Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

 

POLITIKA, 02. APRIL 2018

 

ŠTA HOĆE SRBIJA?

Posledice kraha srpske kosovske politike

 

Sa velikim žaljenjem možemo konstatovati da je srpska politika u vezi sa Kosovom doživela potpuni krah. To je i predsednik Srbije, g. Vučić, nedavno javno priznao. 
Potom je usledila brutalna provokacija albanskih vlasti na Kosovu fizičkim napadima kundacima, suzavcem i prebijanjem srpskih zvaničnika u Kosovskoj Mitrovici u ponedeljak. Očigledno je akcija bila usmerena na to da se oteža ili potpuno onemogući postizanje bilo kakvog kompromisnog rešenja.


Pre 14 godina, u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu kojeg je tada vodila beogradska „Politika“ pisao sam o tome da je jedina razumna politika da Srbija prizna nezavisnost Kosova pod uslovom da bude uređeno kao Belgija, sa dva entiteta, jednog u kome će Albanci činiti većinu i drugog u kome će Srbi činiti većinu, i uređenjem da se ne može doneti bilo kakva odluka koja se tiče svih bez saglasnosti oba entiteta.


Da je takvo rešenje Srbija predložila 2004.g., Srbija bi već bila punopravna članica i EU i NATO. Da li je već kasno za takav predlog? Možda i nije, ali, nažalost, čini se da niti je Srbija sada spremna da takav predlog učini, a izgleda da ni Albanci nisu spremni da takav predlog prihvate.


Za ovakvu situaciju nisu samo Albanci krivi. Od samog početka, od raspada Jugoslavije, Srbija nije uspela da formuliše jasnu politiku, šta ona hoće sa Kosovom i kako vidi odnose između Srba i Albanaca. Srbija sve vreme govori šta neće, da ni u kom slučaju i nikada neće pristati na nezavisno Kosovo. Premijerka Srbije, g-đa Brnabić izjavljuje da Srbija neće nikad priznati osnivanje druge države na svojoj teritoriji. Ali, šta Srbija hoće, to niko ne govori. Ponuda „više od autonomije i manje od državnosti“ nejasna je i bez realnog sadržaja. Ona nije davala odgovore na pitanja kako se zamišlja učešće Albanaca sa Kosova u političkom i ustavno-pravnom poretku Srbije.


Političari na vlasti u Srbiji danas kažu da žele istorijski kompromis, da niko ne dobije sve što hoće i da svi budu malo nezadovoljni. Kako izgleda taj kompromis, šta ćemo da predložimo Albancima, predstavnici vlasti još ne saopštavaju. G. Vučić kaže da će svoj predlog saopštiti javnosti kad čuje sve predloge u unutrašnjem dijalogu kojeg je pokrenuo prošle godine. I od nedavno učestalim izjavama priprema javnost na mogućnost da do kompromisa nikada i ne dođe.


Predstavnici opozicije kritikuju vlast, što je i normalno. Ali za Kosovo ništa ne nude. Jedni zameraju vlasti što uopšte pregovara sa Albancima. Taj deo opozicije predlaže zadržavanje zamrznutog konflikta dok se ne promene međunarodne okolnosti i dok uz pomoć „bratske“ Rusije ne odmrznemo konflikt (zagrejemo ga valjda ratnom vatrom) i ne nametnemo „rešenje“. Nažalost, ni drugi deo opozicije, koja sebe voli da predstavi kao „građansku i proevropsku“, izbegava temu Kosova kao đavo od krsta. Vode politiku kao da mole Boga da pitanje Kosova bude rešeno, na ovaj ili onaj način, dok oni nisu na vlasti, samo da ne moraju oni da ga rešavaju.


Posledica kraha srpske kosovske politike je ta da je Srbija danas ponovo moneta za potkusurivanje. Umesto da bude subjekt, Srbija je objekt. Umesto da bude za stolom i donosilac odluka, Srbija je na stolu i predmet odluka. Sad kad je u NATO ušla i Crna Gora, a BiH je de fakto protektorat NATO-a, Srbija je potpuno okružena NATO paktom. Poput male države Lesoto u sredini Južnoafričke Unije. Kao što su nekad Srbi u Vojnoj krajini služili „mrskoj“ Austro Ugarskoj kao bedem prema Turskoj, sada Srbi služe „dragoj“ Rusiji kao bedem protiv NATO ekspanzije. Rusiji ovaj -sa stanovišta srpskih interesa besmisleni- položaj Srbije i Republike Srpske, služi samo za to da Zapadu demonstrira svoju važnost i moć i da politički i ekonomski oslabi EU. Da onemogući konsolidaciju i jačanje EU, i da prinudi EU na saradnju sa Rusijom pod uslovima koje diktira Rusija.


Kažu ruski eksponenti u Srbiji da Srbija ne treba da ide u NATO i u EU jer nas Nemci, Amerikanci, Britanci i Francuzi mrze ili ne vole i jer su nas bombardovali, a i otimaju nam naše Kosovo. Dok nas pravoslavna Rusija voli i neda NATO-u da nam otme Kosovo. Da nije tragično, bilo bi komično. Kao da su geopolitički odnosi zasnovani na emocijama a ne na interesima. Kao da i Grci i Bugari i Rumuni nisu pravoslavci i kao da im nešto nedostaje što su i u EU i u NATO. Bugarska, iako je u EU, uživa u Rusiji veći prestiž i ima bolje aranžmane sa Rusijom nego što ih je ikada imala Srbija.


Razlika između EU i NATO sa jedne strane i „bratske družbe“ sa Rusijom na čelu je u tome što i najmanja zemlja članica EU i NATO ima ista prava u odlučivanju kao i najveće zemlje, dok je u slučaju „bratske družbe“ neprikosnovena reč predsednika Rusije, g. Putina.


Dakle, naša politička elita, kako na vlasti tako i u opoziciji, je kilava i neodlučna. Umesto da predvodi i da sagleda šta je u interesu građana, ona vuče poteze prema izveštajima agencija za ispitivanje javnog mnjenja. A to javno mnjenje opet formira čitava armija potplaćenih tabloida i televizija. Ako nastave kao do sada, jalova politika „i Kosovo i Evropa“ imaće za ishod krah, biće to „ni Evropa ni Kosovo“.


S druge strane, kad bi naši političari prelomili svoje nedoumice, i doneli odluke u interesu građana i države, i priznli nezavisnost Kosova sa dva entiteta, kad bi i Albanci prihvatili takvu ponudu Srbije, i Srbija i Kosovo sa srpskim entitetom i BiH sa Republikom Srpskom bi mogle brzo da postanu punopravne članice i EU i NATO, i da one odlučuju o sebi i drugima umesto da drugi odlučuju o njima. Tako bi opet svi Srbi bili u jednoj državnoj uniji, u EU, kao što su bili u federalnoj Jugoslaviji. Rusija, da je stvarno prijatelj Srbije kao što veliki deo naroda Srbije sada misli, ona bi ohrabrila srpske političare da učine sve da i Srbija i Kosovo sa srpskim entitetom i BiH uđu i u EU i u NATO, jer je to najbolji interes Srbije, i ni na koji način ne ugrožava Rusiju. Na tom putu Srbija bi mogla uz podršku i Zapada i Rusije lakše da ostvari ekonomski oporavak i uređenje i stabilizaciju svojih institucija.


Aleksandar Lojpur