važenja Ustava Republike Srbije iz 1990. godine. Budući da je Ustav iz 1990.g. prestao da važi danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, te da je istekao rok za usklađivanje zakona donetih na osnovu ranije važećeg Ustava sa Ustavom koji je na snazi, utvrđen članom 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06), ocena osporenog zakona i zakona o restituciji treba da bude izvršena u odnosu na Ustav iz 2006. godine. Međutim, budući da je osporeni zakon, po tvrdnji podnosioca inicijative, bio neustavan od samog početka važenja i po odredbama Ustava od 1990.g., potrebno je izvršiti i analizu usaglašenosti osporenog zakona i sa tim Ustavom.

 

4.Odredbe Ustava i Međunarodnih akata

Ustavom je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. st. 1. do 3.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, s tim da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom, a da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.).

Članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine; da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava; da prethodne odredbe, međutim, ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

 

5. Stanje imovinskih prava pre donošenja osporenog Zakona

5.1. Ustav SFRJ iz 1963, Zakon o udruženom radu iz 1976, Ustav iz 1990.g., Zakon o uslovima i načinu pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine (1991-1997) i Zakon svojinskoj transformaciji iz 1997.g.

5.1.1. Stanje imovinskih prava pre donošenja osporenog zakona uopšte

Pravno i ekonomsko uređenje koje je uvedeno zakonima u SFRJ u svim federalnim jednicama SFRJ počev od 1963.g. i koje se razvijalo i trajlo gotovo trideset godina, sve do oružanih sukoba i raspada SFRJ 1991.g., bilo je vrlo unikatno uređenje, zasnovano na političkoj i ekonomskoj teoriji socijalističkog samoupravljanja i tzv. društvenoj svojini.

Po tom uređenju, uvedena je pravna fikcija da imovina svih preduzeća predstavlja sastavni deo tzv. «društvene svojine». Da po toj, u uporednom pravu unikatnoj konstrukciji, «društvena svojina» nije isto što i «državna svojina» vidi se i po tome što je pored imovine svih preduzeća pojam «društvena svojina» obuhvatao i imovinu kako države tako i lokalne samouprave. Zapravo, po zakonu Društvena svojina je bila negativno definisana: sva imovina koja nije bila privatna bila je «društvrena svojina». Po zakonu, društvena svojina nije imala svog titulara, ako reč «titular» razumemo kao «vlasnik» u smislu klasičnih pravila građanskog prava. Po zakonu, vlasnik odnosno titular društvne svojine je «Društvo» (kao pojam potpuno različit od «Države»), ali je problem bio u tome što «Društvo» kao vlasnik nije bilo organizivano kao pravno lice na način kako se organizuje jedno preduzeće, ili kako je organizovana Država, ili lokalna samouprava, već je zakonom bilo određeno da «Društvo» «poverava» deo svoje imovine na «čuvanje, korišćenje i raspolaganje» radnicima zaposlenim u preduzećima odnosno državi, odnosno lokalnoj samoupravi. Dakle, nije postojalo jedno telo (skupština ili direktor) koji je upravljao «Društvom» odnosno «društvenom svojinom» već su zakonom pojedini delovi društvene imovine poveravani na upravljanje raznim organima – u slučaju preduzeća to su bili zaposleni i njihovi organi (zbor radnih ljudi i radnički savet), u slučaju Države to su bili državni organi i u slučaju lokalne samouprave to su bili organi lokalne samouprave. Takođe, po samom zakonu, organi lokalne samouprave, zaposleni u preduzećima i državni organi, obrazovali su «samupravne interesne zajednice» radi obavljanja javnih delatnosti obrazovanja, medicinske nege, kulture, razvoja infrastrukture i drugih delatnosti od opšteg interesa.

Međutim, uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje, budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko-pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz prava vlasništva - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi, ius abutendi) i de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću! O ovome, da su u SFRJ, po zakonima koji su važili na celoj teritoriji te složene federalne države, dakle u svih 8 njenih federalnih jedinica, pa tako i u Srbiji, pravo korišćenja (ius utendi), pravo ubiranja plodova (ius fruendi) i pravo raspolaganja (ius abutendi), imovine preduzeća, pripadali zaposlenima u preduzećima, uopšte se ne može dovoditi u pitanje.

Podnosioci ove inicijative, dakle, smatraju da su neustavnim osporenim zakonom lišeni svojih imovinskih prava u pogledu imovine preduzeća u kojima su bili zaposleni, i to, pre svega prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom tih preduzeća, prava vlasništva nad delom akcija i prava na otkup po povoljnim uslovima dela akcija koji nije otkupljen.

 

5.1.2. Različiti oblici učešća države u stvaranju i povećanju imovine preduzeća

Za razumevanje ove inicijative važno je napomenuti i da su u bivšoj SFRJ postojale različite vrste preduzeća s obzirom na učešće Države u njihovom osnivanju i ulaganju kapitala u njihov rast ili svakodnevno funkcionisanje.

Postojala su preduzeća koje je direktno osnovala država, odlukom državnog organa, i osigurala im osnivački kapital. Do sredine šezdesetih godina gotovo uvek se kao osnivač novih poduzeća javljala država – i to federalna vlada ili vlada jedne od šest odnosno osam (posle Ustavnih amandmana 1968) federalnih jedinica, a bilo je preduzeća koja su osnovale Opštine koje su imale znatna ovašćenja u vršenju državne vlasti. Veliki broj preduzeća koje je osnovala država nisu u periodu nakon osnivanja primala ni na koji način državnu potporu.

Postojala su preduzeća koja su sve vreme svog postojanja dobijala znatnu državnu potporu, bez obzira kako su osnovana. U nekim delovima SFRJ, u nerazvijenim republikama i u pokrajini Kosovo (status nerazvijene republike imale su BiH, Makedonija i Crna Gora, a isti status je imala i Autonomna Pokrajina Kosovo koja je sa ustavnim amandmanima 1968.g. stekla status jedne od osam federalnih jedinica uprkos tome što je bila u sastavu Republike Srbije) preduzeća su dobijala na korišćenje znatna sredstva iz federalnog Fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo.

Takođe, krajem 1970-ih i tokom 1980-ih država (federalne jedinice više od federacije i nezvisno od federacije) je sa međunarodnog tržišta kapitala povlačila znatna sredstva radi ulaganja u razvoj infrastrukture, što je krajem 1980-ih rezultiralo velikom zaduženošću države. Veliki deo novaca kojima se zadužila kod Pariskog (države kao poverioci) i kod Londonskog (privatni sektor – banke i fondovi kao poverioci) kluba poverilaca, država je bespovratno ulagala u stvaranje mnogih novih preduzeća koja su nastavila poslovanje na isti način kao i sva druga preduzeća. Kao i kod svih drugih preduzeća i kod onih preduzeća koja su nastala državnim ulaganjem kapitala zaposleni su takođe imali zakonom priznata prava na korišćenje, ubiranje plodova i raspolaganje.

Na kraju, postojao je i jedan značajan broj preduzeća koja su nastala ulaganjem kapitala od starne drugih preduzeća. Takva preduzeća su najčešće ostajala povezana u složene sisteme.

Međutim, jedna od osnovnih sistemskih grešaka ovog bivšeg jugoslavenskog ekonomskog sistema, počev od 1976.g., bila je u tome što je po samom zakonu investitor gubio kontrolu nad svojom investicijom. Te, 1976.g., usvojen je Zakon o udruženom radu po kojem je svako novo preduzeće koje nastane ulaganjem od strane postojećeg preduzeća ili od strane države imalo potpuno nezavistan status u odnosu na svog osnivača. I u takvom preduzeću, koje je osnovano ulaganjem od strane drugog preduzeća ili države, zaposleni su suvereno ostvarivali svoja prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom preduzeća ćerke, dok uprava (zaposleni) u preduzeću majci nisu imali nikakvih prava nad preduzećem - ćerkom. Ova krupna anomalija dovela je do toga da su preduzeća izbegavala investiranje u stvaranje novih proizvodnih pogona i novih preduzeća, već su zaposleni, umesto da profit reinvestiraju, koristili profit za raspodelu većih plata ili za kupovinu stanova za zaposlene ili gradnju odmarališta za zaposlene na moru i u planinama.

 

5.1.3. Prvi propisi o privatizaciji (tzv. Markovićev privatizacioni zakoni)

Posljednji Premijer SFRJ, Ante Marković je 1990..g. inicirao novi politički i ekonomski program usklađivanja unikatnog pravnog i ekonomskog sistama SFRJ sa pravilima ustaljenim u razvijenim tržišnim ekonomijama. On je dao predlog zakona u SFRJ prema kojima su preduzeća u tzv. društvenom vlasništvu mogla biti i zvanično i po zakonu privatizvana putem prodaje internih deonica radnicima, bivšim uposlenicima i penzionerima preduzeća, pod povoljnim uslovima.

 

5.1.4. Propisi od 1991-2001

Tzv. Markovićev zakon je važio u Srbiji periodu od 1989. do donošenja Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine (Službeni glasnik Republike Srbije 48/91, 75/91, 48/94 i 51/94). Od 1997.g. do donošenja osporenog zakona 2001.g., bio je na snazi Zakon o svojinskoj transformaciji – (Službneni glasnik 3/97 i 10/01).

I po tzv. Markovićevim zakonima iz 1989, i po Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine i po Zakonu o svojinskoj trasnformaciji, imovinska prava zaposlenih na korišćnje, ubiranje plodova i raspolaganje sa delovima društvene svojine koja su pripadala preduzećima u kojima su bili zaposleni, u osnovi su bila očuvana. Svim navedenim propisima koji su u periodu od 1989 do 2001 važili do donošenja osporenog zakona, odluka o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine jeste predstavljala jedan od modaliteta ostvarivanja ovlašćenja raspolaganja koje je pripadalo zaposlenima. Zaposleni su autonomno odlučivali o tome da li uopšte žele da transformišu svoje pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja u klasične oblike svojine, a ekonomska korist od takvog raspolaganja je pripadala njima. Ukratko, do donošenja osporenog Zakona o privatizaciji 2001.g. imovinska prava koja su zaposleni stekli i koristili po propisima važećim od 1963.g. do 1989.g. bila su zaštićena. Bio je poštovan u celosti ustavni princip iz Ustava 1990.g. o tome da su svi oblici svojine zajemčeni i ravnopravni.

 

5.2. Neustavnost osporenog Zakona

Osporeni zakon je donet 2001.g. O tome koliko je taj Zakon imao loše posledice po ukupni razvoj Srbije ova inicijativa se neće baviti jer je to postalo opšte znanje i u stručnoj javnosti i po mišljenju najšireg broja građana. („Najveći broj građana je iskusio privatizaciju pa stoga 44% misli da je to „čista pljačka“, 27% da je nužna ali da se sprovodi na pogrešan način“, 26% ne zna da je oceni, a ovakvu kakva je podržava tek tri posto građana Srbije.“ – Citirano iz: Srećko Mihajlović - „Priča o tranziciji ili naracija o našim beskrajnim menama“, Zbornik radova „Kako građani Srbije vide tranziciju – Istraživanje javnog mnjenja“, strana 25, obajvljeno na internet stranici fondacije „Friedreich Erbert Stiftung“ u Srbiji: http://www.fes.rs/pubs/2010/pdf/20.kako-gradjani-srbije-vide-tranziciju.pdf).

