Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

IZLAGANJE ALEKSANDRA LOJPURA U OKVIRU SEMINARA O SAMOUPRAVLJANJU, DOM OMLADINE, 17.10.2013

ALEKSANDAR LOJPUR

 KARDELJ TVORAC UTOPIJE ILI ALTERNATIVE ”LIBERALNOJ DEMOKRATIJI”

Pravno i ekonomsko uređenje koje je uvedeno zakonima u SFRJ i u svim federalnim jednicama SFRJ počev od 1963.g. i koje se razvijalo i trajalo gotovo trideset godina, sve do oružanih sukoba i raspada SFRJ 1992.g. , bilo je vrlo unikatno uređenje, zasnovano na političkoj i ekonomskoj teoriji socijalističkog samoupravljanja i tzv. društvenoj svojini.

Kakav je to sistem bio?

Ima jedan dobar vic početkom sedemdesetih kojeg sam čuo kao gimnazijalac . To je period kada je besneo hladni rat između SAD i SSSR. Kaže vic - vozili se Tito, Brežnjev i Nikson kolima i naišli na raskrsnicu sa dva putokaza: kapitalizam i socijalizam. Brežnjev kaže vozaču: skreni levo, idemo u socijalizam. Nikson kaže vozaču, skreni desno, idemo u kapitalizam, a Tito kaže vozaču: daj levi žmigavac a skreni desno.

 

Kakav je bio život običnog čoveka u tom unikatnom sistemu “daj žmigavac za socijalizam a skreni u kapitalizam”  kratko svedočenje očevidaca rečitije govori od bilo koje naučne analize:

 

Pre neki dan, tačnije 6.10.2013.g. Radio Slobodna Evropa preko Radija B92, u zajedničkoj emisiji koja se emituje u 14 sati svakog radnog dana emitovao je intervju sa jednim takvim očevidcem:

 

Citiram u celosti taj intervju:

 

 

“Ovoga puta nudimo priču iz ugla radnika koji je svojim očima gledao propadanje firme u koji je uložio ceo svoj radni vek, očekujući da to radi i za svoju decu.


RSE: Zašto nećete da vas predstavimo imenom i prezimenom?


Gost: U današnjoj Srbiji može da bude svašta, tako da privatizacija, koja je bila u Fidelinki, može da ima nekog negativnog efekta za mene i za moju porodicu.

RSE: Iako ste već penzioner?


Gost: Nema to veze.


RSE: Kada ste se zaposlili u toj firmi?


Gost: Zaposlio sam se početkom sedamdesetih godina sa 22 godine. Radio sam 35 godina u toj firmi. Pošto nisam imao dovoljno staža za penziju, morao sam da radim godinu dana u drugoj firmi, odakle sam otišao u penziju.


RSE: Kako je izgledala Fidelinka dok ste vi radili u njoj? Na kojem radnom mestu ste radili?


Gost: "Fidelinka" je bila moćna i ugledna firma. Na teritoriji velike Jugoslavije bila je jedna od vodećih u pekarsko-testeničarskoj industriji. Imala je zaposlenih skoro 600 radnika ili 600 familija. Deca radnika su dobijali stipendiju za školovanje i mogla su da letuju na teret firme. Radnici su imali tri ili četiri odmarališta, u koja su mogli tokom leta da odu preko sindikata, koji je vodio brigu o radnicima koji su bili zaposleni u njoj.


RSE: Kakve su bile plate?


Gost: Plate su bile više nego dobre. Na kraju godine je podvučena crta i uvek je bila 13. plata u visini plate ili plate i pol. Radnici „Fidelinke“ su sa dobrim zaradama odlazili u penziju.


RSE: Kako ste živeli sa tom platom?


Gost: Mogli smo da odemo na odmor jednom godišnje sa familijom. Mogli smo da uzmemo na kredit auto. Dobijali smo kredite od firme za izgradnju stambenih objekata. Toliko je bilo sredstava u Fondu zajedničke potrošnje da ta sredstva ljudi nisu mogli da potroše. Kredit je bio jedan posto godišnje.


RSE: Hoće li vam verovati mlada generacija?


Gost: Ne znam. Onda je bilo lepo i želeo bih da i oni to dožive. I moja deca su istom sosu koji smo mi ostavili njima.

 

RSE: Na kom ste radnom mestu radili?


Gost: Radio sam u sirovinskom sektoru. Sarađivao sam sa poljoprivrednicima, privatnim i društvenim organizacijama. Otkupljivali smo za potrebe „Fidelinke“ celokupan rod ponuđen na ovoj teritoriji. „Fidelinka“ je imala veliku pekaru i četiri mlina, koja smo morali snabdevati skoro sa 100.000 tona pšenice godišnje. Pored toga smo radili skladištenje kukuruza, suncokreta i svih ostalih proizvoda koji su bili skladišteni u tranzitu na teritoriji ŽTP Subotice. Radili smo isporuku za čitavu Jugoslaviju. Bili smo među vodećim firmama. Konkurencija nam je bila „Danubis“ iz Novog Sada ili „PKB Beograd“. Izvozili smo vrlo malo i sve smo plasirali na teritoriji velike Jugoslavije, od Đevđelije do Triglava. Imali smo predstavništva u Zagrebu, Ljubljani, Osijeku, Beogradu, Nišu i Prištini.


RSE: Da li ste rado odlazili na posao?


