Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.
Piše: Aleksandar Lojpur, Politika, 19.11.2004
 
Srpski predsednik Tadić i premijer Koštunica imaju istorijsku šansu da mudrom državnom politikom, hrabrim političkim potezima, izvuku i Srbiju i Kosovo i širi region iz živog blata zaustavljenih reformi i razvoja u kome se sada nalaze. Oni mogu uzeti inicijativu u svoje ruke, reći Rugovi: Srbija predlaže da Kosovo bude nezavisno, ali pod uslovom da  bude dvočlana federacija, da Albanci imaju svoj entitet a Srbi svoj.  Neka srpski pravoslavni manastiri, crkve i spomenici  koji bi ostali u Albanskom entitetu imaju eksteritorijalni status, neka u oba entiteta svi građani imaju jednaka prava, neka  zajednički organi imaju obavezu da podstiču povratak prognanih i izbeglih, i da štite ljudska prava po najvišim standardima. I onda da se zajednički obrate Zapadu i kažu: evo rešili smo najtežu krizu u Evropi, sad dajte državne garancije za investicije vaših kompanija u regionu u iznosu od 500 milijardi eura! Kad je jedna Zapdna Nemačka toliko uložila u prilagođavanje Istočne Nemačke u periodu od 10 godina, vaših 25 država može da uloži isto toliko u ceo region Zapadnog Balkana.
 
Ova šansa postoji još par meseci, do proleća 2005.g. Nažalost, sva je prilika da će Tadić i Koštunica propustiti ovu jedinstvenu priliku. U tom slučaju, jedina nada koja preostaje jeste da Zapad uzme stvar u svoje ruke i nametne jedino razumno rešenje. Ali, nažalost, verovatnije je da ćemo tada  umesto investicija zapadnih kompanija od 500 milijardi eura, imati na sceni «industriju pomoći», sa bezbrjnim konferencijama o ovome i onome, «facts finding missions», «savetodavnim timovima» i tako ostati dobar poligon za više nego dobro uhlebljenje drugorazrednih zapadnih stručnjaka. 
 
 Pre skoro dve godine kandidovao sam temu statusa Kosova. Mislio sam tada što i danas: iz više razloga, nezavisnost Kosova je ponajviše u srpskom nacionalnom interesu. Naravno, govorio sam o uslovnoj nezavisnosti, o nezavisnom Kosovu kao dvočlanoj federalnoj državi, sastavljenoj od dva entiteta, uređenoj na sličan način kao bivša SRJ pre Miloševićevog državnog udara od 6. jula 2000.g., ili kao što su Bosna i Hercegovina, ili Makedonija ili Belgija. Nedugo posle objavljivanja prvog od nekoliko tekstova na tu temu,  pok. premijer Zoran Đinđić je pokrenuo inicijativu, rekavši da se status Kosova mora podhitno rešavati. Nažalost, miloševićevske snage su ubile premijera Đinđića, i od marta 2003 do danas  traje trend usporavanja reformi, a u nekim segmentima čak vraćanja na predpetooktobarski period. Razgovor o statusu Kosova u Srbiji je zamuknuo sve do današnjih dana, kad je tu temu nametnulo približavanje roka za održavanje referenduma po Rezoluciji 1244.
 
Razlog zbog kojeg smatram da Kosovo treba da bude nezavisno, i to što pre, je jednostavan. Opstanak Kosova unutar Srbije je danas faktički nemoguće. Pitam sve one koji ponavljaju kako nezavisnost Kosova ne dolazi u obzir (sa dužnim poštovanjem među njima i Predsednika Republike Tadića i Premijera Koštunicu), da mi predstave ustavni model Srbije sa dva miliona ratobornih Kosovskih Albanaca u njoj. Ako želimo da isključimo mogućnost  da nam premijer,  ili predsednik skupštine,  ili ambasador u  UN, bude neko od političkih lidera Kosovskih Albanaca, sa politikom i nacionalnim interesima potpuno suprotstavljenim interesima Srbije, onda Kosovo ne može ostati u sastavu Srbije, ako Srbija hoće da bude demokratija. A ako Srbija neće da bude demokratija, tek onda Kosovo neće opstati unutar Srbije, jer nema sumnje da će Zapad podržati odvajanje Kosova od nedemokratske Srbije.
 
Neki na Zapadu zagovaraju tročlanu Državnu zajednicu, Srbiju, Crnu Goru i Kosovo. Kažu, uz evropsku perspektivu to je razumno rešenje koje ne dira u postojeće granice. To nije dobro. To smo već imali. Kao prvo, to ne sprečava etničko čišćenje Srba sa Kosova. Drugo, to otvara mogućnost da na nivou Državne zajednice, preko političkih reprezentacija  koje će dugo vremena biti etnički homogenizovane, etničke zajednice ulaze u sukobe, blokiraju donošenje značajnih odluka, da donose pogrešne i nerazumne odluke inspirisani etničkim a ne ekonomski ili politički korisnim razlozima. 
 
Dakle, jednačina je prosta: Samo demokratska Srbija može zadržati Kosovo u svom sastavu. Demokratska Srbija sa Kosovom u njenom sastavu znači mogućnost da Haradinaj bude predsednik Srbije.  Nedemokratska Srbija ne može zadržati Kosovo. Dakle, kad Tadić i Koštunica i drugi kažu da Kosovo ne može biti nezavisno, oni kažu da će Srbija postati demokratija. To svi želimo. Ali, oni u isto vreme kažu i da je moguće da Haradinaj postane predsednik Srbije. To ni ja niti bilo ko razuman od građana Srbije izvan Kosova ne želi.
 