Ova Inicijativa ukazuje da je Zakon o privatizaciji iz 2001.g. bio protivustavan i po Ustavu iz 1990.g. i po sada važećem Ustavu, pa je potrebno da Ustavni sud Srbije osporeni zakon ukine a Narodna Skuoština Srbije da donese propise kojima će se obešteti građani čija su imovinska prava oštećena primenom neustavnog propisa.

Osnovna stvar koji osporeni Zakon čini neustavnim jeste činjenica da su tim Zakonom na protivustavan način (kako po Ustavu iz 1990 tako i po Ustavu iz 2006) zaposleni u društvenim preduzećima lišeni imovinskih prava koja su stekli i imali po propisima koji su važili do donošenja osporenog Zakona. To je učinjeno tako što je država, donošenjem Zakona o privatizaciji, svu društvenu svojinu tretirala kao da društvena svojina jeste isto što i državna svojina, i kao da na njoj već nisu bila uspostavljena imovinska prava oštećenih građana. Tako se, jednim protivustavnim potezom zakonodavca, građani zaposleni u preduzećima u društvenoj svojini pretvoreni od imaoca, ili svojinsko-pravnim rečnikom rečeno titulara - prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja sa imovinom preduzeća u kojima su bili zaposleni, u obične najamne radnike, bez prava upravljanja i raspolaganja nad imovinom kojom su do donošenja osporenog zakona upravljali, koju su koristili i sa kojom su raspolagali. Drugim rečima, donošenjem osporenog Zakona država je raspolagala sa društvenom imovinom kao da je ona državna, i kao da nad tom imovinom već nisu uspostavljena prava trećih, tj. zaposlenih radnika.

Kao što je napred rečeno, 2001.g. kada je donet osporeni Zakon, bio je na snazi Ustav Republike Srbije iz 1990.g. koji je jamčio sve oblike svojine, i među njima i društvenu svojinu. U to vreme bio je na snazi i Ustav Savezne republike Jugoslavije u čijem sastavu je bila Republika Srbija, koji je u čl. 16 proglasio da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog poretka u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Prema tome, sastavni deo pravnog poretka u Srbiji je u vreme donošenja osporenog Zakona bio i gore citirani Prvi protokol Evropske konvcencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koji je u čl. 1 garantovao da niko ne može biti lišen svojih imovinskih prava bez pravične naknade.

Kako je osporenim Zakonom ukinuta društvena svojina a koja je bila zajemčena Ustavom koji je važio u vreme donošenja osporenog Zakona, i kako je donošenjem osporenog Zakona izvršena konfiskacija bez prava na nadoknadu imovine koja je pripadala zaposlenima u društvenim preduzećima, osporeni Zakon je bio protivustavan po Ustavu koji je važio u vreme donošenja zakona.

I po Ustavu iz 2006.g. osporeni Zakon je protivustavan, upravo zato što je njime izvršena i dalje se vrši konfiskacija imovine zaposlenih u društvenim preduzećima a da se oštećenim vlasnicima imovine (koju imovinu čine pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja sa imovinom društvenih preduzeća koje su zaposleni imali po propisima važećim do donošenja osporenog Zakona) nije dala i ne daje bilo kakva kompenzacija.

 

6. Neustavnost Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Donošenjem i primenom zakona o restituciji, država pokušava da ispravi, koliko je moguće u datim okolnostima, velike nepravde koje su nanete građanima u periodu posle Drugog svetskog rata, porpisiima pobrojanim u članu 2 Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Tim propisima, vrlo slično kao i Zakonom o privatizaciji iz 2001.g., građanima je oduzimana imovina bez naknade. Ono što predstavlja poseban apsurd jeste što je Zakonom o privatizaciji iz 2001.g. ponovo oduzimana bez naknade imovina koja je već bila oduzeta propisima pobrojanim u čl. 2 zakona o restituciji.

Podnosioci ove inicijative smatraju da je zakonom o restituciji povređeno ustavno načelo jednakosti građana pred zakonom. Po tom zakonu, nekim građanima država vraća imovinu koja je oduzimana bez nadoknade a drugima (zaposlenima koji su imali pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja nad društvenom svojinom) država ne vraća imovinu.

 

7.Inicijativa za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju iomovine i obeštećenju

Podnosioci ove inicijative predlažu Vladi Republike Srbije i Skupštini Republike Srbije da se ne čeka proglašenje neustavnosti Zakona o privatizaciji od strane Ustavnog suda, već, da se odmah ukine Zakon o privatizaciji i donese Zakon kojim će Zakon o privatizaciji biti uključen među propise navedene u čl. 2 Zakona o restituciji.

Kada se radi o restituciji imovinskih prava nad stvarima u društvenoj svojini koja su nosioci imali pre donošenja Zakona o restituciji, zakonodvaac treba da sačini mehanizme procene vrednosti prava, tako da se najveće obeštećenje da onim radnicima koji su razvijali svoja preduzeća decenijama odričući se povećanja plata, rešavanja stambenih pitanja i plaćanja za odmore, da se vraćanje prava, kada je moguće vrši u naturi, da se sačini poseban fond iz kojeg će se obeštetiti kupci društvenog kapitala koji su platili cenu kapitala ili ulagali u privatizovana preduzeća sopstveni dodatni kapital (takvih je vrlo mali broj), te da se sačini poseban fond iz kojeg će se obeštetiti radnici kojima nisu isplaćivane plate i doprinosi za socijalno osiguranje ili su ostali bez posla u privatizovanim preduzećima koja su otišla pod stečaj.

Usled primene neustavnog zakona o privatizaciji (nerealno niska cena po kojoj je kupljen kapital, investicione obaveze koje se nisu izvršavale, ili lažno predstavljanje ispunjenja investicionih obaveza, zalaganje imovine preduzeća radi ispunjenja investicione obaveze ili plaćanje dela cene, prodaja imovine preduzeća nakon privatizacije po mnogo većim cenama od one pod kojima je kupljeno preduzeće), došlo je do naglog neosnovanog bogaćenja nekolicine (nekoliko desetina) građana. Taj mali broj građana jesu jedini koji su izvukli korist od privatizacije po osporenom Zakonu, ali su oni i jedini koji će biti pogođeni restitucijom u naturi gde je to još moguće.

Izmenama i dopunama zakona o restituciji treba posebno regulisati obeštećenje vlasnika imovine koja je bila oduzeta posle Drugog svetskog rata i kasnije prodata po osporenom zakonu o privatizaciji.

 

8. Inicijativa za donošenje novog Zakona o privatizaciji

Nakon što Ustavni sud utvrdi neustavnost Zakona o privatizaciji, i nakon što posebnim zakonom ili zakonom o restituciji bude regulisan način restutucije i obeštećenja imovine oduzete Zakonom o privatizaciji, biće potrebno da Narodna skupština Republike Srbije reguliše postupak i način privatizacije preduzeća u društvenoj svojini. Podnosioci ove inicijative smatraju da tim zakonom treba privatizaciju regulisati na način da bude primenjen princip pravičnosti: u preduzećima u kojima nije bilo zastupljenosti državnog kapitala kapital treba da bude kao akcioanrski kapital raspodeljen zaposlenima i penzionerima i njihovim potomcima, u preduzećima u kojima je bio zastupljen državni kapital, deo akcija treba da bude dat zaposlenima, penzionerima koji su bili zaposleni u tim preduzećima i njihovim potomcima a deo treba da bude dat Fondovima za socijalno osiguranje na korist najvećeg broja građana Republike Srbije. Upravljanje i raspolaganje akcijama po pravilima po kojima se posluje u ekonomijama sa slobodnim tržištem bi ispravilo nepravde koje su prouzrokovane neustavnim Zakonom o privatizaciji.

Stoga podnosioci ove inicijative predlažu Vladi i Narodnoj skupštini da se ne čeka sa Odlukom Ustavnog suda po ovoj inicijativi, već da se odmah počne sa pripremama za usvajanje i ovog propisa.

Ka novom Zakonu o privatizaciji

1. maja 2014.g.

Primer Fabrike malolitražnih motora Dvadest prvi maj Beograd koje uspešno posluje kao jedno od retkih preostalih društvenih preduzeća, o čemu je Politika pisala u prvomajskom prazničnom broju, jeste ne samo dokaz za jedan od mogućih načina za povećanje privrednog rasta u Srbiji, nego i primer jednog od mogućih načina za ispravljanje katastrofalnih grešaka u procesu privatizacije.

Pre dve godine Pariss, Pokret akcionara radnika i sindikata Srbije, podneo je Vladi republike Srbije inicijativu za donošenje novog zakona o privatizaicji i izmenama i dopunama zakona o restituciji.

Naime, kada je Srbija donela 2001.g. neustavni Zakon o privatizaciji, zaposleni su lišeni svojih imovinskih prava u pogledu imovine preduzeća u kojima su bili zaposleni, i to, pre svega prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom tih preduzeća, prava vlasništva nad delom akcija i prava na otkup po povoljnim uslovima dela akcija koji nije otkupljen. Zato je Pariss, podneo inicijativu Ustavnom sudu da proglasi Zakon o privatizaciji neustavnim a Vladi i Skupštini Republike Srbije da bude donet zakon o izmenama i dopunama zakona o restituciji, pa da se zaposlenima, penzionerima i potomcima zaposlenih vrati imovina tj, pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja, nad preduzećima u kojima su bili zaposleni. Tamo gde je moguće da se vrati u naturi, tamo gde to nije moguće da se obeštete po pravlima za obeštećenje koji su određeni u zakonu o restituciji.

Po izvršenom povraćaju preduzeća u naturi, novim zakonom o privatizaciji treba zaposlenima koji su ostali u preduzećima, bivšim zaposlenima i novo zaposlenima predati u vlasništvo bez naknade ta ista preduzeća kao društvena, a oni ako hoće, neka ih transformišu u akcionarska društva i neka im budu date besplatne akcije prema broju koji je srazmeran doprinosima za socijalno osiguranje koji su uplaćivani na ime zaposlenog. Radnicima koji stupaju na rad posle „revolucije“ za svaku godinu rada daje se besplatno određeni broj novoizdatih akcija ako se bude vršila dokapitalizacija preduzeća.

Po ispravljanju ove nepravde koja je u isto vreme bila i greška sa katastrofalinim posledicama, treba omogućiti slobodan privredni razvoj svim oblicima privrednog organizovanja. Zašto država umesto da povlašćenim građanima daje podsticaje od 10.000 eura za otvaranje radnih mesta ne bi odredila priritetne oblasti ekonomskog razvoja, osnivala preduzeća u tim oblastima i davala ih kao društveni kapital na upravljanje zaposlenima?

Po izvršenom povraćaju preduzeća u naturi, novim zakonom o privatizaciji treba zaposlenima koji su ostali u preduzećima, bivšim zaposlenima i novo zaposlenima predati u vlasništvo bez naknade ta ista preduzeća kao društvena, a oni ako hoće, neka ih transformišu u akcionarska društva i neka im budu date besplatne akcije prema broju koji je srazmeran doprinosima za socijalno osiguranje koji su uplaćivani na ime zaposlenog. Radnicima koji stupaju na rad posle „revolucije“ za svaku godinu rada daje se besplatno određeni broj novoizdatih akcija ako se bude vršila dokapitalizacija preduzeća.

