Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.
USTAVNOM SUDU SRBIJE
VLADI REPUBLIKE SRBIJE I NARODNOJ SKUPŠTINI REPUBLIKE SRBIJE
 
Ustavnom sudu se ovim podnosi INICIJATIVA ZA OCENU USTAVNOSTI 
-Zakona o privatizaciji  ("Službeni glasnik Republike Srbije 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, i 30/2010) i
-Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/201)
 
a Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini Republike Srbije
 
se podnosi Inicijativa za predlaganje odnosno donošenje Zakona o dopuni Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i novog Zakona o privatizaciji.
 
Podnosilac: PARISS - Pokret akcinara radnika i sindikata Srbije, Kragujevac –
-Udruženje građana koje zastupa Advokat Aleksandar Lojpur,i građani potpisnici inicijative 
 
1. Podnosioci inicijative
Ovu inicijativu podnose zajednički udruženje građana „Pokret akcionara, radnika i sindikata Srbije (PARISS)“ iz Kragujevca,  kao pravno lice i veći broj građana, potpisnika ove inicijative prema spisku u prilogu.
 
2. Osporeni propisi
Ovom inicijativom podnisoci predlažu da Ustavni sud Srbije, na osnovu  Zakona o ustavnom sudu Srbije i pravnom dejstvu njegovih odluka, utvrdi da su Zakon o privatizaciji (u daljem tekstu označen i kao: „osporeni zakon“)  i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju  (dalje: „zakon o restituciji“) nesaglasni sa Ustavom republike Srbije i Članom 1 Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. („Službeni list SCG-Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05)
 
Ujedno, svesni da će nakon usvajanja ove Inicijative od strane Ustavnog suda i utvrđenja da je osporeni Zakon neustavan, biti potrebno regulisati pitanje obeštećenja građana koji su pretrpeli štetu usled primene neustavnog propisa, Inicijativom se predlaže Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini Republike Srbije da bude predložen i usvojen poseban zakon kojim će biti regulisano pitanje obeštećenja.
 
3.
Osporeni Zakon donet je 2001.g., za vreme važenja Ustava Republike Srbije iz 1990. godine.  Budući da je Ustav iz 1990.g. prestao da važi danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, te da je istekao  rok za usklađivanje zakona donetih na osnovu ranije važećeg Ustava sa Ustavom koji je na snazi, utvrđen članom 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06), ocena osporenog zakona i zakona o restituciji treba da bude izvršena u odnosu na Ustav iz 2006. godine. Međutim, budući da je osporeni zakon, po tvrdnji podnosioca inicijative, bio neustavan od samog početka važenja i po odredbama Ustava od 1990.g., potrebno je izvršiti i analizu usaglašenosti osporenog zakona i sa tim Ustavom.
 
4.Odredbe Ustava i Međunarodnih akata
Ustavom je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. st. 1. do 3.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, s tim da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom, a da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.).
Članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine; da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava; da prethodne odredbe, međutim, ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
 
