Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Vreme,

28. januar 1991.g

 

 

 

 

AleksandarLojpur

 

Poguban nacionalni program

 

(Povodom govoraDobrice Ćosića u Kragujevcu* i istupanja Slobodana Miloševića na YU samitu 10.januara 1991.g.)

 

 

 

Viđenje razrešenja jugoslovenske ustavne krize koje je zastupao Slobodan Milošević na tzv. YU samitu10.1.1991. godine u celini je logičan nastavak onih činjeničnih konstatacija o nastanku Jugoslavije i dosadašnjem položaju srpskog naroda u Jugoslaviji koje sadrži govor DobriceĆosića u Kragujevcu a koji "Politika"prenosi u celosti 20.1.1991.g. Pravničkim rečnikom rečeno, dok Dobrica Ćosić analizira stanje "de lege lata" (ono što zakon jeste), Slobodan Milošević nudi rešenje "de lege ferenda" (ono što zakon treba da bude), sa čime se, prema svemu sudeći, Dobrica Ćosić u celosti saglašava.

 

Dopustite mi da ukratko sažmem suštinu i tih konstatacija i tog nacionalnog programa. Budući da je Jugoslavija stvorena sa aspiracijom srpskog naroda da živi u jednoj državi - tvrde saglasno Ćosić i Milošević - i budući da su Srbi u dva balkanska rata i dva svetska rata pobedili boreći se za taj cilj, i u tim ratovima bili izloženi realnoj opasnosti da fizički nestanu kao narod, kako god da bude razrešena sudbina Jugoslavije - svi Srbi moraju biti obuhvaćeni jednom državom, bila to Jugoslavija, ili neka druga tvorevina ako ostali narodi koji čine Jugoslaviji ne žele sa Srbima u jednu državu.

 

Međutim, analizom tog nacionalnog programa može se zaključiti da je on po interese srpskognaroda sasvim poguban.

 

Već samo postavljanje tog programa kao dnevno političkog zadatka podrazumeva relativno jednostavan izbor sredstava za njegovo ostvarenje. To su, naime, sva sredstva vođenja politike, uključujući i rat, ako se drugim političkim sredstvima cilj ne može postići.

 

Štaviše, čini se kao da je po Miloševićevom i Ćosićevom viđenju srpskog nacionalnog programa, rat neizbežno sredstvo za ostvarenjecilja tog programa. Naime, Srbi mogu živetu u jednoj državi ili tako da to bude Jugoslavija organizovana kao jedna država, ili da to bude Srbija sastavljena iz delova sadašnje Jugoslavije, sa zapadnimgranicama na Uni. Ovaj program podrazumeva ili da ostali narodi u Jugoslaviji u političkim pregovorima prihvate ovakve aspiracije Srbije, ili da ih Srbija ratom primora na prihvatanje tog programa.

 

Međutim, koliko je takav nacionalni program apsurdan i za sudbinu srpskog naroda koban, vidi se iz analize posledica koje bi nastupile njegovim ostvarenjem.

Sadašnja Srbija i "srpske zemlje" u Jugoslaviji već sada su veoma siromašne i zaostale u odnosu na druge evropske krajeve. Izvesno je da bi se taj jaz, po logici stvari, još više produbio, jer bi evropske zemlje nastavile svoj ubrzani razvoj ne hajući za ratne neprilike na Balkanu.

 

Međutim, pretpostavimo za trenutak da je Srbija, uprkos svemu, posle neminovno velikih ratnih stradanja stanovništva i razaranja privrednih potencijala koje bi takav rat neminovno sobom nosio, ostvarila Miloševićev i Ćosićev program. Pretpostavimo da je Srbija uspela da ostvari uspostavljanje jedne države koja okuplja sve Srbe, a da je ostale sa teritorije te države ili iselila ili svela na nivo nacionalnih manjina čijim se pripadnicima daju prava uobičajena u civilizovanim državama.

 Kakva bi to država bila? Da li bi i kako sarađivala sa ostalim evropskim narodima, a posebno sa drugim jugoslvenskim narodima?

 

Na ovom mestu dolazimo do onoga što Miloševićev i Ćosićev program čini apsurdnim.