 

 Ona preduzeća koja su nastala posle 1991.g. iključivo ulaganjem privatnog kapitala ostaju u vlasništvu investitora, osim ako se u postupku utvrđivanja porekla kapitala ne utvrdi da je preduzeće nastalo kao posledica kriminala (neplaćanja poreza, pranja novca, šverca akciznim robama i sl). A ako bi se utvrdilo da je neko preduzeće nastalo kao rezulztat kriminalnih delatnosti, i to preduzeće bi se moglo i trebalo konfiskovati i predati zaposlenima na upravljanje a oni ako hoće neka ga pretvore u akcionarsko društvo.

IZLAGANJE ALEKSANDRA LOJPURA U OKVIRU SEMINARA O SAMOUPRAVLJANJU, DOM OMLADINE, 17.10.2013

ALEKSANDAR LOJPUR

 KARDELJ TVORAC UTOPIJE ILI ALTERNATIVE ”LIBERALNOJ DEMOKRATIJI”

Pravno i ekonomsko uređenje koje je uvedeno zakonima u SFRJ i u svim federalnim jednicama SFRJ počev od 1963.g. i koje se razvijalo i trajalo gotovo trideset godina, sve do oružanih sukoba i raspada SFRJ 1992.g. , bilo je vrlo unikatno uređenje, zasnovano na političkoj i ekonomskoj teoriji socijalističkog samoupravljanja i tzv. društvenoj svojini.

Kakav je to sistem bio?

Ima jedan dobar vic početkom sedemdesetih kojeg sam čuo kao gimnazijalac . To je period kada je besneo hladni rat između SAD i SSSR. Kaže vic - vozili se Tito, Brežnjev i Nikson kolima i naišli na raskrsnicu sa dva putokaza: kapitalizam i socijalizam. Brežnjev kaže vozaču: skreni levo, idemo u socijalizam. Nikson kaže vozaču, skreni desno, idemo u kapitalizam, a Tito kaže vozaču: daj levi žmigavac a skreni desno.

Kakav je bio život običnog čoveka u tom unikatnom sistemu “daj žmigavac za socijalizam a skreni u kapitalizam” kratko svedočenje očevidaca rečitije govori od bilo koje naučne analize:

  Pre neki dan, tačnije 6.10.2013.g. Radio Slobodna Evropa preko Radija B92, u zajedničkoj emisiji koja se emituje u 14 sati svakog radnog dana emitovao je intervju sa jednim takvim očevidcem: 

  Citiram u celosti taj intervju: 

 

“Ovoga puta nudimo priču iz ugla radnika koji je svojim očima gledao propadanje firme u koji je uložio ceo svoj radni vek, očekujući da to radi i za svoju decu. 

RSE: Zašto nećete da vas predstavimo imenom i prezimenom? 

Gost: U današnjoj Srbiji može da bude svašta, tako da privatizacija, koja je bila u Fidelinki, može da ima nekog negativnog efekta za mene i za moju porodicu.

RSE: Iako ste već penzioner? 

Gost: Nema to veze. 

 RSE: Kada ste se zaposlili u toj firmi? 

Gost: Zaposlio sam se početkom sedamdesetih godina sa 22 godine. Radio sam 35 godina u toj firmi. Pošto nisam imao dovoljno staža za penziju, morao sam da radim godinu dana u drugoj firmi, odakle sam otišao u penziju. 

RSE: Kako je izgledala Fidelinka dok ste vi radili u njoj? Na kojem radnom mestu ste radili? 

Gost: "Fidelinka" je bila moćna i ugledna firma. Na teritoriji velike Jugoslavije bila je jedna od vodećih u pekarsko-testeničarskoj industriji. Imala je zaposlenih skoro 600 radnika ili 600 familija. Deca radnika su dobijali stipendiju za školovanje i mogla su da letuju na teret firme. Radnici su imali tri ili četiri odmarališta, u koja su mogli tokom leta da odu preko sindikata, koji je vodio brigu o radnicima koji su bili zaposleni u njoj.

RSE: Kakve su bile plate?



Gost: Plate su bile više nego dobre. Na kraju godine je podvučena crta i uvek je bila 13. plata u visini plate ili plate i pol. Radnici „Fidelinke“ su sa dobrim zaradama odlazili u penziju. 

RSE: Kako ste živeli sa tom platom? 

Gost: Mogli smo da odemo na odmor jednom godišnje sa familijom. Mogli smo da uzmemo na kredit auto. Dobijali smo kredite od firme za izgradnju stambenih objekata. Toliko je bilo sredstava u Fondu zajedničke potrošnje da ta sredstva ljudi nisu mogli da potroše. Kredit je bio jedan posto godišnje.

RSE: Hoće li vam verovati mlada generacija? 

Gost: Ne znam. Onda je bilo lepo i želeo bih da i oni to dožive. I moja deca su istom sosu koji smo mi ostavili njima. 

RSE: Na kom ste radnom mestu radili?

Gost: Radio sam u sirovinskom sektoru. Sarađivao sam sa poljoprivrednicima, privatnim i društvenim organizacijama. Otkupljivali smo za potrebe „Fidelinke“ celokupan rod ponuđen na ovoj teritoriji. „Fidelinka“ je imala veliku pekaru i četiri mlina, koja smo morali snabdevati skoro sa 100.000 tona pšenice godišnje. Pored toga smo radili skladištenje kukuruza, suncokreta i svih ostalih proizvoda koji su bili skladišteni u tranzitu na teritoriji ŽTP Subotice. Radili smo isporuku za čitavu Jugoslaviju. Bili smo među vodećim firmama. Konkurencija nam je bila „Danubis“ iz Novog Sada ili „PKB Beograd“. Izvozili smo vrlo malo i sve smo plasirali na teritoriji velike Jugoslavije, od Đevđelije do Triglava. Imali smo predstavništva u Zagrebu, Ljubljani, Osijeku, Beogradu, Nišu i Prištini. 

RSE: Da li ste rado odlazili na posao? 

Gost: Naravno. Odlazio sam sa velikim zadovoljstvom i nadom da ću tako otići i kući u 14. Nije bilo ucenjivanja da moramo da radimo duže. Znalo se dokle se radi. Eventualno, ako su došli gosti u firmu, onda smo ostajali malo duže. Bila je izuzetno prijatna atmosfera u firmi, bez ikakvih tenzija. Odgovornost je postojala i morali smo svom pretpostavljenom svakoga dana da referišemo, ali to je sve proticalo u jednom humanom raspoloženju.

RSE: Da to nije malo ulepšana priča, obzirom da su u pitanju sećanja, sada već vremešnog čoveka u penziji?

Gost: Možda jesu, ali ja to tako osećam. 

RSE: Rekli ste da je od „Fidelinke“ živelo 600 porodica. Kako to mislite?

Gost: „Fidelinka“ je izdržavala cele porodice od tri do sedam članova jer su deca zaposlenih, osnovci, srednjoškolci i fakultetlije, dobijali stipendije u tom iznosu, da su mogli sve svoje troškove da pokriju na fakultetima. „Fidelinka“ je te ljude posle i zaposlila. Zato je bila porodična firma. Ne u lošem smislu reči, nego u dobrom. Mlinarev sin je bio mlinar, knjigovođin, možda mlinar, možda ekonomista, ali svi su se zapošljavali u „Fidelinku“ jer je bilo dika raditi za nju. 

U ovom mom izlaganju vratiću se na ovaj intervju – da delovima pokažem kako je u praksi funkcionisao Kardeljev sistem.

U poznatom Kardeljevom delu “Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” iz 1979.g. mogu se naći sledeće rečenice koje dobro opisuju osnovna polazišta Kardeljeve teorije: 

Prva stvar je jedna filozofsko sociloška definicija samoupravljanja:

“Sreću čoveka ne može doneti ni država, ni sistem, ni politička stranka. Sreću čovek može sebi stvoriti samo on sam. Ali ne on sam kao jedinka, nego samo u ravnopravnim odnosima sa drugim ljudima. .. Avangardne snage socijalizma i socijalističko društvo, prema tome, mogu imati samo jedan cilj, a to je da, prema mogućnostima datog istorijskog trenutka, stvaraju uslove u kojima će čovek biti što slobodnijiu takvom ličnom izražavanju i stvaranju da može - na osnovi društvene svojine na sredstvima za proizvodnju — slobodno raditi i stvarati za svoju sreću. To je samoupravljanje.”

 Druga stvar je marksistička osnova drustveno ekonomskog uredjenja: “Dosledno ukidanje svakog oblika svojinskog ili monopolističkog prisvajanja kapitala ili upravljanja kapitalom moguće je, prema tome, samo u uslovima kada podruštvljeni minuli rad radnika ostaje pod zajedničkom kontrolom svih radnika — kao sredstvo za proširivanje materijalne baze njihovog rada i borbe za višu produktivnost zajedničkog rada, a time i povećanje ukupnog i ličnog dohotka - u njihovom zajedničkom upravljanju oslonjenom na demokratski sistem ravnopravnih međusobnih odnosa i jednakih ličnih prava i obaveza radnika.”

Setimo se na ovom mestu onih delova intervjua, u kojoj očevidac jugoslovenskog iskustva govori o svojoj fabrici – to je ono što Kardelj kaže u ovom citatu - podruštvljeni minuli rad radnika – to su dakle materijalna sredstva – fabrika i postrojenja) ostaje pod zajedničkom kontrolom svih radnika —kao sredstvo za proširivanje materijalne baze njihovog rada i borbe za višu produktivnost zajedničkog rada.

Pa onda ide onaj deo svedočenja našeg oćevidca iz Fidelinke kad kaže da su imali dobru platu – i da je radom na sredstvima fabrike finansirana stanogradnja i obrazovanje porodice radnike - kako Kardelj kaže - a time i povećanje ukupnog i ličnog dohotka, i sve to u okviru političkog sistema kojeg Kardelj opisuje rečima “u njihovom zajedničkom upravljanju oslonjenom na demokratski sistem ravnopravnih međusobnih odnosa i jednakih ličnih prava i obaveza radnika.”

Na istom mestu kaže ispisuje Kardlej i ovu rečenicu, svestan od opasnosti da mu se pripiše mesijansko busanje u grudi, nažalost tako karakteristično za današnje neuspešne političare:

“Dakako, bilo bi apsurdno tvrditi da je oblik socijalističkog samoupravljanja kakav se razvio u Jugoslaviji jedini mogući oblik takvog demokratskog sistema neposrednog upravljanja radnika njihovim zajedničkim minulim radom. .. Ali, bez preterivanja možemo reći da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja.”