5. Stanje imovinskih prava pre donošenja osporenog Zakona
5.1. Ustav SFRJ iz 1963, Zakon o udruženom radu iz 1976, Ustav iz 1990.g., Zakon o uslovima i načinu pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine (1991-1997) i Zakon svojinskoj transformaciji iz 1997.g.
5.1.1. Stanje imovinskih prava pre donošenja osporenog zakona uopšte
Pravno i ekonomsko uređenje koje je uvedeno zakonima u SFRJ  u svim federalnim jednicama SFRJ počev od 1963.g. i koje se razvijalo i trajlo gotovo trideset godina, sve do oružanih sukoba i raspada SFRJ 1991.g., bilo je vrlo unikatno uređenje, zasnovano na političkoj i ekonomskoj teoriji socijalističkog samoupravljanja i tzv. društvenoj svojini.
Po tom uređenju, uvedena je pravna fikcija da imovina svih preduzeća predstavlja sastavni deo tzv. «društvene svojine». Da po toj, u uporednom pravu unikatnoj konstrukciji, «društvena svojina» nije isto što i «državna svojina» vidi se i po tome što je pored imovine svih preduzeća pojam «društvena svojina» obuhvatao i imovinu kako države tako i lokalne samouprave. Zapravo, po zakonu Društvena svojina je bila negativno definisana: sva imovina koja nije bila privatna bila je «društvrena svojina». Po zakonu, društvena svojina nije imala svog titulara, ako reč «titular» razumemo kao «vlasnik» u smislu klasičnih pravila građanskog prava. Po zakonu, vlasnik odnosno titular društvne svojine je «Društvo» (kao pojam potpuno različit od «Države»), ali je problem bio u tome što «Društvo» kao vlasnik nije bilo organizivano kao pravno lice  na način kako se organizuje jedno preduzeće, ili kako je organizovana Država, ili lokalna samouprava, već je zakonom bilo određeno da «Društvo» «poverava» deo svoje imovine na «čuvanje, korišćenje i raspolaganje» radnicima zaposlenim u preduzećima odnosno državi, odnosno lokalnoj samoupravi. Dakle, nije postojalo jedno telo (skupština ili direktor) koji je upravljao «Društvom» odnosno «društvenom svojinom» već su zakonom pojedini delovi društvene imovine poveravani na upravljanje raznim organima – u slučaju preduzeća to su bili zaposleni i njihovi organi (zbor radnih ljudi i radnički savet), u slučaju Države to su bili državni organi i u slučaju lokalne samouprave to su bili organi lokalne samouprave. Takođe, po samom zakonu, organi lokalne samouprave, zaposleni u preduzećima i državni organi, obrazovali su «samupravne interesne zajednice» radi obavljanja javnih delatnosti obrazovanja, medicinske nege, kulture, razvoja infrastrukture i drugih delatnosti od opšteg interesa. 
Međutim, uprkos tome što je društvena svojina de facto bila bez titulara u smislu klasičnih pravila građanskog prava, a de iure je njen titular bilo «Društvo» koje, budući da nije bilo organizovano kao pravno lice nije postojalo u građansko-pravnom smislu kao titular, klasična ovlašćenja iz  prava vlasništva  - pravo korišćenja, pravo ubiranja plodova i pravo raspolaganja (ius utendi, ius fruendi, ius abutendi) i de facto i de iure, pripadala su, kada je imovina preduzeća u pitanju, zaposlenima u preduzeću! O ovome, da su u SFRJ, po zakonima koji su važili na celoj teritoriji te složene federalne države, dakle u svih 8 njenih federalnih jedinica, pa tako i u Srbiji, pravo korišćenja (ius utendi), pravo ubiranja plodova (ius fruendi) i pravo raspolaganja (ius abutendi), imovine preduzeća, pripadali zaposlenima u  preduzećima, uopšte se ne može dovoditi u pitanje. 
Podnosioci ove inicijative, dakle, smatraju da su neustavnim osporenim zakonom  lišeni svojih imovinskih prava u pogledu imovine preduzeća u kojima su bili zaposleni, i to, pre svega prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom tih preduzeća, prava vlasništva nad delom akcija i prava na otkup po povoljnim uslovima dela akcija koji nije otkupljen. 
 
5.1.2. Različiti oblici učešća države u stvaranju i povećanju imovine preduzeća
Za razumevanje ove inicijative  važno je napomenuti i da su u bivšoj SFRJ postojale različite vrste preduzeća s obzirom na učešće Države u njihovom osnivanju i ulaganju kapitala u njihov rast ili svakodnevno funkcionisanje.
Postojala su preduzeća koje je direktno osnovala država, odlukom državnog organa, i osigurala im osnivački kapital. Do sredine šezdesetih godina gotovo uvek se kao osnivač novih poduzeća javljala država – i to federalna vlada ili vlada jedne od šest odnosno osam (posle Ustavnih amandmana 1968) federalnih jedinica, a bilo je preduzeća koja su osnovale Opštine koje su imale znatna ovašćenja u vršenju državne vlasti. Veliki broj preduzeća koje je osnovala država nisu u periodu nakon osnivanja primala ni na koji način državnu potporu. 
Postojala su preduzeća koja su sve vreme svog postojanja dobijala znatnu državnu potporu, bez obzira kako su osnovana. U nekim delovima SFRJ, u nerazvijenim republikama i u pokrajini Kosovo (status nerazvijene republike imale su BiH, Makedonija i Crna Gora, a isti status je imala i Autonomna Pokrajina Kosovo koja je sa ustavnim amandmanima 1968.g. stekla status jedne od osam federalnih jedinica uprkos tome što je bila u sastavu Republike Srbije) preduzeća su dobijala na korišćenje znatna sredstva iz federalnog Fonda za razvoj nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo.
Takođe, krajem 1970-ih i tokom 1980-ih država (federalne jedinice više od federacije i nezvisno od federacije) je sa međunarodnog tržišta kapitala povlačila znatna sredstva radi ulaganja u razvoj infrastrukture, što je krajem 1980-ih rezultiralo velikom zaduženošću države. Veliki deo novaca kojima se zadužila kod Pariskog (države kao poverioci) i kod Londonskog (privatni sektor – banke i fondovi kao poverioci) kluba poverilaca,  država  je bespovratno ulagala u stvaranje mnogih novih preduzeća koja su nastavila poslovanje na isti način  kao i sva druga preduzeća. Kao i kod svih drugih preduzeća i kod onih preduzeća koja su nastala državnim ulaganjem kapitala zaposleni su takođe imali zakonom priznata prava na korišćenje, ubiranje plodova i raspolaganje.
Na kraju, postojao je i jedan značajan broj preduzeća koja su nastala ulaganjem kapitala od starne drugih preduzeća. Takva preduzeća su najčešće ostajala povezana u složene sisteme. 
Međutim, jedna od osnovnih sistemskih grešaka ovog bivšeg jugoslavenskog ekonomskog sistema, počev od 1976.g., bila je u tome što je po samom zakonu  investitor gubio kontrolu nad svojom investicijom. Te, 1976.g., usvojen je Zakon o udruženom radu po kojem je  svako novo preduzeće koje nastane ulaganjem od strane postojećeg preduzeća ili od strane države imalo potpuno nezavistan status u odnosu na svog osnivača. I u takvom preduzeću, koje je osnovano ulaganjem od strane drugog preduzeća ili države, zaposleni su suvereno ostvarivali svoja prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja imovinom preduzeća ćerke, dok uprava (zaposleni) u preduzeću majci nisu imali  nikakvih prava nad preduzećem - ćerkom. Ova krupna anomalija dovela je do toga da su preduzeća izbegavala investiranje u stvaranje novih proizvodnih pogona i novih preduzeća, već su zaposleni, umesto da profit reinvestiraju, koristili profit za raspodelu većih plata ili za kupovinu stanova za zaposlene ili gradnju odmarališta za zaposlene na moru i u planinama.
 