Težnja Kosovskih Albanaca za odvajanjem od Srbije, izvesno je, trajaće sve dok ne bude ostvarena.  Politički lideri Kosovskih Albanaca su spremni da, ako treba,  ratuju protiv Srbije radi odvajanja Kosova. To je i razumljivo iz optike 19 veka kroz koju gleda većina albanskih (a nažalost i srpskih) političara: zar se nije Karađorđeva Srbija na isti način otcepila od Turske? Štaviše, albanski lideri sa Kosova su do sada pokazali da im je ratna opcija bliža i draža nego mirno rešenje spora. Ovo zato što samo u ratnoj opciji oni mogu dobiti celo Kosovo očišćeno od Srba.  
 
Težnja liedera Kosovskih Albanaca da isporovciraju rat sa Srbijom i njihova spremnost  za rat,  čini taj rat vrlo verovatnim, ako se hitno ne nađe mirno rešenje za formalno odvajanje Kosova od Srbije. Događaji od 17. marta ove godine to jasno pokazuju. Scenario je bio vrlo očigledan, i već isporban u Hrvatskoj, koja je akcijom Oluja u avgustu 2005 proterala Srbe. Albanski lideri koji su isprovocirali nasilje 17. marta su očekivali da će Zapad, kao i u slučaju Hrvatske, mirno posmatrati iseljavanje preostalih Srba iz Pokrajine. I to bi se desilo, da nije bilo za srpske prilike vrlo neobiče i hitne reakcije tadašnjeg ministra vojnog Tadića, koji je u odlučnom trenutku, posle krajnjih napora i većeg broja pokušaja, uspeo da ubedi generala Džonsona da se radi o etničkom čišćenju. Tek kad je Džonson dao izjavu kojom je osudio nasilje Albanaca, drugi zapadni lideri su ozbiljno zapretili Albancima,  i Albanci su sa nasiljem odmah prestali.
 
Zastoj reformi u Srbiji, povratak miloševićevskih snaga na političku scenu, mogućnost da antizapadne i antiveropske snage pobede na izborima, konvenira nekim liderima Kosovskih Albanaca. Oni se rukovode politikom: što gore u Srbiji, to pre nezavisno čisto Albansko Kosovo. 
 
Ako srpski politički predstavnici ne uvide da je nezavisnost Kosova, sa srpskim entitetom kao ravnopravnim članom države Kosovo organizovane kao dvočlane federacije, pre svega u srpskom nacionalnom interesu, i ako nastave sa svojim besmislenim prkosnim stavom prema Zapadu, gotovo je izvesno da će Albanski politički lideri opet zaigrati na ratnu opciju. Događaji od 17. marta 2004 već padaju u zaborav, Srbi su u zapadnim medijima opet loši momci jer su prkosno i suprotno zapadnim nastojanjima i preporukama bojkotovali izbore na Kosovu. Lako je opet napraviti neku provokaciju i izazvati rat, i u tom slučaju može se desiti da preostali Srbi budu  proterani sa Kosova, da Zapad na to mirno gleda i da prihvatiti nezavisnost Kosova kao fakt. Možda zbog ruskog ili kineskog veta u Savetu bezbednosti UN nasilno otcepljeno i etnički čisto Albansko Kosovo ne bi bilo  univerzalno prihvaćeno kao nezavisna država, ali, to ne bi sprečilo zatiranje srpskog prisustva tamo. Niti bi sprečilo da Kosovo faktički nastavi da se razvija kao nezavisno. Ni Tajvan nije nikada univerzalno priznat kao nezavisna država, ali to ga ne sprečava ni u čemu da se faktički ponaša kao da jeste. Dakle, tvrdoglav srpski stav «nikada nećemo pristati na nezavisno Kosovo» jeste najkraći put da Kosovo bude za Srbiju potpuno i trajno izgubljeno. 
 
Po mom mišljenju, srpski predsednik Tadić i premijer Koštunica treba hitno da se obrate Kosovskom predsedniku Rugovi i drugim političkim predstavnicima Albanaca sa Kosova i da predlože ustrojstvo Kosova kao nezavisne države, sastavljene od dva entiteta, Albanskog i Srpskog. Nikakva međunarodna konferencija za to nije potrebna. Na međunarodnoj konferenciji umesto da Srbi i Albanci dođu do za njih najpovoljnijeg rešenja, sve bi bilo razvodnjeno, svaka strana bi pokušala da pridobije  zapadne  političare za svoju «stvar», a zapadni političari bi tada rukovođeni politikom nezameranja izabrali da se sačuva status kvo i nastavi sa razvojem «industrije pomoći», preko nego da  se počne sa razvojem industrije u Srbiji i na Kosovu.
 
Zar nije pametnije da preko srpskog entiteta u nezavisnom Kosovu zadržimo uticaj na Kosovu, nego da zbog papirnate suverenosti, tipa suverenosti britanske kraljice Elizabete nad Kanadom,  izgubimo celo Kosovo?
 
Aleksandar Lojpur