Na kraju ovog mog izlaganja vratićemo se na ovu rečenicu - da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja 

Pogledajmo sada kakav je bio taj Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja : 

Po tom uređenju , uvedena je pravna fikcija da imovina svih preduzeća predstavlja sastavni deo tzv . « Društvene svojine » . Da po toj , u uporednom pravu unikatnoj konstrukciji , «društvena svojina» nije isto što i «državna svojina» vidi se i po tome što je pored imovine svih preduzeća pojam «društvena svojina» obuhvatao i imovinu kako države tako i lokalne samouprave. Zapravo, po zakonu Društvena svojina je bila negativno definisana: sva imovina koja nije bila privatna bila je «društvrena svojina». Po zakonu, društvena svojina nije imala svog titulara, ako reč «titular» razumemo kao «vlasnik» u smislu klasičnih pravila građanskog prava. Po zakonu , vlasnik odnosno titular društvno svojine je «Društvo» ( kao pojam potpuno različit od «Države»), ali je problem bio u tome što «Društvo» kao vlasnik nije bilo organizovano kao pravno lice na način kako se organizuje jedno preduzeće, ili kako je organizovana Država, ili lokalna samouprava, već je zakonom bilo određeno da «Društvo» «poverava» deo svoje imovine na «čuvanje , korišćenje i raspolaganje» radnicima zaposlenim u preduzećima odnosno državi, odnosno lokalnoj samoupravi. Dakle, nije postojalo jedno telo (skupština ili direktor ) koji je upravljao «Društvom» odnosno «društvenom svojinom» već su zakonom pojedini delovi društvene imovine poveravani na upravljanje raznim organima - u slučaju preduzeća to su bili zaposleni i njihovi organi (zbor radnih ljudi i radnički savet), u slučaju Države to su bili državni organi i u slučaju lokalne samouprave to su bili organi lokalne samouprave. Takođe, po samom zakonu, organi lokalne samouprave, zaposleni u preduzećima i državni organi, obrazovali su «samupravne interesne zajednice» radi obavljanja javnih delatnosti obrazovanja, medicinske nege, kulture, razvoja infrastrukture i drugih delatnosti od opšteg interesa.

Međutim, uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje , budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko - pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz prava vlasništva - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi i ius abutendi) de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću! 

U bivšoj SFRJ postojale različite vrste preduzeća s obzirom na učešće Države u njihovom osnivanju i ulaganju kapitala u njihov rast ili svakodnevno funkcionisanje.

Postojala su preduzeća koje je direktno osnovala država, odlukom državnog organa, i osigurala im osnivački kapital. Do sredine šezdesetih gotovo uvek se kao osnivač novih preduzeća javljala država - i to federalna vlada ili vlada jedne od 6 odnosno 8 (posle Ustavnih amandmana 1968) federalnih jedinica, a bilo je preduzeća koja su osnovale opštine koje su imale znatne ovlašćenja u obavljanju državne vlasti. Veliki broj preduzeća koje je osnovala država nisu u periodu posle osnivanja primale ni na koji način državnu potporu.

Postojala su preduzeća koja su sve vreme svog postojanja dobijala znatnu državnu potporu, bez obzira kako su osnovana.

U nekim delovima SFRJ, u nerazvijenim republikama i u pokrajini Kosovo (status nerazvijene republike imale su SRBiH, Socijalistička Republika Makedonija i Socijalistička Republika Crna Gora, a isti status je imala i Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo koja je sa ustavnim amandmanima 1968.g. stekla status jedne od osam federalnih jedinica uprkos tome što je bila u sastavu Socijalističke Republike Srbije) preduzeća su dobijala na korišćenje znatna sredstva iz federalnog Fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo.

Takođe, krajem 1970-ih i tokom 1980-ih država (federalne jedinice više od federacije i nezavisno od federacije) je sa međunarodnog tržišta kapitala povlačila znatna sredstva radi ulaganja u razvoj infrastrukture, što je krajem 1980-ih rezultiralo prezaduženošću države. Veliki deo novaca kojima se zadužila kod Pariskog (države kao poverioci) i kod Londonskog (privatni sektor - banke i fondovi kao poverioci) kluba, država je bespovratno ulagala u stvaranje mnogih novih preduzeća koja su nastavila poslovanje na isti način kao i sva druga preduzeća. Kao i kod svih drugih preduzeća i kod onih preduzeća koja su nastala državnim ulaganjem kapitala zaposleni su takođe imali zakonom priznata prava na korišćenje, ubiranje plodova i raspolaganje.

Na kraju, postojao je i jedan značajan broj preduzeća koja su nastala ulaganjem kapitala od strane drugih preduzeća. Takva preduzeća su najčešće ostajala povezana u složene sisteme. Zaposleni u tim društvima, kako onim koji su se odricali radi investiranja u nova društva, tako i društva koja su nastala investiranjem od strane svojih kolega zaposlenih u društvima osnivačima, su najveći gubitnici tranzicije. Zaposleni u društvima majkama nisu delili viškove posle svakog kvartalnog finansijskog izveštaja, nisu gradili luksuzna letovališta na moru i zimovališta na planinama, oni su investirali u kako se tada govorilo proširenje materijalne osnove rada, i kada je izvršena nacionalizacija odnosno podržavljenje društvenе svojine ostali su bez ičega. Isto tako su prošli i zaposleni u društvima ćerkama.

U uvodnim delovima Ustava SFRJ iz 1974.g. date su, jednim preterano birokratskim pravničkom jezikom, osnovne ideje i postavke, tj. okviri, Kardeljevog sistema socijalističkog samoupravljanja. U tim rečenicama je kodifikovano, znači pravno uređeno, ono što je navedeno u gore citiranom Kardeljevom delu Pravci razvoja.Ta načela su kasnije bliže uređena Zakonom o udruženom radu, 1976.g.

Osnovna postavka sistema jeste ukidanje monopola i sticanja po osnovu svojine na sredstima za proizvodnju, nad kapitalom. U Ustavu je, u tim načelima, uvedena i zabrana političkog delovanja koje bi imalo za cilj uspostavljanje takvih društvenih odnosa koji bi omogućavali kako je u ustavu rečeno eksploataciju rada po osnovu svojine nad kapitalom.

Dalje, Ustavom je propisano da jedini osnov sticanja dobara može biti samo rad sa sredstvima u društvenoj svojini.

Ustavom je i propisan, a kasnje je to razrađeno u Zakonu u udruženom radu, jedini dozvoljeni i obavezni način organizacije i obavljanja bilo koje delatnosti, osnivanjem osnovne organizacije udruženog rada. Propisano je da se svaka radna jedinica, bez obzira u kojoj privrednoj grani odnosno delatnosti, koja proizvodi proizvode ili pruža usluge koji se mogu prodati na tržištu mora biti organizovana kao nezavisni pravni subjekt, osnovna organizacija udruženog rada, koja mora imati svoj odvojeni bankarski račun i svoje nezavisne organe upravljanja, zbor radnih ljudi čiji su članovi svi zaposleni u рadnoj jedinici (to bi bio pandan Skupštini privrednog društva) i radnički savet (što bi bio pandan upravnom odboru) čije članove imenuje zbor radnih ljudi. Tako fragmentisana pravna lica, radne jedinice, ili OOUR-i su mogli, kako se tada govorilo, udruživati svoj rad, u šire organizacione oblike, Radne organizacije, i preko tih širih oblika nastupati na tržštu, a Radne organizacije su mogle ugovorima posebne vrste (samoupravnim sporazumima) osnivati Složene organizacije udruženog rada, takođe radi zajedničkog nastupa na tršištu. Evo jednog primera, iz mog ličnog iskustva. Moje prvo zaposlenje kao prvanika je bilo u pravnoj službi Radne organizacije za spoljnju i unutrašnju trgovinu i proizvodnju Jugoexport. Tu radnu organizaciju su formirali nakon donošenja ZURa sledeći OOUR-i: OOUR Spoljna Trgovina, OOUR nameštaj, OOUR unutrašnja trgvoina i OOUR proizvodnja. Usluge knjgovodstva, računovodstva, pravne usluge, održavanja zgrade i automobilskog parka, restorana, pružala je Radna zajednica koja nije imala svojstvo pravnog lica, čiji su rad finansirali u određenim procentima od svog dohotka ova četiri OOUR-a. Kao i u primeru Fidelinke stalno smo delili viškove. Ja dok sam bio u vojsci 1983.g. za vreme trajanja vojnog roka dobio sam psole svakog periodičnog kvartalnog finansijskog obračuna celu jednu platu, tako da sam redovno imao ne 12 nego 16 plata. Bila je formirana rang lista za besplatno dodeljivanje stanova, tako da su oni radnici koji nisu imali stan dobijali besplatno na korišćenje stanarsko pravo koje im je davalo mogućnost da koriste dobijeni stan na potpuno isti način kao da su njegovi vlasnici.

Ove osnovne organizacije udruženog rada su kako se tada govorilo udruživale svoj rad sa drugim organizacijama i zajedno sa opštinom formirale posebna tela, koja su imala naziv Samoupravne interesne zajednice, koja su se starala o glatkom obavljanju tzv. Društvenih delatnosi, (obrazovanje, saobraćajna infrastruktura, medicinske usluge, socilajno i zdravstveno osiguranjei sl.). Ti SIZ-ovi su kao i radne organizacije osnivani posebnim veišestranim ugovorima, koji su nosili naziv samoupravni sporazumi, koje su zaključivali OOUR-i i Opštine ili Republike. Oni su osnovani samoupravnim sporazumima, a novac su dobijali u odeđenim procentima dohodaka OOUR-a. Ti procenti su određivani opet u ugovorima posebne vrste, koji su nosili naziv Društveni dogovori. Njih su opet zaključivali delegati imenovani od strane OOUR-a, opština odnsno Republike.

Evo kako lepo to određuje Ustav:

Osnova svih vidova udruživanja rada i sredstava društvene reprodukcije i samoupravne integracije udruženog rada je osnovna organizacija udruženog rada kao osnovni oblik udruženog rada u kome radnici ostvaruju neotuđivo pravo da, radeći društvenim sredstvima, upravljaju svojim radom i uslovima rada i odlučuju o rezultatima svoga rada. Ostvarujući rezultate zajedničkog rada kao vrednost na tržištu u uslovma socijalističke robne proizvodnje, radnici neposrednim povezivanjem, samoupravnim sporazumevanjem i društvenim dogovaranjem svojih organizacija udruženog rada i drugih samoupravnih organizacija i zajednica i planiranjem rada i razvojaintegriraju društveni rad, unapređuju cjelokupan sistem socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa i savlađuju stihijsko delovanje tržišta. Novčani i kreditni sistem sastavni su deo odnosa u društvenoj reprodukciji zasnovanih na samoupravljanju radnika u udruženom radu društvenim sredstvima i celokupan dohodak ostvaren u tim odnosima neotuđiv je deo dohotka osnovnih organizacija udruženog rada. Polazeći od međusobne zavisnosti proizvodne, prometne i finansijske oblasti udruženog rada, kao delova jedinstvenog sistema društvene reprodukcije, radnici u organizacijama udruženog rada uređuju svoje međusobne odnose u društvenoj reprodukciji i sarađuju na takvoj osnovi da se radnicima u proizvodnji osigurava odlučivanje o rezultatima sopstvenog tekućeg i minulog rada u celini tih odnosa. Radni ljudi svoje lične i zajedničke potrebe i interese u oblastima obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva i drugih društvenih djelatnosti, kao delovima jedinstvenog procesa društvenog rada obezbeđuju slobodnom razmenom i udruživanjem svog rada sa radom radnika u organizacijama udruženog rada u tim oblastima. Slobodnu razmenu rada ostvaruju radni ljudi neposredno preko organizacija udruženog rada i u okviruilipreko samoupravnih interesnih zajednica. Ovakvim odnosima osigurava se radnicima u tim delatnostima jednak društveno-ekonomski položaj kao i drugim radnicima u udruženom radu.