 

Naime, ako bi ta država postavila za cilj da bude jaka i bogata kao i druge civilizovane evropske države, ona bi morala da shvati da je jedini način za postizanje tog cilja uklanjanje barijera u prometu ljudi, kapitala i informacija. Drugim rečima, i ta velika i moćna srpska država, od Dubrovnika do Bihaća i od Horgoša do Dragaša(ili Đevđelije, svejedno) morala bi ako bi htela evropski prosperitet, garantovati strancima ista prava kao i domaćim državljanima, u pogledu osnivanja preduzeća, investiranja kapitala, raspolaganja profitom, slobode kretanja i nastanjivanja i sticanja nepokretnosti, itd. I ta država bi pripadnicima nacionalnih manjina morala garantovati pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku, na negovanje kulturnih tradicija i druga prava. Ona bi morala da dozvoli slobodno nastanjivanje na svojoj teritoriji i Englezu i Francuzu, ali i Hrvatu i Muslimanu i Albancu (ili njegovom potomku) koji je morao da se seli da bi se ostvario sadašnji srpski nacionalni program.

U suprotnom, ako ta država ne bi htela na sve to da pristane, srpski narod bi bio zarobljen u jednoj opresivnoj, autoritarnoj državi, okruženoj mržnjom i nerazumevanjem suseda, zatvorenoj prema svakom uticaju iz inostranstva, sa bednom ekonomijom i svim mogućim barijerama prometu kapitala, ljudi i ideja. Naravno, takvo stanje ne bi moglo da traje u nedogled, i makar posle 50 godina, Rumunija i Albanija bi se morale ponoviti i u takvoj Srbiji.

Drugim rečima, sve dok naše intelektualne i političke vođe ne promene diskurs karakterističan za srednji vek (državna suverenost i vojna osvajanja) i ne primene diskurs XXI veka (privredni liberalizam, uklanjanje barijera u prometu kapitala, informacija i ljudi), postoje šanse da nam se dogodi udes Nemačkeiz prve polovine ovoga veka, ili Iraka ovih dana.

 

Kritika političkih ciljeva Srbije kako su ih postavili Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić može se dati i postavljanjem cilja iz srednjevekovnog diskursa, uz primenu sredstava iz savremenog arsenala.

 

Naime, pravi obilićevski način definisanja naconalnog programa Srbije bio bi da Srbija učini sve da vaskrsne Srbiju veliku i moćnu kakvo je bilo Dušanova Srbija.

 

Međutim, ako je Dušanu u njegovom veku stajalo na raspolaganju samo jedno sredstvo za ostvarenje te moći i tog bogatstva, a to sredstvo su bila vojna teritorijalna osvajanja, političko slepilo bi bilo primenjivati ista sredstva kao i pre 7 vekova. Ono što je vojska obavljala pre 6 vekova, danas obavlja strpljivi i organizovani rad u ekonomiji. To je lekcija koju je najbolje shvatio Japan (posle Hirošime, nažalost). Ako je Japanu 40 godina trebalo da sebe dovede u položaj najvećeg svetskog investitora i time najveće svetske imperije, ko uskraćuje Srbiji aspiraciju da ekonomskim putem za 20 godina ne postane najveći investitor na Balkanu i tako legalnim i međunarodno priznatim vlasnikom najvećeg broja ekonosmkih dobara na teritoriji nekadašnjeg Dušanovog carstva? Ako se zna da su srpski gastarbajteri u Nemačkoj najsposobniji među svima, ako se zna da već danas u ovo malo privatnog sektora koji je otvoren poslednje dvegodine ljudi rade i po 12-15 sati dnevno jer rade za sebe, ko i zašto može sumnjati u mogućnost preporoda Srbije zasnovanom na privatnoj inicijativi, slobodnom prometu ljudi, ideja, roba i usluga, i kapitala. Ako takva, do kraja moderna i otvorena Srbija u kojoj isti uticaj imaju i "Mitel" i "Jutel" i "CNN" bude uključena u evropske integracije, a nema nijednog razloga da ne bude, ko može sprečiti srpskog vlasnika ili srpsku državu da investira svoj kapital u Solunu, ili u Bihaću, ili u Zagrebu, i ko onda može sprečiti Obiliće novog vremena. Niko.

