Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Follow me on twitter: @ALojpur

Kampanja srpskog političkog vođstva protiv prijema Kosova u Unesko je potpuno neopravdana i štetna. Ona je zasnovana na neistinitim tvrđenjima da članstvo Kosova u Unesku znači oduzimanje srpske kulturne baštine na Kosovu od Srba i Srpske pravoslavne crkve. SPC je vlasnik srpskih verskih objekata i spomenika na Kosovu, kao vlasnik ima pravo i obavezu da se o tim objektima stara, i članstvo Kosova u Unesku ni na koji način ne može ta prava da od SPC oduzme. Naprotiv, pristupanje Kosova Unesku daće veću zaštitu srpskim kulturnim spomenicima nego što ga sada ti spomenici imaju. Ako bi Kosovo svojim unutrašnjim propisima u oblasti urbanizma i izgradnje ugrožavalo kulturno nasleđe pod zaštitom Uneska, ili druge kulturne ili prirodne vrednosti koji predstavljaju svetsku kulturnu ili prirodnu baštinu, postupilo bi suprotno svojim obavezama po konvencijama Uneska i moglo bi da bude sankcionisano za te povrede. Unesko se ne bavi samo pitanjima kulturne baštine, veliki deo aktivnosti te organizacije se odnosi na obrazovanje, prirodne nauke, društvene nauke i informisanje i komunikacije. U kampanji koju vode srpske vlasti protiv članstva Kosova u Unesku namerno se prećutkuje da SAD već dve godine odbijaju da učestvuju u radu te organizacije jer je uprkos protivljenju Izraela u Unesko primljena palestinska samouprava. Jednako kao što je protivljenje Izraela i SAD prijemu Palestine u UN i u Unesko neopravdano, u istoj meri je besmisleno i neopravdano nastojanje Srbije da se spreči prijem Kosova u ove međunarodne organizacije.

 

Politika srpskih vlasti u vezi sa Kosovom, kandidaturom za članstvo u EU i politikom neutralnosti u sukobu NATO - Rusija je neodrživa. Stvar je vrlo jednostavna. Srbija nema potrebne resurse, ni ekonomske ni vojne, da bi mogla uspešno da ostvari sva tri cilja: da spreči državnost Kosova, da uđe u Evropsku uniju i ostane neutralna u skuobu NATO-Rusija. Ako hoće u EU i da u isto vreme ostane neutralna, Srbija mora da odustane od protivljenja samostalnosti Kosova.

 

Da je Srbija 2005.g. postupila onako kako su mnogi (uključujući i pisca ovih redova) predlagali, i u direktnom dogovoru sa albanskim vođstvom na Kosovu pristala na državnu samostalnost Kosova pod uslovom da se Kosovo organizuje po uzoru na Belgiju, kao dvočlana federacija, sa albanskim i srpskim entitetom, i Srbija i Kosovo su mogli da budu primljeni zajedno u Evropsku Uniju najkasnije 2010, a moguće već istovremeno sa Rumunijom i Bugarskom.

 

Kolika je nemoć Srbije na jasan način je pokazano u martu 2004.g. kada su Albanci, po svoj prilici organizovani i podstaknuti od strane svojih kosovoskih vlasti, napali na Srbe, uništili veliki broj srpskih spomenika i proterali iz sovjih domova veliki broj Srba u gradovima pretežno naseljenim Albancima.

 

Mnogi kažu da ako Srbija ne može da bude neutralna u sukobu NATO-Rusija, treba da odustane od ulaska u EU i da se okrene čvrstom savezu sa Rusijom. Takva strateška orijentacija Srbije mogla bi da uvuče Srbiju u ratni sukob sa Albancima oko Kosova. 

 

Međutim, ni Srbiji ni Srbima sa Kosova ni Albancima nije potreban rat. Srbija treba da vodi hladnokrvnu, razumnu i pragmatičnu politiku. Umesto da podstiču negativne emocije prema Albancima, SAD, i EU, srpski lideri treba da realno i pragmatično sagledaju položaj Srbije i svoju politiku da usklade sa raspoloživim skromnim ekonomskim i vojnim resursima Srbije.

 

Narodi Nemačke, Francuske, Engleske, Češke, Poljske, Mađarske, Španije, vekovima su bili u odnosima duboke mržnje, netrpeljivosti, stalnih ratnih sukoba. Pa ipak, poveli su pametnu, pragmatičnu politiku, lišenu emocija, i ujedinili se u EU. Suprotno tome, osim u periodu Drugog svetskog rata i ratova 1990-ih, narodi Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Slovenije imali su tokom vekova dobre odnose uvažavanja, poverenja i saradnje. Srbija je sa Francuskom i Engleskom bila saveznica u Prvom svetskom ratu, a preko Jugoslavije i JNA i u Drugom svetskom ratu.

 

Nažalost, srpsko-albanski odnosi nikad nisu bili dobri, kao što do saradnje u EU nikad nisu bili dobri ni nemačko-francuski ili englesko-nemački odnosi. Vreme je za pomirenje. Jedino razumno rešenje jeste pomirenje. Treba prekinuti to smenjivanje perioda tlačenja Srba od strane Albanaca i obratno. Srbiji zaista ne treba da kao Turska Kurde pod svojom dominacijom drži dva miliona neprijateljski raspoloženih Albanaca. Srbiji ne treba ni bezsadržajna suverenost nad Kosovom, onakvu kakvu britanska kraljica ima nad Australijom ili Kanadom. Srbija treba da pristane da Kosovo postane ravnopravna država sa Srbijom, da se učlani u UN, EU, i sve druge asocijacije, a Kosovo treba da pristane da Srbima na Severu da autonomiju kakvu je Kosovo imalo u bivšoj Jugoslaviji, ili, kakvu Škotska ima u Velikoj Britaniji. Ima puno dobrih primera koji se mogu primeniti.