Sada smo došli i do državno-pravnog okvira sistema socijalističkog samoupravljanja koji je propisan ustavnim amandmanima 1968, 1971 i na kraju Ustavom 1974.

Taj državno-politički okvir kako je bio zamišljen, o kome smo govorili, bio je problematičan.

Naime, nije samo privredna komponenta eksperimentalnog sistema »socijalističkog samoupravljanja« u SFR Jugoslaviji bila karakteristična po fragmentaciji. Politički sistem se takodje zasnivao na ideji potpune decentralizacije. U stvari, ne samo da je SFR Jugoslavija bila konfederacija osam sastavnih entiteta (šest republike i dve autonomne pokrajine) već su republike i autonomne pokrajine, zapravo, bile konfederacija opština. (Poseban problem je bio loše rešen ustavni položaj Srbije. Autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina bile su samo formalno u sastavu Srbije. Naime, one su bile konstitutivni deo federacije, sa zaokruženim sistemom vlasti, da je čak i Vrhovni sud imao nadležnosti karakteristične za vrhovne sudove republika, a Vrhovni sud Srbije nije imao nikakve nadležnosti na teritorijama autonomnih pokrajina. Štaviše, Skupština Republike Srbije, u kojoj su bili članovi delegati iz autonomnih pokrajina donosila je zakone koji se nisu primenjivali na teritorijama autonommnih pokrajina. Tako su delegati Kosova i Vojvodine učestvovali u donošenju zakona koji se nisu primenjivali na teritoriji Kosova odnosno Vojvodine. Uzgred, vrlo sličnu nenormnalnu situaciju poznajemo danas u Britanskom parlamentu, tamo poslanici iz Velsa, Škotske i Severne Irske donose zakone koji se ne primenjuju na teritoriji Velsa, Škotske ili Severne Irske već samo na teritoriji Engleske.)

No vratimo se na SFRJ. Dakle, Sistem vlasti je bio fragmentaran do nivoa opština. Kako je i zapisano u gore citiranim načelima Ustava (»radni ljudi u opštini, kao samoupravnoj i osnovnoj društveno-političkoj zajednici ostvaruju suverenu vlast...“) to je bilo sprovedeno u praksi na način da su u političkim strukturama republika, odluke bile moguće samo na osnovu konsenzusa opštinskih lidera. Primena zakona (bez obzira da li se radi o saveznim zakonima ili zakonima sastavnih delova – republika i autonomnih pokrajina) bila je poverena opštinama. Opštine su imale predstavnike u vrhovnim sudovima saveznih jedinica (republikama i autonomnim pokrajinama) koje su vodile računa o tome da se ne usvajaju nikakve sudske odluke ukoliko su suprotne želji opštinskih lidera.

  Nadalje, ustavno načelo da su vlast radničke klase i diktatura proleterijata i sticanje isključivo na osnovu rada i zabrana sticanja dobiti na osnovu kapitala osnove društvenog uređenja, zaštićena ustavom, kao i zabrana svakog delovanja koje bi bilo usmereno na uspostavljanje drugačijih odnosa, u praksi je značilo ukidanje slobodnog političkog organizovanja i delovanja. Tako smo imali političke procese u kojima su krivično gonjeni intelektualci koji nisu ni dovodili u pitanje osnovne ustavne postavke i nisu kršili ove zabrane, ali su politički lideri njihove ideje i delovanja ocenili kao neustavne ili protivustavne i zabranjene. 

  Tu se, međutim, po mom mišljenju i sakriva uzrok propasti celog sistema. 

  Po Ustavu SFRJ, Jugoslavija je bila konfederacija Republika koje su bile konfederacije Opština. 

  Iako nisu bile definisane kao nacionalne etničke države, Republike su vrlo brzo posle napuštanja unitarističkog načina uređenja, već po Ustavu iz 1963.g. počele da se razvijaju i ponašaju kao etničke države. Ustavnim amandmanima iz 1968 i 1971.g. državno ustrojstvo je postalo vrlo slično ustrojstvu evropske unije danas, sve odluke federalnih vlasti su se donosile isključivo konsensusom republika, osim armije nije postojala niti jedna institucija koja je funkcionisala kao prava savezna institucija. 

Za vreme Tita, najvažniji konflikti su rešavani od strane Josipa Broza Tita, kao krajnje instance. Posle Tita, kao krajnjeg mehanizma za rešavanje sukoba (do kojih je došlo otprilike godinu dana pre nego što je on umro), svaki komunistički vodja hteo je ulogu vrhovne vlasti kakvu je imao Tito u Jugoslaviji, ali pošto ni jedan od njih nije bilo dovoljno jak da predstavlja takvu vlast u celoj državi, oni su se zadovoljili takvom ulogom u svojim vlastitim državama. 1990. godine, nakon raspada komunizma, bivši komunisti su učestvovali u prvim demokratskim izborima i preuzeli vlast tako što su davali nacionalističke argumente. Hrvatski lideri su govorili »Hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu i hrvatska novčarka u hrvatskom džepu«. U Srbiji, komunistički lideri su govorili »Srbija će ponovo biti velika i ujedinjena«. Pošto nije bilo mehanizama za rešavanje sukoba, koji bi bili kompetentni za celu zemlju, i pošto su u svakoj od država komunističke vodje uspele da se nametnu umesto takvih mehanizama kao vrhovna vlast koja isključuje svaku drugu vlast u državi, nije bilo načina da savezna država nastavi da funkcioniše. 

  Ovaj proces izgleda kao da još nije okončan. Sila koja je sadašnju crnogorsku vladu terala da zahteva da Crna Gora postane medjunarodno priznata suverena država delimično potiče od te želje sadašnjih, bivših komunističkih lidera da budu apsolutni vladari u svojim republikama. Želja da se vlada kao Tito na maloj teritoriji toliko je očita u politici nekih političkih lidera u Vojvodini. Oni su govorili da žele da Vojvodina postane republika zato što žele da novac koji se proizvede u Vojvodini ostane u Vojvodini. »Imamo taj spor« – govorili su oni o dijalogu koji su vodili sa sadašnjim srpskim rukovodstvom – »u vezi s tim čiji je naš novac«. Ovi lideri iz Vojvodine kažu da žele da se Srbija decentralizuje, i u tome su u pravu, Srbija treba da se decentralizuje. Medjutim, oni žele da se Srbija decentralizuje tako što će Vojvodina postati država koja će biti isto tako centralizovana kao što je Srbija sada. Medjutim, ova politika je takodje konsekvenca statusa koji su Vojvodina i Kosovo imali u bivšoj SFR Jugoslaviji. Kao što sam već rekao obe ove pokrajine su bile samo formalno u sastavu Srbije. Svaka od njih je imala status jedne od osam federalnih jedinica, sa nezavisnim zakonodavstvom, izvršnim i sudskim ograncima vlasti i nezavisnim predstavnicima u svim saveznim institucijama, koje su, kao što je gore objašnjeno, funkcionisale na osnovu konsenzusa. 

Kada su se svi mehanizmi i institucije za sprečavanje i razrešavanje sukoba u saveznoj državi raspali, tradicionalistima i nacionalistima ili, kako sam se usudio da kažem u jednom tekstu 1990, »bivšim komunistima prerušenim u nacionaliste« bilo je lako da preuzmu vlast i počnu da grade etnički isključive države. Naravno, osvajanje vlasti u Srbiji od strane tada otvoreno komunistički orijentisanog rukovodstva i njegov uspeh u preuzimanju kontrole nad moćnom saveznom Jugoslovenskom armijom bili su glavni razlozi zbog kojih je Zapad podržao bivše slovenske i hrvatske komuniste, prerušene u nacionaliste, donoseći odluku da te zemlje definiše kao suverene nacionalne države.

  Dakle, gledajući sa stanovišta teorije »dobre uprave«, u kojoj je koncept podele valsti od suštinskog značaja, sistem u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata je bio jedan institucionalni haos; 

- nije bilo podele vlasti,

- nije bilo garancija sudske nezavisnosti

- nije bilo slobodnih medija

- nije bilo političkih sloboda

  Medjutim, postojali su mehanizmi za rešavanje sukoba, postojale su institucije koje su omogućavale razvoj društva, ekonomski i generalno, u pravcu poboljšanja gradjanskih sloboda, kulturnog razvoja i životnog standarda stanovništva.   

  Preuzimanje vlasti u republikama od strane autoritarnih vođa poput Miloševića i Tudjmana, svaki sa teritorijalnim aspiracijama da svoju ličnu vlast proširi na delove Bosne i Hercegovine odnosno Hrvatske u kojima su živeli u većem broju etnički Srbi odnosno Hrvati, koincidralo je sa padom berlinskog zida što je omogućilo liderima u svim republikama da sistem socialističkog samoupravljanja proglase za puku varijantu komunsitičkog sistema koji je srušen u Rusiji i drugim istočnoevropskim zemljama, i da pod vidom rušenja komunizma zavedu ovaj sistem autoritarne nacionalističke etnički isključive vlasti kojeg sada pokušavamo da reformišemo, civilizujemo i privedemo »poznaniju prava«. 

  U uvodnom delu ovog mog predstavljanja, kroz svedočenje onog očevidca iz Fidelinke, videli smo, samo jednim delom, kako je u praksi to izgledalo. I da se razumemo, koliko god nam iz ove perspektive u kojoj smo danas, kada preživljavamo raspad ekonomske materijalne osnove rada, neimaštinu i siromaštvo koje se graniči sa pravom bedom, ove ustavno-pravne rečenice i ceo Kardeljev sistem izgledali kao bajka ili utopija, (- sećate se kako onaj reporter Radio Slobodna Evropa pita penzionisanog radnika Fidelinke – hoće li Vam verovati mlađa generacija... ) Fidelinka ni u kom slučaju nije bila nikakav izuzetak. Bilo je puno firmi kao Fidelinka, ukratko, firmi kao što je Fidelinka bilo je u celoj bivšoj SFRJ više nego onih drugih, siromašnih, u kojima su prava radnika bila gažena, u kojima su radnici jedva preživljavali od svog rada. 

Drugim rečima, Kardeljev sistem je u velikoj meri zaživeo onako kako je bio zamišljen i kako je bio kodifikovan Ustavom SFRJ 1974 i Zakonom o udruženom radu, 1976.

Međutim, u sistemu je bila ugrađena greška koja je i dovela do urušavanja sistema kada su se stekli uslovi za za to.