Gost: Naravno. Odlazio sam sa velikim zadovoljstvom i nadom da ću tako otići i kući u 14.
Nije bilo ucenjivanja da moramo da radimo duže. Znalo se dokle se radi. Eventualno, ako su došli gosti u firmu, onda smo ostajali malo duže. Bila je izuzetno prijatna atmosfera u firmi, bez ikakvih tenzija. Odgovornost je postojala i morali smo svom pretpostavljenom svakoga dana da referišemo, ali to je sve proticalo u jednom humanom raspoloženju.


RSE: Da to nije malo ulepšana priča, obzirom da su u pitanju sećanja, sada već vremešnog čoveka u penziji?


Gost: Možda jesu, ali ja to tako osećam.


RSE: Rekli ste da je od „Fidelinke“ živelo 600 porodica. Kako to mislite?


Gost: „Fidelinka“ je izdržavala cele porodice od tri do sedam članova jer su deca zaposlenih, osnovci, srednjoškolci i fakultetlije, dobijali stipendije u tom iznosu, da su mogli sve svoje troškove da pokriju na fakultetima.
„Fidelinka“ je te ljude posle i zaposlila. Zato je bila porodična firma. Ne u lošem smislu reči, nego u dobrom. Mlinarev sin je bio mlinar, knjigovođin, možda mlinar, možda ekonomista, ali svi su se zapošljavali u „Fidelinku“ jer je bilo dika raditi za nju.

U ovom mom izlaganju vratiću se na ovaj intervju – da delovima pokažem kako je u praksi funkcionisao Kardeljev sistem.

 

U poznatom Kardeljevom delu “Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” iz 1979.g. mogu se naći sledeće rečenice koje dobro opisuju osnovna polazišta Kardeljeve teorije:

 

Prva stvar je jedna filozofsko sociloška definicija samoupravljanja:

“Sreću čoveka ne može doneti ni država, ni sistem, ni politička stranka. Sreću čovek može sebi stvoriti samo  on sam.  Ali  ne  on sam  kao  jedinka,  nego samo  u ravnopravnim  odnosima sa drugim  ljudima.  .. Avangardne snage socijalizma i socijalističko društvo, prema  tome, mogu  imati samo  jedan  cilj,  a to je  da,  prema mogućnostima  datog istorijskog trenutka, stvaraju uslove u kojima će čovek biti što slobodnijiu takvom ličnom izražavanju i stvaranju da može - na osnovi društvene svojine na sredstvima za proizvodnju — slobodno raditi  i  stvarati  za  svoju  sreću.  To  je  samoupravljanje.”

….

 Druga stvar je marksistička osnova drustveno ekonomskog uredjenja“Dosledno ukidanje svakog oblika svojinskog ili monopolističkog prisvajanja kapitala ili  upravljanja  kapitalom moguće je,  prema tome, samo u uslovima kada podruštvljeni minuli rad radnika  ostaje  pod  zajedničkom  kontrolom svih radnika —  kao sredstvo  za  proširivanje materijalne  baze  njihovog  rada  i  borbe  za  višu  produktivnost  zajedničkog  rada,  a  time  i povećanje  ukupnog  i  ličnog  dohotka -  u  njihovom  zajedničkom  upravljanju  oslonjenom  na demokratski  sistem  ravnopravnih  međusobnih  odnosa  i  jednakih  ličnih  prava  i  obaveza radnika.”

 

Setimo se na ovom mestu onih delova intervjua, u kojoj očevidac jugoslovenskog iskustva govori o svojoj fabrici – to je ono što Kardelj kaže u ovom citatu - podruštvljeni minuli rad radnika – to su dakle materijalna sredstva – fabrika i postrojenja)   ostaje  pod  zajedničkom  kontrolom svih radnika —kao sredstvo  za  proširivanje materijalne  baze  njihovog  rada  i  borbe  za  višu  produktivnost  zajedničkog  rada.

Pa onda ide onaj deo svedočenja našeg oćevidca iz Fidelinke kad kaže da su imali dobru platu – i da je radom na sredstvima fabrike finansirana stanogradnja i obrazovanje porodice radnike - kako Kardelj kaže - a  time  i povećanje  ukupnog  i  ličnog  dohotka, i sve to u okviru političkog sistema kojeg Kardelj opisuje rečima “u  njihovom  zajedničkom  upravljanju  oslonjenom  na demokratski  sistem  ravnopravnih  međusobnih  odnosa  i  jednakih  ličnih  prava  i  obaveza radnika.”

 

 

 

Na istom mestu kaže ispisuje Kardlej i ovu rečenicu, svestan od opasnosti da mu se pripiše mesijansko busanje u grudi, nažalost tako  karakteristično za današnje neuspešne političare:

…. 

 

 

“Dakako, bilo bi apsurdno tvrditi da je oblik socijalističkog samoupravljanja kakav se razvio u Jugoslaviji  jedini  mogući  oblik  takvog  demokratskog  sistema  neposrednog  upravljanja radnika  njihovim  zajedničkim  minulim  radom. .. Ali,  bez  preterivanja možemo reći  da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja.”