5.1.3. Prvi propisi o privatizaciji (tzv. Markovićev privatizacioni zakoni)
Posljednji Premijer SFRJ, Ante Marković je 1990..g. inicirao novi politički i ekonomski program usklađivanja unikatnog pravnog i ekonomskog sistama  SFRJ sa pravilima ustaljenim u razvijenim tržišnim ekonomijama. On je dao predlog zakona u SFRJ prema kojima su preduzeća u tzv. društvenom vlasništvu mogla biti i zvanično i po zakonu privatizvana putem prodaje internih deonica radnicima, bivšim uposlenicima i penzionerima preduzeća, pod povoljnim uslovima. 
 
5.1.4. Propisi od 1991-2001
Tzv. Markovićev zakon je važio u Srbiji periodu od 1989. do donošenja Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine (Službeni glasnik  Republike Srbije 48/91, 75/91, 48/94 i 51/94).  Od 1997.g. do donošenja osporenog zakona 2001.g., bio je na snazi Zakon o svojinskoj transformaciji – (Službneni glasnik 3/97 i 10/01). 
I po tzv. Markovićevim zakonima iz 1989, i po Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine i po Zakonu o svojinskoj trasnformaciji, imovinska prava zaposlenih na korišćnje, ubiranje plodova i raspolaganje sa delovima društvene svojine koja su pripadala preduzećima u kojima su bili zaposleni, u osnovi su bila očuvana. Svim navedenim propisima koji su u periodu od 1989 do 2001 važili do donošenja osporenog zakona, odluka o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine jeste predstavljala jedan od modaliteta ostvarivanja ovlašćenja raspolaganja koje je pripadalo zaposlenima. Zaposleni su autonomno odlučivali o tome da li uopšte žele da transformišu svoje pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja u klasične oblike svojine, a ekonomska korist od takvog raspolaganja je pripadala njima. Ukratko, do donošenja osporenog Zakona o privatizaciji 2001.g. imovinska prava koja su zaposleni stekli i koristili po propisima važećim od 1963.g. do 1989.g. bila su zaštićena. Bio je poštovan u celosti ustavni princip iz Ustava 1990.g. o tome da su svi oblici svojine zajemčeni i ravnopravni.
 