Jedna od osnovnih sistemskih grešaka ovog bivšeg jugoslovenskog ekonomskog sistema, počev od 1976.g., bila je u tome što je po samom zakonu investitor gubio kontrolu nad svojom investicijom . Te, 1976.g., usvojen je Zakon o udruženom radu po kojem je svako novo preduzeće koje nastane ulaganjem od strane postojećeg preduzeća ili od strane države imalo potpuno nezavistan status u odnosu na svog osnivača . (Čuli smo malopre deo ostavnog načela u kome se kaže da je osnovna organizacijua udruženog rada osnva za sve, -Novčani i kreditni sistem sastavni su deo odnosa u društvenoj reprodukciji zasnovanih na samoupravljanju radnika u udruženom radu društvenim sredstvima i celokupan dohodak ostvaren u tim odnosima neotuđiv je deo dohotka osnovnih organizacija udruženog rada)i da je i u takvom preduzeću , koje je osnovano ulaganjem od strane drugog preduzeća ili države , zaposleni su suvereno ostvarivali svoja prava korišćenja , ubiranja plodova i raspolaganja imovinom preduzeća kćeri , dok uprava ( zaposleni ) u preduzeću majci nisu imali nikakvih prava nad preduzećem - kćerkom . Ova krupna anomalija dovela je do toga da su preduzeća izbegavala investiranje u stvaranje novih proizvodnih pogona i novih preduzeća , već su zaposleni profit , umesto da ga reinvestiraju , koristili raspodelom većih plata ili za gradnju luksuznih odmarališta za zapsolene na moru i u planinama kao i za kupovinu stanova za zaposlene. Ne znam kako je sa time bilo u Fidelinki, ali to je jedno od mogućih objašnjenja odakle ono blagostanje koje je opisao naš očevidac, gde kaže kako je firma plaćala godišnje odmore u odmartalištima, kredite za stanove i troškove obrazovanja dece zaposlenih.

Ipak, ova anomoalija zbog koje ekonomski razvoj nije mogao da se odvija kako je uobičajeno u normalnom sistemu, samo uslovno može biti tako nazivana. To je logična posledica ukidanja svakog monopola nad kapitalom, tj. zabrane sticanja dobiti, profita po osnovu svojine nad kapitalom. Naime, ako bi radnciima koji su investirali svoju dobit u novu fabriku bilo ostavljeno da upravljaju novom fabrikom, ond abi radnici zaposleni u novoj fabrici imali svojstvo običnih najamnih radnika, a radnici u kompaniji osnivaču bi dobili svojstvo vlasnika kapitala, tj. Kapitalista. To se upravo dogodilo u Izraelu sa kibucima. Kibuci su bili zamišljeni kao socijalisičke samoupravne komune u kojima su članovi kibuca imali vrlo sličan status kao i radnici u Kardeljevim jugoslovenskim kompanijama. Kako su se razvijali, članovi kibuca su prestajali da primaju nove članove, počeli su kao i sve druge kompanije da zapošljavaju radnike kao najamnu radnu snagu tako da mnogi od današnjih kibuca jesu bogate kompanije čiji su vlasnici članovi kibuca. Upravo zato danas retki zagovornici revolucije i vaspostavljanja sistema društvene svojine tvrde da radničko akcionarstvo nije alternativa društvenoj svojini. 

U Gimnaziji sam naučio kao mantru jednu od 14 marksovih teza o Fojerbahu – da filozofi svet proučavaju ali da to nije ono što je „prava stvar“, da je prava stvar kako stvarnost menjati. Ovoga se podsećam zato što se postavlja pitanje – ako kažemo da radničko akcionarstvo nije alternativa društvenoj svojini, šta onda raditi, kako ovu našu čemernu stvarnost promeniti, odnsno, šta je alternativa ovom čudu u kome živimo, koje se raspada. O tome ću reći par rečenica na kraju ovog mog izlaganja. 

Vratimo se sada kritičkoj analizi Kardeljevog sistema. Idealno zamišljeno samoupravno dogovaranje i planiranje unutar preduzeća i u opštinama kao osnovnim jedinicama vlasti, dogovaranju i planiranju u drugim društveno političkim zajednicama, tj. Republikama i federaciji, u praksi je vrlo često bilo podložno manipulacijama i izrugivanju.

Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja je urušen sa raspadom Jugoslavije kao države u kojoj je razvijan i u kojoj je uspostavljen. Zbog njegove unikatnosti i okolnosti da je živeo relativno kratko, danas se na taj sistem gleda kao na jednu od mnogobrojnih utopija. Ali, danas smo svi svedoci i aktivni učesnici urušavanja klasičnog političkog i ekonomskog sistema zasnovanom na privatnoj svojini, kojeg nazivamo liberalnom demokratijom. U previše velikom broju država srednji sloj nestaje, polarizacija na ektremno bogatu manjinu i ekstremno siromašnu većinu preti da dovede do potpunog haotičnog raspada uređenja. Mnoge sada marginalne grupe uviđaju problem i tragaju za alternativama. Jugoslovensko iskustvo pokazuje da postoji održiva alternativa, pogotovo za bivše jugoslovenske države. Još Kardelj je rekao, podsećam vas na onu rečenicu iz njegovigh Pravaca razvoja “Dakako, bilo bi apsurdno tvrditi da je oblik socijalističkog samoupravljanja kakav se razvio u Jugoslaviji jedini mogući oblik takvog demokratskog sistema neposrednog upravljanja radnika njihovim zajedničkim minulim radom. .. Ali, bez preterivanja možemo reći da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja.”

Usuđujem se da dam par natuknica o tome kako bi mogla izgledati alternativa u Srbiji, pa ako hoćete i u srugim državama bivše SFRJ osim Slovenije.

  Naravno, ne možemo sada vaskrsnuti SIZove i uvesti zabranu kapitalizma tj, ubiranja profita na osnovu uloženog kapitala 

  U traženju alternative, po mom mišljenju, treba poći od ispravljanja jedne ogromne nepravde. 

Rekosmo ranije da uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje, budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko-pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz prava vlasništva - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi, ius abutendi) i de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću!

Kada je Srbija donela neustavni Zakon o privatizaciji, zaposleni su lišeni svojih imovinskih prava u pogledu imovine preduzeća u kojima su bili zaposleni, i to, pre svega prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom tih preduzeća, prava vlasništva nad delom akcija i prava na otkup po povoljnim uslovima dela akcija koji nije otkupljen. Zato je Pariss, Pokret akcionara radnika i sindikata Srbije podneo inicijativu Ustavnom sudu kao i Vladi i Skupštini Republike Srbije da ustavni sud proglasi Zakon o privatizaciji neustavnim, te da bude donet zakon o izmenama i dopunama zakona o restituciji, pa da se zaposlenima, penzionerima i potomcima zaposlenih vrati imovina tj, pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja, nad preduzećima u kojima su bili zaposleni. Tamo gde je moguće da se vrati u naturi, tamo gde to nije moguće da se obeštete po pravlima za obeštećenje koji su određeni u zakonu o restituciji.

Po ispravljanju ove nepravde koja je u isto vreme bila i greška sa katastrofalinim posledicama, treba omogućiti slobodan privredni razvoj svim oblicima privrednog organizovanja. Zašto država umesto da povlašćenim građanima daje podsticaje od 10.000 eura po zaposlenom za otvaranje radnih mesta ne bi odredila prioritetne oblasti ekonomskog razvoja, osnivala preduzeća u tim oblastima i davala ih kao društveni kapital na upravljanje zaposlenima?

   Po izvršenom povraćaju preduzeća u naturi, novim zakonom o privatizaciji treba zaposlenima koji su ostali u preduzećima, bivšim zaposlenima i novo zaposlenima predati u vlasništvo bez naknade ta ista preduzeća kao društvena, a oni ako hoće, neka ih transformišu u akcionarska društva i neka im budu date besplatne akcije prema broju koji je srazmeran doprinosima za socijalno osiguranje koji su uplaćivani na ime zaposlenog. Radnicima koji stupaju na rad posle „revolucije“ za svaku godinu rada daje se besplatno određeni broj novoizdatih akcija ako se bude vršila dokapitalizacija preduzeća. 

   Ona preduzeća koja su nastala posle 1991.g. iključivo ulaganjem privatnog kapitala ostaju u vlasništvu investitora, osim ako se u postupku utvrđivanja porekla kapitala ne utvrdi da je preduzeće nastalo kao posledica kriminala (neplaćanja poreza, pranja novca, šverca akciznim robama i sl). A ako bi se utvrdilo da je neko preduzeće nastalo kao rezulztat kriminalnih delatnosti, i to preduzeće bi se moglo i trebalo konfiskovati i predati zaposlenima na upravljanje a oni ako hoće neka ga pretvore u akcionarsko društvo. 

Dakle, odgovarajući na pitanje iz naslova ovog predavanja: Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja, bez obzira na sve nedostatke i nedorečenosti, jeste bio održiva alternativa ovom anti-sistemu kojeg smo danas uveli u zemljama bivše Jugoslavije, a kojeg pogrešno zovemo liberalnom demokratijom. 


Crvena linija kod novog Zakona o radu treba da bude dopunjena. Pored kolektivnih ugovora mora da se uvede novčana naknada u visini 10% od plate za svaku nedelju zakašnjenja u isplati. Tako je npr. po izraelskom pravu. Takva odredba bi eliminisala sa tržišta i iz privatizacije neozbiljne poslodavce i investitore, kojih puno ima u Srbiji. Sada za poslodavce nema sankcija ako ne isplate zaradu, a zaposleni nemaju načina da naplate zaradu ako poslodavac neće da im je plati.

 

U pregovorima sa Vladom i poslodavcima ovakav zahtev sindikata (naknada u visini 10% plate za svaku nedelju zakašnjenja u isplati zarade) ne može da bude odbijen, jer je u celosti u skladu sa novom tzv. neoliberalnom politikom za koju se vlada i poslodavci zalažu.

 

Drugo, sindikati treba da podrže inicijativu Pokreta Pariss (Pokret akcionara raddnika i sindikata Srbije) Ustavnom sudu Srbije da se Zakon o privatizaciji iz 2001 proglasi neustavnim i ujedno Vladi i Skupštini Srbije da se donese novi Zakon o privatizaciji. Bliže u tekstu "Ka novom Zakonu o privatizaciji" na ovom sajtu.

AKTUALNE TEME

AKTUALIJE


Kampanja srpskog političkog vođstva protiv prijema Kosova u Unesko je potpuno neopravdana i štetna. Ona je zasnovana na neistinitim tvrđenjima da članstvo Kosova u Unesku znači oduzimanje srpske kulturne baštine na Kosovu od Srba i Srpske pravoslavne crkve. SPC je vlasnik srpskih verskih objekata i spomenika na Kosovu, kao vlasnik ima pravo i obavezu da se o tim objektima stara, i članstvo Kosova u Unesku ni na koji način ne može ta prava da od SPC oduzme. Naprotiv, pristupanje Kosova Unesku daće veću zaštitu srpskim kulturnim spomenicima nego što ga sada ti spomenici imaju. Ako bi Kosovo svojim unutrašnjim propisima u oblasti urbanizma i izgradnje ugrožavalo kulturno nasleđe pod zaštitom Uneska, ili druge kulturne ili prirodne vrednosti koji predstavljaju svetsku kulturnu ili prirodnu baštinu, postupilo bi suprotno svojim obavezama po konvencijama Uneska i moglo bi da bude sankcionisano za te povrede. Unesko se ne bavi samo pitanjima kulturne baštine, veliki deo aktivnosti te organizacije se odnosi na obrazovanje, prirodne nauke, društvene nauke i informisanje i komunikacije. U kampanji koju vode srpske vlasti protiv članstva Kosova u Unesku namerno se prećutkuje da SAD već dve godine odbijaju da učestvuju u radu te organizacije jer je uprkos protivljenju Izraela u Unesko primljena palestinska samouprava. Jednako kao što je protivljenje Izraela i SAD prijemu Palestine u UN i u Unesko neopravdano, u istoj meri je besmisleno i neopravdano nastojanje Srbije da se spreči prijem Kosova u ove međunarodne organizacije.