 

Na kraju ovog mog izlaganja vratićemo se na ovu rečenicu - da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja

 

Pogledajmo sada kakav je bio taj Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja :

Po tom uređenju , uvedena je pravna fikcija da imovina svih preduzeća predstavlja sastavni deo tzv . « Društvene svojine » . Da po toj , u uporednom pravu unikatnoj konstrukciji , «društvena svojina» nije isto što i «državna svojina» vidi se i po tome što je pored imovine svih preduzeća pojam «društvena svojina» obuhvatao i imovinu kako države tako i lokalne samouprave. Zapravo, po zakonu Društvena svojina je bila negativno definisana: sva imovina koja nije bila privatna bila je  «društvrena svojina». Po zakonu, društvena svojina nije imala svog titulara, ako reč «titular» razumemo kao «vlasnik» u smislu klasičnih pravila građanskog prava. Po zakonu , vlasnik odnosno titular društvno svojine je «Društvo» ( kao pojam potpuno različit od «Države»), ali je problem bio u tome što «Društvo» kao vlasnik nije bilo organizovano kao pravno lice na način kako se organizuje jedno preduzeće, ili kako je organizovana Država, ili lokalna samouprava, već je zakonom bilo određeno da «Društvo» «poverava» deo svoje imovine na  «čuvanje , korišćenje i raspolaganje» radnicima zaposlenim u preduzećima odnosno državi, odnosno lokalnoj samoupravi. Dakle, nije postojalo jedno telo  (skupština ili direktor ) koji je upravljao «Društvom» odnosno «društvenom svojinom» već su zakonom pojedini delovi društvene imovine poveravani na upravljanje raznim organima - u slučaju preduzeća to su bili zaposleni i njihovi organi (zbor radnih ljudi i radnički savet), u slučaju Države to su bili državni organi i u slučaju lokalne samouprave to su bili organi lokalne samouprave. Takođe, po samom zakonu, organi lokalne samouprave, zaposleni u preduzećima i državni organi, obrazovali su «samupravne interesne zajednice» radi obavljanja javnih delatnosti obrazovanja, medicinske nege, kulture, razvoja infrastrukture i drugih delatnosti od opšteg interesa.

 

Međutim, uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje , budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko - pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz prava vlasništva - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi i ius abutendi) de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću!

U bivšoj SFRJ postojale različite vrste preduzeća s obzirom na učešće Države u njihovom osnivanju i ulaganju kapitala u njihov rast ili svakodnevno funkcionisanje.

Postojala su preduzeća koje je direktno osnovala država, odlukom državnog organa, i osigurala im osnivački kapital. Do sredine šezdesetih gotovo uvek se kao osnivač novih preduzeća javljala država - i to federalna vlada ili vlada jedne od 6 odnosno 8 (posle Ustavnih amandmana 1968) federalnih jedinica, a bilo je preduzeća koja su osnovale opštine koje su imale znatne ovlašćenja u obavljanju državne vlasti. Veliki broj preduzeća koje je osnovala država nisu u periodu posle osnivanja primale ni na koji način državnu potporu.

Postojala su preduzeća koja su sve vreme svog postojanja dobijala znatnu državnu potporu, bez obzira kako su osnovana.

U nekim delovima SFRJ, u nerazvijenim republikama i u pokrajini Kosovo (status nerazvijene republike imale su SRBiH, Socijalistička Republika Makedonija i Socijalistička Republika Crna Gora, a isti status je imala i Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo koja je sa ustavnim amandmanima 1968.g. stekla status jedne od osam federalnih jedinica uprkos tome što je bila u sastavu Socijalističke Republike Srbije) preduzeća su dobijala na korišćenje znatna sredstva iz federalnog Fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo.

Takođe, krajem 1970-ih i tokom 1980-ih država (federalne jedinice više od federacije i nezavisno od federacije) je sa međunarodnog tržišta kapitala povlačila znatna sredstva radi ulaganja u razvoj infrastrukture, što je krajem 1980-ih rezultiralo prezaduženošću države. Veliki deo novaca kojima se zadužila kod Pariskog (države kao poverioci) i kod Londonskog (privatni sektor - banke i fondovi kao poverioci) kluba, država je bespovratno ulagala u stvaranje mnogih novih preduzeća koja su nastavila poslovanje na isti način kao i sva druga preduzeća. Kao i kod svih drugih preduzeća i kod onih preduzeća koja su nastala državnim ulaganjem kapitala zaposleni su takođe imali zakonom priznata prava na korišćenje, ubiranje plodova i raspolaganje.

Na kraju, postojao je i jedan značajan broj preduzeća koja su nastala ulaganjem kapitala od strane drugih preduzeća. Takva preduzeća su najčešće ostajala povezana u složene sisteme. Zaposleni u tim društvima, kako onim koji su se odricali radi investiranja u nova društva, tako i društva  koja su nastala investiranjem od strane svojih kolega zaposlenih u društvima osnivačima, su najveći gubitnici tranzicije. Zaposleni u društvima majkama nisu delili viškove posle svakog kvartalnog finansijskog izveštaja, nisu gradili luksuzna letovališta na moru i zimovališta na planinama, oni su investirali u kako se tada govorilo proširenje materijalne osnove  rada, i kada je izvršena nacionalizacija odnosno podržavljenje društvenе svojine ostali su bez ičega. Isto tako su prošli i zaposleni u društvima ćerkama.