 

*PRIMEDBA: Omaškom je u podnaslovu navedeno da je Dobrica Ćosić govor održao u Kragujevcu. Radi se o predavanju Dobrice Ćosića u Kruševcu od 19.1.1991.g. a kojeg je Politika prenela u celosti 21.1.1991

 

ŠTA JE REKAO DOBRICA ĆOSIĆ U KRUŠEVCU 19.1.1991.G. A PRENELA POLITIKA 21.1.1991: (Preuzeto sa sajta Helsinškog odbora za ljudska prava, Beograd http://www.helsinki.org.rs/doc/Svedocanstva26-2.pdf):

 

Dobrica Ćosić: (...) Spasavanje Jugoslavije vojnom silom,nedemokratskim metodama i sredstvima u ime jugoslovenskog patriotizma i ’revolucionarnih tekovina’ nije srpski nacionalni interes. I spasavanje Jugoslavije političkim ucenama i ekonomskim pritiscima spoljnih činilaca u ime fiktivne antikomunističke ideologije i evropske konstelacije, po mom uverenju, neće ni jugoslovenskim narodima, ni Evropi, doneti trajno dobro.

(...) Srbi nemaju nijedan nacionalni i demokratski razlog i pravo da sprečavaju Hrvate i Slovence da se otcepe od Jugoslavije i stvore svoje samostalne države. Ali, to zasnivanje svojih samostalnih država oni mogu da izvrše samo na svojim etničkim teritorijama. Ako zasnivanje svojih samostalnih država vrše i aneksijom srpskih etničkih teritorija, oni će biti zavojevači i izazivači rata. A srpski narod danas ima sve istorijske, nacionalne i demokratske razloge i prava da živi u jednoj državi. Da li će to biti federativna demokratska Jugoslavija, odlučiće narodi koji žele da žive u takvoj Jugoslaviji. Ako takvu Jugoslaviju neće drugi narodi, onda će srpski narod biti primoran da živi slobodan u svojoj državi i posle dva stoleća borbe trajno reši svoje životno pitanje. Osvešćenje od nacionalnih i ideoloških zabluda, hoću reći, demokratska samosvest čitavog srpskog naroda na takvom je stupnju danas da on ima snage i volje da zaustavi svoje razvojno i civilizacijsko zaostajanje i propadanje i započne veliki preporod. (Politika, 21. januar 1991, govor Dobrice Ćosića u Kruševcu 19.1.1991).

 

ŠTA JE REKAO SLOBODAN MILOŠEVIĆ NA SASTANKU PREDSEDNIKA REPUBLIKA SFRJ 10.1.1991. (Izjava Borisava Jovića - Preuzeto sa sajta Haškog Tribunala za bivšu SFRJ http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/proswitness/bcs/mil-wit-jovic.htm)

 

Pre sastanka Predsedništva SFRJ sa predsednicima republika o političkoj budućnosti Jugoslavije koji treba da se održi 10. januara 1991, Milošević i ja smo se dogovorili da on nastupi u ime srpskog naroda a ja u ime Jugoslavije. Milošević treba da kaže da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje. Srpski narod polazi od toga da danas ima svoju jedinstvenu federativnu državu i želi da, kao narod, odlučuje sa te pozicije o svojoj budućnosti. Srpski narod želi da živi u jednoj državi, sa jednakim građanskim pravima, sa jedinstvenom, međunarodno priznatom granicom, jednom vojskom, novcem, tržištem. Ko god želi s njima da živi na ravnopravnoj osnovi, dobrodošao je. Za nas država mora biti unitarna ili federalna. Konfederacija nije država i o tome kao narod ne želimo da razmišljamo. Federacija sa minimalnim funkcijama koje će se efikasno izvršavati je najpogodniji oblik za funkcionisanje Jugoslavije. To praktično znači da mi republikama osporavamo pravo na otcepljenje, jer to pravo ne pripada njima, nego narodima.