 

Politika srpskih vlasti u vezi sa Kosovom, kandidaturom za članstvo u EU i politikom neutralnosti u sukobu NATO - Rusija je neodrživa. Stvar je vrlo jednostavna. Srbija nema potrebne resurse, ni ekonomske ni vojne, da bi mogla uspešno da ostvari sva tri cilja: da spreči državnost Kosova, da uđe u Evropsku uniju i ostane neutralna u skuobu NATO-Rusija. Ako hoće u EU i da u isto vreme ostane neutralna, Srbija mora da odustane od protivljenja samostalnosti Kosova.

 

Da je Srbija 2005.g. postupila onako kako su mnogi (uključujući i pisca ovih redova) predlagali, i u direktnom dogovoru sa albanskim vođstvom na Kosovu pristala na državnu samostalnost Kosova pod uslovom da se Kosovo organizuje po uzoru na Belgiju, kao dvočlana federacija, sa albanskim i srpskim entitetom, i Srbija i Kosovo su mogli da budu primljeni zajedno u Evropsku Uniju najkasnije 2010, a moguće već istovremeno sa Rumunijom i Bugarskom.

 

Kolika je nemoć Srbije na jasan način je pokazano u martu 2004.g. kada su Albanci, po svoj prilici organizovani i podstaknuti od strane svojih kosovoskih vlasti, napali na Srbe, uništili veliki broj srpskih spomenika i proterali iz sovjih domova veliki broj Srba u gradovima pretežno naseljenim Albancima.

 

Mnogi kažu da ako Srbija ne može da bude neutralna u sukobu NATO-Rusija, treba da odustane od ulaska u EU i da se okrene čvrstom savezu sa Rusijom. Takva strateška orijentacija Srbije mogla bi da uvuče Srbiju u ratni sukob sa Albancima oko Kosova.

 

Međutim, ni Srbiji ni Srbima sa Kosova ni Albancima nije potreban rat. Srbija treba da vodi hladnokrvnu, razumnu i pragmatičnu politiku. Umesto da podstiču negativne emocije prema Albancima, SAD, i EU, srpski lideri treba da realno i pragmatično sagledaju položaj Srbije i svoju politiku da usklade sa raspoloživim skromnim ekonomskim i vojnim resursima Srbije.

 

Narodi Nemačke, Francuske, Engleske, Češke, Poljske, Mađarske, Španije, vekovima su bili u odnosima duboke mržnje, netrpeljivosti, stalnih ratnih sukoba. Pa ipak, poveli su pametnu, pragmatičnu politiku, lišenu emocija, i ujedinili se u EU. Suprotno tome, osim u periodu Drugog svetskog rata i ratova 1990-ih, narodi Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Slovenije imali su tokom vekova dobre odnose uvažavanja, poverenja i saradnje. Srbija je sa Francuskom i Engleskom bila saveznica u Prvom svetskom ratu, a preko Jugoslavije i JNA i u Drugom svetskom ratu.

 

Nažalost, srpsko-albanski odnosi nikad nisu bili dobri, kao što do saradnje u EU nikad nisu bili dobri ni nemačko-francuski ili englesko-nemački odnosi. Vreme je za pomirenje. Jedino razumno rešenje jeste pomirenje. Treba prekinuti to smenjivanje perioda tlačenja Srba od strane Albanaca i obratno. Srbiji zaista ne treba da kao Turska Kurde pod svojom dominacijom drži dva miliona neprijateljski raspoloženih Albanaca. Srbiji ne treba ni bezsadržajna suverenost nad Kosovom, onakvu kakvu britanska kraljica ima nad Australijom ili Kanadom. Srbija treba da pristane da Kosovo postane ravnopravna država sa Srbijom, da se učlani u UN, EU, i sve druge asocijacije, a Kosovo treba da pristane da Srbima na Severu da autonomiju kakvu je Kosovo imalo u bivšoj Jugoslaviji, ili, kakvu Škotska ima u Velikoj Britaniji. Ima puno dobrih primera koji se mogu primeniti.

Tekst Kemala Kurspahića, predsednika Instituta za medije u demokratiji iz Vašingtona, objavljen na sajtu Slobodna Evropa 23.9.2016 .g. je vrlo uznemirujući.

Dva su dela na koje treba obratiti pažnju. Prvi deo jeste deo rečenice u kome g. Kurspahić kaže "....ne i rata devedesetih u kojem su progoni, logori i masovne grobnice bili namijenjeni nesrpskom stanovništvu od Bijeljine i Zvornika, preko Prijedora, Foče i Višegrada do Srebrenice." Drugi deo jeste deo rečenice u kome autor kaže"...ali pravi odgovor nije u prijetnjama oružjem i ratovima, nego u istorijski odgovornom dokumentovanju devetojanuarskih žrtava, od Tomašice do Srebrenice..." Ova dva dela su tipičan primer govora mržnje, podsticanja na netrpeljivost na nacionalnoj osnovi. U ratu devedesetih nisu samo "Srbi" bili dželati a "nesrbi" samo žrtve. Bilo je, nažalost, puno i žrtava i dželata na svim stranama. Što se tiče drugog dela, to je isti onaj govor mržnje kojeg je Bakir Izetbegović primenio u svom zahtevu Ustavnom sudu. Govoreći o Deklaraciji o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine od 9. januara 1992.g. Bakir Izetbegović kaže: "iz tog dokumenta jasno proizlazi namjera da se formira država dominantno jednog – srpskog naroda uz apsolutno isključivanje i diskriminaciju svih drugih naroda i gaženje njihovih prava. …To će se kasnije pokazati i tokom agresije na BiH kada je na tom teritoriju izvršeno sistematsko i plansko etničko čišćenje svih koji nisu Srbi, uz činjenje brojnih drugih povreda međunarodnog humanitarnog prava, što će kulminirati genocidom nad Bošnjacima u Srebrenici". Takođe, kaže Izetbegović u predlogu Ustavnom sudu «.. za pripadnike nesrpskog naroda nije moguće da slave dan kada su uspostavljeni organi Republike Srpske koji su počinili genocid u Srebrenici, ali i druge ratne zločine na teritoriji Bosne i Hercegovine s ciljem uništenja nesrpskog stanovništva."

Dakle, Prema Kurspahiću i Izetbegoviću, Srbi u BiH kao kolektivitet su zločinci, Republika Srpska je zločinačka tvorevina čiji su organi počinili genocid u Srebrenici, i zato dan kad je osnavana ta zločinačka tvorevina ne može da bude slavljen kao dan Republike Srpske jer to vređa nesrpske žrtve tih zločinačkih organa.

Ovakav govor mržnje člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića predstavlja krivično delo izazivanja međunacionalne netrpeljivosti, i zato njegov predlog Ustavnom sudu predstavlja protivustavan čin. Republika srpska nije nikakva zločinačka tvorevina. Ustavom BiH je određena kao sastavni deo BiH, sa takvim svojim imenom i prezimenom, kao Republika Srpska. Zahtev da se zabrani proslava dana kada je ona osnovana, predstavlja protivustavno negiranje prava tog entiteta na postojanje.

Deklaracijom od 9. januara 1992.g. politički predstavnici Srba Bosne i Hercegovine su izrazili svoju nameru da formiraju entitet u sastavu Jugoslavije, nakon što su politički predstavnici Muslimana (kako su u to vreme nazivani Bošnjaci) Bosne i Hercegovine i Hrvata Bosne i Hercegovine, bez konsultacija sa političkim predstavnicima Srba i preglasavanjem političkih predstavnika Srba, odlučili da formiraju državu Bosnu i Hercegovinu izvan Jugoslavije. U Deklaraciji je navedeno da će se poštovati sva ljudska prava svih građana bez diskriminacije, da će se primenjivati svi zakoni Jugoslavije i federlane jedinise Bosne i Hercegovine, dok je bila u sastavu Jugoslavije.

Genocid u Srebrenici i druge zločine nisu počinili ni Srbi, ni Srbi Bosne i Hercegovine ni organi Republike Srpske, već konkretni počinioci koji imaju svoja imena i prezimena (nažalost srpska) koji su zločine naredili i izvršili, i svaki takav treba da odgovara, svaki za svoje konkretno nedelo. Isto tako, ni genocid nad Srbima u tzv. NDH nisu počinili Hrvati već konkretni pojedinci sa imenima i prezimenima (nažalost hrvatskim), kao što ni pokolj Srba u Bratuncu i drugim mestima u BiH devedesetih nisu počinili ni Bošnjaci ni organi Bosne i Hercegovine već konkretni ljudi sa konkretnim imenima i prezimenima (nažalost bošnjačkim) i svaki takav treba da odgovara, svaki za svoje konkretno nedelo.

Zahtev da se zabrani Republici Srpskoj proslava 9. januara, proglašavanje žrtava građanskog rata u BiH "devetojanuarskim žrtvama" pored toga što predstavlja čin raspirivanja medjunacionalne netrplejivosti, predstavlja i provokaciju. To je akt agresije kojim se destabilizuje jugoslovenski prostor. Ustavni sud BiH je, podržavajući takav akt, postupio na protivustavan način, povredio je ljudska prava građana Republike Srspke srpske nacionalnosti (naturajući im kolektivnu krivicu za genocid i druge zločine, negirajući im pravo na nacionalno samoopredeljenje) garantovana i zaštićena Ustavom BiH i međunarodnm konvencijama. Mislim da bi svaki povređeni građanin mogao da se protiv odluka Ustavnog suda BiH kojima se zabranjuje određivanje 9. januara kao dana Republike Srpske i kojima se zabranjuje refrendum o tome, imao puno pravo da zatraži međunarodnopravnu zaštitu pred telima koja su zadužena za sprovođenje navednih konvecnija.

 

Politika, 02. April 2018

Posledice kraha srpske kosovske politike

Sa velikim žaljenjem možemo konstatovati da je srpska politika u vezi sa Kosovom doživela potpuni krah. To je i predsednik Srbije, g. Vučić, nedavno javno priznao.

Potom je usledila brutalna provokacija albanskih vlasti na Kosovu fizičkim napadima kundacima, suzavcem i prebijanjem srpskih zvaničnika u Kosovskoj Mitrovici u ponedeljak. Očigledno je akcija bila usmerena na to da se oteža ili potpuno onemogući postizanje bilo kakvog kompromisnog rešenja.

Pre 14 godina, u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu kojeg je tada vodila beogradska „Politika“ pisao sam o tome da je jedina razumna politika da Srbija prizna nezavisnost Kosova pod uslovom da bude uređeno kao Belgija, sa dva entiteta, jednog u kome će Albanci činiti većinu i drugog u kome će Srbi činiti većinu, i uređenjem da se ne može doneti bilo kakva odluka koja se tiče svih bez saglasnosti oba entiteta.

Da je takvo rešenje Srbija predložila 2004.g., Srbija bi već bila punopravna članica i EU i NATO. Da li je već kasno za takav predlog? Možda i nije, ali, nažalost, čini se da niti je Srbija sada spremna da takav predlog učini, a izgleda da ni Albanci nisu spremni da takav predlog prihvate.