U uvodnim delovima Ustava SFRJ iz 1974.g. date su, jednim preterano birokratskim pravničkom jezikom, osnovne ideje i postavke, tj. okviri, Kardeljevog sistema socijalističkog samoupravljanja. U tim rečenicama je kodifikovano, znači pravno uređeno, ono što je navedeno u gore citiranom Kardeljevom delu Pravci razvoja.Ta načela su kasnije bliže uređena Zakonom o udruženom radu, 1976.g.

Osnovna postavka sistema jeste ukidanje monopola i sticanja po osnovu svojine na sredstima za proizvodnju, nad kapitalom. U Ustavu je, u tim načelima, uvedena i zabrana političkog delovanja koje bi imalo za cilj uspostavljanje takvih društvenih odnosa koji bi omogućavali kako je u ustavu rečeno eksploataciju rada po osnovu svojine nad kapitalom.

Dalje, Ustavom je propisano da jedini osnov sticanja dobara može biti samo rad sa sredstvima u društvenoj svojini.

Ustavom je i propisan, a kasnje je to razrađeno u Zakonu u udruženom radu, jedini dozvoljeni i obavezni način organizacije i obavljanja bilo koje delatnosti, osnivanjem osnovne organizacije udruženog rada. Propisano je da se svaka radna jedinica, bez obzira u kojoj privrednoj grani odnosno delatnosti, koja proizvodi proizvode ili pruža usluge koji se mogu prodati na tržištu mora biti organizovana kao nezavisni pravni subjekt, osnovna organizacija udruženog rada, koja mora imati svoj odvojeni bankarski račun i svoje nezavisne organe upravljanja, zbor radnih ljudi čiji su članovi svi zaposleni u рadnoj jedinici (to bi bio pandan Skupštini privrednog društva) i radnički savet (što bi bio pandan upravnom odboru) čije članove imenuje zbor radnih ljudi. Tako fragmentisana pravna lica, radne jedinice, ili OOUR-i su mogli, kako se tada govorilo, udruživati svoj rad, u šire organizacione oblike, Radne organizacije, i preko tih širih oblika nastupati na tržštu, a Radne organizacije su mogle ugovorima posebne vrste (samoupravnim sporazumima) osnivati Složene organizacije udruženog rada, takođe radi zajedničkog nastupa na tršištu. Evo jednog primera, iz mog ličnog iskustva. Moje prvo zaposlenje kao prvanika je bilo u pravnoj službi Radne organizacije za spoljnju i unutrašnju trgovinu i proizvodnju Jugoexport. Tu radnu organizaciju su formirali nakon donošenja ZURa sledeći OOUR-i: OOUR Spoljna Trgovina, OOUR nameštaj, OOUR  unutrašnja trgvoina i OOUR proizvodnja. Usluge knjgovodstva, računovodstva, pravne usluge, održavanja zgrade i automobilskog parka, restorana, pružala je Radna zajednica koja nije imala svojstvo pravnog lica, čiji su rad finansirali u određenim procentima od svog dohotka ova četiri OOUR-a. Kao i u primeru Fidelinke stalno smo delili viškove. Ja dok sam bio u vojsci 1983.g. za vreme trajanja vojnog roka dobio sam psole svakog periodičnog kvartalnog finansijskog obračuna celu jednu platu, tako da sam redovno imao ne 12 nego 16 plata. Bila je formirana rang lista za besplatno dodeljivanje stanova, tako da su oni radnici koji nisu imali stan  dobijali besplatno na korišćenje stanarsko pravo koje im je davalo mogućnost da koriste dobijeni stan na potpuno isti način kao da su njegovi vlasnici.

Ove osnovne organizacije udruženog rada su kako se tada govorilo udruživale svoj rad sa drugim organizacijama i zajedno sa opštinom formirale posebna tela, koja su imala naziv Samoupravne interesne zajednice,  koja su se starala o glatkom obavljanju tzv. Društvenih delatnosi, (obrazovanje, saobraćajna infrastruktura, medicinske usluge, socilajno i zdravstveno osiguranjei sl.). Ti SIZ-ovi su kao i radne organizacije osnivani  posebnim veišestranim ugovorima, koji su nosili naziv samoupravni sporazumi, koje su zaključivali OOUR-i i Opštine ili Republike. Oni su osnovani samoupravnim sporazumima, a novac su dobijali u odeđenim procentima dohodaka OOUR-a. Ti procenti su određivani opet u ugovorima posebne vrste, koji su nosili naziv Društveni dogovori. Njih su opet zaključivali delegati imenovani od strane OOUR-a, opština odnsno Republike.

Evo kako lepo to određuje Ustav:

Osnova svih vidova udruživanja rada i sredstava društvene reprodukcije i samoupravne integracije udruženog rada je osnovna organizacija udruženog rada kao osnovni oblik udruženog rada u kome radnici ostvaruju neotuđivo pravo da, radeći društvenim sredstvima, upravljaju svojim radom i uslovima rada i odlučuju o rezultatima svoga rada. Ostvarujući rezultate zajedničkog rada kao vrednost na tržištu u uslovma socijalističke robne proizvodnje, radnici neposrednim povezivanjem, samoupravnim sporazumevanjem i društvenim dogovaranjem svojih organizacija udruženog rada i drugih samoupravnih organizacija i zajednica i planiranjem rada i razvojaintegriraju društveni rad, unapređuju cjelokupan sistem socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa i savlađuju stihijsko delovanje tržišta. Novčani i kreditni sistem sastavni su deo odnosa u društvenoj reprodukciji zasnovanih na samoupravljanju radnika u udruženom radu društvenim sredstvima i celokupan dohodak ostvaren u tim odnosima neotuđiv je deo dohotka osnovnih organizacija udruženog rada. Polazeći od međusobne zavisnosti proizvodne, prometne i finansijske oblasti udruženog rada, kao delova jedinstvenog sistema društvene reprodukcije, radnici u organizacijama udruženog rada uređuju svoje međusobne odnose u društvenoj reprodukciji i sarađuju na takvoj osnovi da se radnicima u proizvodnji osigurava odlučivanje o rezultatima sopstvenog tekućeg i minulog rada u celini tih odnosa. Radni ljudi svoje lične i zajedničke potrebe i interese u oblastima obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva i drugih društvenih djelatnosti, kao delovima jedinstvenog procesa društvenog rada obezbeđuju slobodnom razmenom i udruživanjem svog rada sa radom radnika u organizacijama udruženog rada u tim oblastima. Slobodnu razmenu rada ostvaruju radni ljudi neposredno preko organizacija udruženog rada i u okviruilipreko samoupravnih interesnih zajednica. Ovakvim odnosima osigurava se radnicima u tim delatnostima jednak društveno-ekonomski položaj kao i drugim radnicima u udruženom radu.

Sada smo došli i do državno-pravnog okvira sistema socijalističkog samoupravljanja koji je propisan ustavnim amandmanima 1968, 1971  i na kraju Ustavom 1974.

Taj državno-politički okvir kako je bio zamišljen, o kome smo govorili, bio je problematičan.

Naime, nije samo privredna komponenta eksperimentalnog sistema »socijalističkog samoupravljanja« u SFR Jugoslaviji bila karakteristična po fragmentaciji. Politički sistem se takodje zasnivao na ideji potpune decentralizacije. U stvari, ne samo da je SFR Jugoslavija bila konfederacija osam sastavnih entiteta (šest republike i dve autonomne pokrajine) već su republike i autonomne pokrajine, zapravo, bile konfederacija opština. (Poseban problem je bio loše rešen ustavni položaj Srbije. Autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina bile su samo formalno u sastavu Srbije. Naime, one su bile konstitutivni deo federacije, sa zaokruženim sistemom vlasti, da je čak i Vrhovni sud imao nadležnosti karakteristične za vrhovne sudove republika, a Vrhovni sud Srbije nije imao nikakve nadležnosti na teritorijama autonomnih pokrajina. Štaviše, Skupština Republike Srbije, u kojoj su bili članovi delegati iz autonomnih pokrajina donosila je zakone koji se nisu primenjivali na teritorijama autonommnih pokrajina. Tako su delegati Kosova i Vojvodine učestvovali u donošenju zakona koji se nisu primenjivali na teritoriji Kosova odnosno Vojvodine.  Uzgred, vrlo sličnu nenormnalnu situaciju poznajemo danas u Britanskom parlamentu, tamo poslanici iz Velsa, Škotske i Severne Irske donose zakone koji se ne primenjuju na teritoriji Velsa, Škotske ili Severne Irske već samo na teritoriji Engleske.)

No vratimo se na SFRJ. Dakle, Sistem vlasti je bio fragmentaran do nivoa opština. Kako je i zapisano u gore citiranim načelima Ustava (»radni ljudi u opštini, kao samoupravnoj i osnovnoj društveno-političkoj zajednici ostvaruju suverenu vlast...“)  to je bilo sprovedeno u praksi na način da su u političkim strukturama republika, odluke  bile moguće samo na osnovu konsenzusa opštinskih lidera. Primena zakona (bez obzira da li se radi o saveznim zakonima ili zakonima sastavnih delova – republika i autonomnih pokrajina) bila je poverena opštinama. Opštine su imale predstavnike u vrhovnim sudovima saveznih jedinica (republikama i autonomnim pokrajinama) koje su vodile računa o tome da se ne usvajaju nikakve sudske odluke ukoliko su suprotne želji opštinskih lidera.

 

Nadalje, ustavno načelo da su vlast radničke klase i diktatura proleterijata i sticanje isključivo na osnovu rada i zabrana sticanja dobiti na osnovu kapitala osnove društvenog uređenja, zaštićena ustavom, kao i zabrana svakog delovanja koje bi bilo usmereno na uspostavljanje drugačijih odnosa, u praksi je značilo ukidanje slobodnog političkog organizovanja i delovanja. Tako smo imali političke procese u kojima su krivično gonjeni intelektualci koji nisu ni dovodili u  pitanje osnovne ustavne postavke i nisu kršili ove zabrane, ali su politički lideri njihove ideje i delovanja ocenili kao neustavne ili protivustavne i zabranjene.

 

Tu se, međutim, po mom mišljenju i sakriva uzrok propasti celog sistema.

 

Po Ustavu SFRJ, Jugoslavija je bila konfederacija Republika koje su bile konfederacije Opština.

 

Iako nisu bile definisane kao nacionalne etničke države, Republike su vrlo brzo posle napuštanja unitarističkog načina uređenja, već po Ustavu  iz 1963.g. počele da se razvijaju i ponašaju kao etničke države. Ustavnim amandmanima iz 1968 i 1971.g. državno ustrojstvo je postalo vrlo slično ustrojstvu evropske unije danas, sve odluke federalnih vlasti su se donosile isključivo konsensusom republika, osim armije nije postojala niti jedna institucija koja je funkcionisala kao prava savezna institucija.