Za ovakvu situaciju nisu samo Albanci krivi. Od samog početka, od raspada Jugoslavije, Srbija nije uspela da formuliše jasnu politiku, šta ona hoće sa Kosovom i kako vidi odnose između Srba i Albanaca. Srbija sve vreme govori šta neće, da ni u kom slučaju i nikada neće pristati na nezavisno Kosovo. Premijerka Srbije, g-đa Brnabić izjavljuje da Srbija neće nikad priznati osnivanje druge države na svojoj teritoriji. Ali, šta Srbija hoće, to niko ne govori. Ponuda „više od autonomije i manje od državnosti“ nejasna je i bez realnog sadržaja. Ona nije davala odgovore na pitanja kako se zamišlja učešće Albanaca sa Kosova u političkom i ustavno-pravnom poretku Srbije.

Političari na vlasti u Srbiji danas kažu da žele istorijski kompromis, da niko ne dobije sve što hoće i da svi budu malo nezadovoljni. Kako izgleda taj kompromis, šta ćemo da predložimo Albancima, predstavnici vlasti još ne saopštavaju. G. Vučić kaže da će svoj predlog saopštiti javnosti kad čuje sve predloge u unutrašnjem dijalogu kojeg je pokrenuo prošle godine. I od nedavno učestalim izjavama priprema javnost na mogućnost da do kompromisa nikada i ne dođe.

Predstavnici opozicije kritikuju vlast, što je i normalno. Ali za Kosovo ništa ne nude. Jedni zameraju vlasti što uopšte pregovara sa Albancima. Taj deo opozicije predlaže zadržavanje zamrznutog konflikta dok se ne promene međunarodne okolnosti i dok uz pomoć „bratske“ Rusije ne odmrznemo konflikt (zagrejemo ga valjda ratnom vatrom) i ne nametnemo „rešenje“. Nažalost, ni drugi deo opozicije, koja sebe voli da predstavi kao „građansku i proevropsku“, izbegava temu Kosova kao đavo od krsta. Vode politiku kao da mole Boga da pitanje Kosova bude rešeno, na ovaj ili onaj način, dok oni nisu na vlasti, samo da ne moraju oni da ga rešavaju.

Posledica kraha srpske kosovske politike je ta da je Srbija danas ponovo moneta za potkusurivanje. Umesto da bude subjekt, Srbija je objekt. Umesto da bude za stolom i donosilac odluka, Srbija je na stolu i predmet odluka. Sad kad je u NATO ušla i Crna Gora, a BiH je de fakto protektorat NATO-a, Srbija je potpuno okružena NATO paktom. Poput male države Lesoto u sredini Južnoafričke Unije. Kao što su nekad Srbi u Vojnoj krajini služili „mrskoj“ Austro Ugarskoj kao bedem prema Turskoj, sada Srbi služe „dragoj“ Rusiji kao bedem protiv NATO ekspanzije. Rusiji ovaj -sa stanovišta srpskih interesa besmisleni- položaj Srbije i Republike Srpske, služi samo za to da Zapadu demonstrira svoju važnost i moć i da politički i ekonomski oslabi EU. Da onemogući konsolidaciju i jačanje EU, i da prinudi EU na saradnju sa Rusijom pod uslovima koje diktira Rusija.

Kažu ruski eksponenti u Srbiji da Srbija ne treba da ide u NATO i u EU jer nas Nemci, Amerikanci, Britanci i Francuzi mrze ili ne vole i jer su nas bombardovali, a i otimaju nam naše Kosovo. Dok nas pravoslavna Rusija voli i neda NATO-u da nam otme Kosovo. Da nije tragično, bilo bi komično. Kao da su geopolitički odnosi zasnovani na emocijama a ne na interesima. Kao da i Grci i Bugari i Rumuni nisu pravoslavci i kao da im nešto nedostaje što su i u EU i u NATO. Bugarska, iako je u EU, uživa u Rusiji veći prestiž i ima bolje aranžmane sa Rusijom nego što ih je ikada imala Srbija.

Razlika između EU i NATO sa jedne strane i „bratske družbe“ sa Rusijom na čelu je u tome što i najmanja zemlja članica EU i NATO ima ista prava u odlučivanju kao i najveće zemlje, dok je u slučaju „bratske družbe“ neprikosnovena reč predsednika Rusije, g. Putina.

Dakle, naša politička elita, kako na vlasti tako i u opoziciji, je kilava i neodlučna. Umesto da predvodi i da sagleda šta je u interesu građana, ona vuče poteze prema izveštajima agencija za ispitivanje javnog mnjenja. A to javno mnjenje opet formira čitava armija potplaćenih tabloida i televizija. Ako nastave kao do sada, jalova politika „i Kosovo i Evropa“ imaće za ishod krah, biće to „ni Evropa ni Kosovo“.

S druge strane, kad bi naši političari prelomili svoje nedoumice, i doneli odluke u interesu građana i države, i priznli nezavisnost Kosova sa dva entiteta, kad bi i Albanci prihvatili takvu ponudu Srbije, i Srbija i Kosovo sa srpskim entitetom i BiH sa Republikom Srpskom bi mogle brzo da postanu punopravne članice i EU i NATO, i da one odlučuju o sebi i drugima umesto da drugi odlučuju o njima. Tako bi opet svi Srbi bili u jednoj državnoj uniji, u EU, kao što su bili u federalnoj Jugoslaviji. Rusija, da je stvarno prijatelj Srbije kao što veliki deo naroda Srbije sada misli, ona bi ohrabrila srpske političare da učine sve da i Srbija i Kosovo sa srpskim entitetom i BiH uđu i u EU i u NATO, jer je to najbolji interes Srbije, i ni na koji način ne ugrožava Rusiju. Na tom putu Srbija bi mogla uz podršku i Zapada i Rusije lakše da ostvari ekonomski oporavak i uređenje i stabilizaciju svojih institucija.

Politika, Pogledi, 16. maja 2018.

Neizvesna i opasna budućnost sa „Kosovskim zavetom“

Umesto zalaganja za vrlo rizično održavanje zamrznutog konflikta na Kosovu i tinjajućih konflikata u Bosni i Hercegovini, moramo biti kreativniji. Moramo Albancima na Kosovu i Hrvatima i Muslimanima u Bosni i Hercegovini ponuditi racionalno regionalno rešenje. I Kosvo i BiH treba da se politički organizuju tako da se decentralizuju i regionalizuju. Da se uspostavi politički sistem u kojem sva vlast pripada opštinama (kantonima) i u kojem se zakoni donose konsensuzom opština (kantona).

Potpuno je pogrešna politika grupa i pojedinaca koji sebe nazivaju građanskom i proevroskom opozicijom što ne pomognu vlastima u rešavanju Kosovskog čvora svojim predlozima. Oni čekaju da se predsednik Srbije, g. Vučić, ugruva na pitanju Kosova. Ne shvataju da nikome, pa ni njima, Vučićev pad na pitanju Kosova ne može doneti bilo kakvu korist.

Koliko god bilo pogrešno i štetno ponašanje vlasti i urušavanje institucija u mnogim segmentima unutar Srbije, pre svega u oblasti medijskih sloboda i vladavine prava, g. Vučiću se mora dati podrška u sprovođenju politike pomirenja i razrešenja konflikta sa Albancima.

U svesti prosečnog Jugoslovena srpskog porekla, Kosovo i Kosovski zavet sve do osamdesetih godina prošlog veka, do početka raspada Jugoslavije, postojali su samo kao deo opšteg obrazovanja iz oblasti nacionalne istorije. Danas je za veliki broj Srba Kosovo srce Srbije a mit o Kosovskom zavetu polazište za donošenje odluka o današnjim nacionalnim problemima. Ova promena je posledica pogrešne politike, koja je na političku krizu jugoslovenske države, radi ostvarenja dnevno političkih ciljeva grupe na vlasti u Srbiji osamdesetih, u središte dnevno političke propagande stavila smišljeno odabrane pojedine mitove iz bliže i dalje prošlosti, sa naročitim fokusom na Kosovski mit i mit o Kosovskom zavetu.

Neshvatljivo je sa kojom lakoćom su današnji propagatori Kosovskog zaveta zaboravili i zabašurili druge srpske mitove, na primer - srpsku Crnu Goru, srpskog Njegoša, Staru Srbiju, srpsku Hercegovinu, srpsku Krajinu, „Maćedoniju“, itd, itd.

Kažu danas propagatori Kosovskog zaveta da zbog Kosovoskog zaveta ne treba danas da rešimo konflikt sa kosvskim Albancima. Brojni predstavnici intelektualne elite i SPC traže od g. Vučića, da izabere zamrzavanje konflikta. Pri tome ukazuju na primer Kipra. Kažu da treba da čekamo, ako treba i više decenija, dok se međunarodne okolnosti ne promene, mi ne ojačamo ekonomski i vojno ili dok naši sadašnji protivnici Amerikanci i Englezi ne oslabe, ili pređu i oni na našu stranu...A ako Albanci i njihovi NATO saveznici u odsustvu dogovora sada i krenu u rat protiv Srba, da treba taj rat da prihvatimo i uz pomoć Rusije u njemu pobedimo.

I šta ćemo onda dobiti? I u jednom i u drugom slučaju, bilo da do rešenja dođe posle 20 godina zamrznutog konflikta bez rata, ili ranije ali posle rata, (ma koliko militantni zagovornici Kosovskog zaveta možda želeli da posledica rata bude ta da Albanaci nestanu sa Kosova) moramo računati sa tim da će na Kosovu i posle rata većinu činiti Albanci. Očigledno je da Srbija ne može da bude mirna uspešna demokratska država, u kojoj vladaju red i zakon, i u kojoj se poštuju ljudska prava, a da u svom sastavu ima jednu četvrtinu neprijateljski, antisrpski raspoloženih građana - Albanaca sa Kosova i iz Preševa, Medveđe i Bujanovca.

Mi smo dobili pa izgubili Kosovo i „Maćedoniju“, ali smo se proširili na sever, dobili smo Vojvodinu, u kojoj su u velikom broju živeli Nemci, koji su bili najveća nacionalna manjina u bivšoj Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata. Srbija je od Turaka 1877 osvojila celo Kosovo (koje je tada obuhvatlo celu „Maćedoniju“ sve sa Solunom) ali joj je Rusija zabila nož u leđa i sve te oblasti mirom u San Stefanu kod Istanbula prepustila voljenoj Bugarskoj. „Udarac taj zaboleo je Srbe naročito s toga što nije došao od dušmanina, neogo od strane koja je smatrana kao potpuno prijateljska i kojoj se prilazilo sa neograničeim poverenjem. Na usta Zmajeva odgovrao je u to doba čitav naš narod velikoj Rusiji: „Hvala ti, hvala, srpska nemajko!“ – citat je iz knjige „Velika Srbija-Ujedinjenje“ Vladimir Ćorović, Narodno delo, Beograd, 1924, str.56.

Kosovo treba da bude uređeno kao Švajcarska, koja ima 5 puta više stanovnika i tri puta složeniju etničku strukturu od Kosova. To je jedini način da se onemogući majorizacija, vladavina jedne etničke grupe nad drugom. Takvo Kosovo, u kome je srpska manjina svoj na svome, moći će da zajedno sa nama već za par godina uđe u EU, a po mom mišljenju treba zajedno sa nama da uđe i u NATO. Takvo rešenje će i za nas i za Albance omogućiti mnogo bolju budućnost od opasnog i neizvesnog zamrzavanja konflikta.

Aleksandar Lojpur

FOLLOW US