 

Za vreme Tita, najvažniji konflikti su rešavani od strane Josipa Broza Tita, kao krajnje instance. Posle Tita, kao krajnjeg mehanizma za rešavanje sukoba (do kojih je došlo otprilike godinu dana pre nego što je on umro), svaki komunistički vodja hteo je ulogu vrhovne vlasti kakvu je imao Tito u Jugoslaviji, ali pošto ni jedan od njih nije bilo dovoljno jak da predstavlja takvu vlast u celoj državi, oni su se zadovoljili takvom ulogom u svojim vlastitim državama. 1990. godine, nakon raspada komunizma, bivši komunisti su učestvovali u prvim demokratskim izborima i preuzeli vlast tako što su davali nacionalističke argumente. Hrvatski lideri su govorili »Hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu i hrvatska novčarka u hrvatskom džepu«. U Srbiji, komunistički lideri su govorili »Srbija će  ponovo biti  velika i ujedinjena«. Pošto nije bilo mehanizama za rešavanje sukoba, koji bi bili kompetentni za celu zemlju, i pošto su u svakoj od država komunističke vodje uspele da se nametnu umesto takvih mehanizama kao vrhovna vlast koja isključuje svaku drugu vlast u državi,  nije bilo načina da savezna država nastavi da funkcioniše.

 

Ovaj proces izgleda kao da još nije okončan.  Sila koja je sadašnju crnogorsku vladu terala da zahteva da Crna Gora postane medjunarodno priznata suverena država delimično potiče od te želje sadašnjih, bivših komunističkih lidera da budu apsolutni vladari u svojim republikama. Želja da se vlada kao Tito na maloj teritoriji toliko je očita u politici nekih političkih lidera u Vojvodini. Oni su govorili da žele da Vojvodina postane republika zato što žele da novac koji se proizvede u Vojvodini ostane u Vojvodini. »Imamo taj spor« – govorili su oni o dijalogu koji su vodili sa sadašnjim srpskim rukovodstvom – »u vezi s tim čiji je naš novac«. Ovi lideri iz Vojvodine kažu da žele da se Srbija decentralizuje, i u tome su u pravu, Srbija treba da se decentralizuje. Medjutim, oni žele da se Srbija decentralizuje tako što će  Vojvodina postati država koja će biti isto tako centralizovana kao što je Srbija sada. Medjutim, ova politika je takodje konsekvenca statusa  koji su Vojvodina i Kosovo imali u bivšoj SFR Jugoslaviji. Kao što sam već rekao obe ove  pokrajine su bile samo formalno u sastavu Srbije. Svaka od njih je imala status jedne od osam federalnih jedinica, sa nezavisnim zakonodavstvom, izvršnim i sudskim ograncima vlasti i nezavisnim predstavnicima u svim saveznim institucijama, koje su, kao što je gore objašnjeno, funkcionisale na osnovu konsenzusa.

 

Kada su se svi mehanizmi i institucije za sprečavanje i razrešavanje sukoba u saveznoj državi raspali, tradicionalistima i nacionalistima ili, kako sam se usudio da kažem u jednom tekstu 1990, »bivšim komunistima prerušenim u nacionaliste« bilo je lako da preuzmu vlast i počnu da grade etnički isključive države. Naravno, osvajanje vlasti u Srbiji od strane tada otvoreno komunistički orijentisanog rukovodstva i njegov uspeh u preuzimanju kontrole nad moćnom saveznom Jugoslovenskom armijom bili su glavni razlozi zbog kojih je Zapad podržao bivše slovenske i hrvatske komuniste, prerušene u nacionaliste, donoseći odluku da te zemlje definiše kao suverene nacionalne države.

 

 

Dakle, gledajući sa stanovišta teorije »dobre uprave«, u kojoj je koncept podele valsti od suštinskog značaja, sistem u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata je bio jedan institucionalni haos;

-         nije bilo podele vlasti,

-         nije bilo garancija sudske nezavisnosti

-         nije bilo slobodnih medija

-         nije bilo političkih sloboda

 

Medjutim, postojali su mehanizmi za rešavanje sukoba, postojale su institucije  koje su omogućavale  razvoj društva, ekonomski i generalno, u pravcu poboljšanja gradjanskih sloboda, kulturnog razvoja i životnog standarda stanovništva.  

 

Preuzimanje vlasti u republikama od strane autoritarnih vođa poput Miloševića i Tudjmana, svaki sa teritorijalnim aspiracijama da svoju ličnu vlast proširi na delove Bosne i Hercegovine odnosno Hrvatske u kojima su živeli u većem broju etnički Srbi odnosno Hrvati, koincidralo je sa padom berlinskog zida što je omogućilo liderima u svim republikama da sistem socialističkog samoupravljanja proglase za puku varijantu komunsitičkog sistema koji je srušen u Rusiji i drugim istočnoevropskim zemljama, i da pod vidom rušenja komunizma zavedu ovaj sistem autoritarne nacionalističke etnički isključive vlasti kojeg sada pokušavamo da reformišemo, civilizujemo i privedemo »poznaniju prava«.

 

U uvodnom delu ovog mog predstavljanja, kroz svedočenje onog očevidca iz Fidelinke, videli smo, samo jednim delom, kako je u praksi to izgledalo. I da se razumemo, koliko god nam iz ove perspektive u kojoj smo danas, kada preživljavamo raspad ekonomske materijalne osnove rada, neimaštinu i siromaštvo koje se graniči sa pravom bedom, ove ustavno-pravne rečenice i ceo  Kardeljev sistem izgledali kao bajka ili utopija, (- sećate se kako onaj reporter Radio Slobodna Evropa pita penzionisanog radnika Fidelinke – hoće li Vam verovati mlađa generacija... ) Fidelinka ni u kom slučaju nije bila nikakav izuzetak. Bilo je puno firmi kao Fidelinka, ukratko, firmi kao što je Fidelinka bilo je u celoj bivšoj SFRJ više nego onih drugih, siromašnih, u kojima su prava radnika bila gažena, u kojima su radnici jedva preživljavali od svog rada.

Drugim rečima, Kardeljev sistem je u velikoj meri zaživeo onako kako je bio zamišljen i kako je bio kodifikovan Ustavom SFRJ 1974 i Zakonom o udruženom radu, 1976.

Međutim, u sistemu je bila ugrađena greška koja je i dovela do urušavanja sistema kada su se stekli uslovi za za to.

Jedna od osnovnih sistemskih grešaka ovog bivšeg jugoslovenskog ekonomskog sistema, počev od 1976.g., bila je u tome što je po samom zakonu investitor gubio kontrolu nad svojom investicijom . Te, 1976.g., usvojen je Zakon o udruženom radu po kojem je svako novo preduzeće koje nastane ulaganjem od strane postojećeg preduzeća ili od strane države imalo potpuno nezavistan status u odnosu na svog osnivača . (Čuli smo malopre deo ostavnog načela u kome se kaže da je osnovna organizacijua udruženog rada osnva za sve, -Novčani i kreditni sistem sastavni su deo odnosa u društvenoj reprodukciji zasnovanih na samoupravljanju radnika u udruženom radu društvenim sredstvima i celokupan dohodak ostvaren u tim odnosima neotuđiv je deo dohotka osnovnih organizacija udruženog rada)i da je  i u takvom preduzeću , koje je osnovano ulaganjem od strane drugog preduzeća ili države , zaposleni su suvereno ostvarivali svoja prava korišćenja , ubiranja plodova i raspolaganja imovinom preduzeća kćeri , dok uprava ( zaposleni ) u preduzeću majci nisu imali nikakvih prava nad preduzećem - kćerkom . Ova krupna anomalija dovela je do toga da su preduzeća izbegavala investiranje u stvaranje novih proizvodnih pogona i novih preduzeća , već su zaposleni profit , umesto da ga reinvestiraju , koristili raspodelom većih plata ili za gradnju luksuznih odmarališta za zapsolene na moru i u planinama kao i za kupovinu stanova za zaposlene. Ne znam kako je sa time bilo u Fidelinki, ali to je jedno od mogućih objašnjenja odakle ono blagostanje koje je opisao naš očevidac, gde kaže kako je firma plaćala godišnje odmore u odmartalištima, kredite za stanove i troškove obrazovanja dece zaposlenih.

Ipak, ova anomoalija zbog koje ekonomski razvoj nije mogao da se odvija kako je uobičajeno u normalnom sistemu, samo uslovno može biti tako nazivana. To je logična posledica ukidanja svakog monopola nad kapitalom, tj. zabrane sticanja dobiti, profita po osnovu svojine nad kapitalom. Naime, ako bi radnciima koji su investirali svoju dobit u novu fabriku bilo ostavljeno da upravljaju novom fabrikom, ond abi radnici zaposleni u novoj fabrici imali svojstvo običnih najamnih radnika, a radnici u kompaniji osnivaču bi dobili svojstvo vlasnika kapitala, tj. Kapitalista. To se upravo dogodilo u Izraelu sa kibucima. Kibuci su bili zamišljeni kao socijalisičke samoupravne komune u kojima su članovi kibuca imali vrlo sličan status kao i radnici u Kardeljevim jugoslovenskim kompanijama. Kako su se razvijali, članovi kibuca su prestajali da primaju nove članove, počeli su kao i sve druge kompanije da zapošljavaju radnike kao najamnu radnu snagu tako da mnogi od današnjih kibuca jesu bogate kompanije čiji su vlasnici članovi kibuca. Upravo zato danas retki zagovornici revolucije i vaspostavljanja sistema društvene svojine tvrde da radničko akcionarstvo nije alternativa društvenoj svojini.

U Gimnaziji sam naučio kao mantru jednu od 14 marksovih teza o Fojerbahu – da filozofi svet proučavaju ali da to nije ono što je „prava stvar“, da je prava stvar kako stvarnost menjati. Ovoga se podsećam zato što se postavlja pitanje – ako kažemo da radničko akcionarstvo nije alternativa društvenoj svojini, šta onda raditi, kako ovu našu čemernu stvarnost promeniti, odnsno, šta je alternativa ovom čudu u kome živimo, koje se raspada. O tome ću reći par rečenica na kraju ovog mog izlaganja.

Vratimo se sada kritičkoj analizi Kardeljevog sistema. Idealno zamišljeno samoupravno dogovaranje i planiranje unutar preduzeća i u opštinama kao osnovnim jedinicama vlasti, dogovaranju i planiranju u drugim društveno političkim zajednicama, tj. Republikama i federaciji, u   praksi je vrlo često bilo podložno manipulacijama i izrugivanju.

 

Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja je urušen sa raspadom Jugoslavije kao države u kojoj je razvijan i u kojoj je uspostavljen. Zbog njegove unikatnosti i okolnosti da je živeo relativno kratko, danas se na taj sistem gleda kao na jednu od mnogobrojnih utopija. Ali, danas smo svi svedoci i aktivni učesnici urušavanja klasičnog političkog i ekonomskog sistema zasnovanom na privatnoj svojini, kojeg nazivamo liberalnom demokratijom. U previše velikom broju država srednji sloj nestaje, polarizacija na ektremno bogatu manjinu i ekstremno siromašnu većinu preti da dovede do potpunog haotičnog raspada uređenja. Mnoge sada marginalne grupe uviđaju problem i tragaju za alternativama. Jugoslovensko iskustvo pokazuje da postoji održiva alternativa, pogotovo za bivše jugoslovenske države. Još Kardelj je rekao, podsećam vas na onu rečenicu iz njegovigh Pravaca razvoja “Dakako, bilo bi apsurdno tvrditi da je oblik socijalističkog samoupravljanja kakav se razvio u Jugoslaviji  jedini  mogući  oblik  takvog  demokratskog  sistema  neposrednog  upravljanja radnika  njihovim  zajedničkim  minulim  radom. .. Ali,  bez  preterivanja možemo reći  da socijalističko samoupravljanje najdoslednije i najjasnije otvara perspektivu upravo takvog razvoja.”

 

Usuđujem se da dam par natuknica o tome kako bi mogla izgledati alternativa u Srbiji, pa ako hoćete i u srugim državama bivše SFRJ osim Slovenije.

 

Naravno, ne možemo sada vaskrsnuti SIZove i uvesti zabranu kapitalizma tj, ubiranja profita na osnovu uloženog kapitala

 

U traženju alternative, po mom mišljenju, treba poći od ispravljanja jedne ogromne nepravde.

 

Rekosmo ranije da uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje, budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko-pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz  prava vlasništva  - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi, ius abutendi) i de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću!

 

Kada je Srbija donela neustavni Zakon o privatizaciji, zaposleni su   lišeni svojih imovinskih prava u pogledu imovine preduzeća u kojima su bili zaposleni, i to, pre svega prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom tih preduzeća, prava vlasništva nad delom akcija i prava na otkup po povoljnim uslovima dela akcija koji nije otkupljen. Zato je Pariss, Pokret akcionara radnika i sindikata Srbije podneo inicijativu Ustavnom sudu kao i Vladi i Skupštini Republike Srbije da ustavni sud proglasi Zakon o privatizaciji neustavnim, te da bude donet zakon o izmenama i dopunama zakona o restituciji, pa da se zaposlenima, penzionerima i potomcima zaposlenih vrati imovina tj, pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja, nad preduzećima u kojima su bili zaposleni. Tamo gde je moguće da se vrati u naturi, tamo gde to nije moguće da se obeštete po pravlima za obeštećenje koji su određeni u zakonu o restituciji.

 

Po ispravljanju ove  nepravde koja je u isto vreme bila i greška sa katastrofalinim posledicama, treba omogućiti slobodan privredni razvoj svim oblicima privrednog organizovanja. Zašto država umesto da povlašćenim građanima daje podsticaje od 10.000 eura po zaposlenom za otvaranje radnih mesta ne bi odredila prioritetne oblasti ekonomskog razvoja, osnivala preduzeća u tim oblastima i davala ih kao društveni kapital na upravljanje zaposlenima?

 

Po izvršenom povraćaju preduzeća u naturi, novim zakonom o privatizaciji treba zaposlenima koji su ostali u preduzećima, bivšim zaposlenima i novo zaposlenima predati u vlasništvo bez naknade ta ista preduzeća kao društvena, a oni ako hoće, neka ih transformišu u akcionarska društva i neka im budu date besplatne akcije prema broju koji je srazmeran doprinosima za socijalno osiguranje koji su uplaćivani na ime zaposlenog. Radnicima koji stupaju na rad posle „revolucije“ za svaku godinu rada daje se besplatno određeni broj novoizdatih akcija ako se bude vršila dokapitalizacija preduzeća.

 

Ona preduzeća koja su nastala posle 1991.g. iključivo ulaganjem privatnog kapitala ostaju u vlasništvu investitora, osim ako se u postupku utvrđivanja porekla kapitala ne utvrdi da je preduzeće nastalo kao posledica kriminala (neplaćanja poreza, pranja novca, šverca akciznim robama i sl). A ako bi se utvrdilo da je neko preduzeće nastalo kao rezulztat kriminalnih delatnosti, i to preduzeće bi se moglo i trebalo konfiskovati i predati zaposlenima na upravljanje a oni ako hoće neka ga pretvore u akcionarsko društvo.

 

Dakle, odgovarajući  na pitanje iz naslova ovog predavanja: Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja, bez obzira na sve nedostatke i nedorečenosti, jeste bio održiva alternativa ovom anti-sistemu kojeg smo danas uveli u zemljama bivše Jugoslavije, a kojeg pogrešno zovemo liberalnom demokratijom.