5.2. Neustavnost osporenog Zakona 
Osporeni zakon je donet 2001.g. O tome koliko je taj Zakon imao loše posledice po ukupni razvoj Srbije ova inicijativa se neće baviti jer je to postalo opšte znanje i u stručnoj javnosti i po mišljenju najšireg broja građana. („Najveći broj građana je iskusio privatizaciju pa stoga 44% misli da je to „čista pljačka“, 27% da je nužna ali da se sprovodi na pogrešan način“, 26% ne zna da je oceni, a ovakvu kakva je podržava tek tri posto građana Srbije.“ – Citirano iz: Srećko Mihajlović - „Priča o tranziciji ili naracija o našim beskrajnim menama“, Zbornik radova „Kako građani Srbije vide tranziciju – Istraživanje javnog mnjenja“, strana 25, obajvljeno na internet stranici fondacije „Friedreich Erbert Stiftung“ u Srbiji: http://www.fes.rs/pubs/2010/pdf/20.kako-gradjani-srbije-vide-tranziciju.pdf).
Ova Inicijativa ukazuje da je Zakon o privatizaciji iz 2001.g. bio protivustavan  i po Ustavu iz 1990.g. i po sada važećem Ustavu, pa je potrebno da Ustavni sud Srbije osporeni zakon ukine a Narodna Skuoština Srbije da donese propise kojima će se obešteti građani čija su imovinska prava oštećena primenom neustavnog propisa.
Osnovna stvar koji osporeni Zakon čini neustavnim jeste činjenica da su tim Zakonom na protivustavan način (kako po Ustavu iz 1990 tako i po  Ustavu iz 2006) zaposleni u društvenim preduzećima lišeni imovinskih prava koja su stekli i imali po propisima koji su važili do donošenja osporenog Zakona. To je učinjeno tako što je država, donošenjem Zakona o privatizaciji, svu društvenu svojinu tretirala kao da društvena svojina jeste isto što i državna svojina, i kao da na njoj već nisu bila uspostavljena imovinska prava oštećenih građana. Tako se, jednim protivustavnim potezom zakonodavca, građani zaposleni u preduzećima u društvenoj svojini pretvoreni od imaoca, ili svojinsko-pravnim rečnikom rečeno titulara - prava korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja sa imovinom preduzeća u kojima su bili zaposleni, u obične najamne radnike, bez prava upravljanja i raspolaganja nad imovinom kojom su do donošenja osporenog zakona upravljali, koju su koristili i sa kojom su raspolagali. Drugim rečima, donošenjem osporenog Zakona država je raspolagala sa društvenom imovinom kao da je ona državna, i kao da nad tom imovinom već nisu uspostavljena prava trećih, tj. zaposlenih radnika.
Kao što je napred rečeno, 2001.g. kada je donet osporeni Zakon, bio je na snazi Ustav Republike Srbije iz 1990.g. koji je jamčio sve oblike svojine, i među njima i društvenu svojinu. U to vreme bio je na snazi i Ustav Savezne republike Jugoslavije u čijem sastavu je bila Republika Srbija, koji je u čl. 16 proglasio da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog poretka u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Prema tome, sastavni deo pravnog poretka u Srbiji je u vreme donošenja osporenog Zakona bio i gore citirani Prvi protokol Evropske konvcencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koji je u čl. 1 garantovao da niko ne može biti lišen svojih imovinskih prava bez pravične naknade. 
Kako je osporenim Zakonom ukinuta društvena svojina a koja je bila zajemčena Ustavom koji je važio u vreme donošenja osporenog Zakona, i kako je donošenjem osporenog Zakona izvršena konfiskacija bez prava na nadoknadu imovine koja je pripadala zaposlenima u društvenim preduzećima, osporeni Zakon je bio protivustavan po Ustavu koji je važio u vreme donošenja zakona.
I po Ustavu iz 2006.g. osporeni Zakon je protivustavan, upravo zato što je njime izvršena i dalje se vrši konfiskacija imovine zaposlenih u društvenim preduzećima a da se oštećenim vlasnicima imovine (koju imovinu čine pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja sa imovinom društvenih preduzeća koje su zaposleni imali po propisima važećim do donošenja osporenog Zakona) nije dala i ne daje bilo kakva kompenzacija.
 
6. Neustavnost Zakona o  vraćanju oduzete imovine i obeštećenju
Donošenjem i primenom zakona o restituciji, država pokušava da ispravi, koliko je moguće u datim okolnostima, velike nepravde koje su nanete građanima u periodu posle Drugog svetskog rata, porpisiima pobrojanim u članu 2 Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Tim propisima, vrlo slično kao i Zakonom o privatizaciji iz 2001.g., građanima je oduzimana imovina bez naknade. Ono što predstavlja poseban apsurd jeste što je Zakonom o privatizaciji iz 2001.g. ponovo oduzimana bez naknade imovina koja je već bila oduzeta propisima pobrojanim u čl. 2 zakona o restituciji. 
Podnosioci ove inicijative smatraju da je zakonom o restituciji povređeno ustavno načelo jednakosti građana pred zakonom. Po tom zakonu, nekim građanima država vraća imovinu koja je oduzimana bez nadoknade a drugima (zaposlenima koji su imali pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja nad društvenom svojinom) država ne vraća imovinu.
 
7.Inicijativa za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju iomovine i obeštećenju
Podnosioci ove inicijative predlažu Vladi Republike Srbije i Skupštini Republike Srbije da se ne čeka proglašenje neustavnosti Zakona o privatizaciji od strane Ustavnog suda, već, da se odmah ukine Zakon o privatizaciji i donese Zakon kojim će Zakon o privatizaciji biti uključen među propise navedene u čl. 2 Zakona o restituciji.
Kada se radi o restituciji imovinskih prava nad stvarima u društvenoj svojini koja su nosioci imali pre donošenja Zakona o restituciji, zakonodvaac treba da sačini mehanizme procene vrednosti prava, tako da se najveće obeštećenje da onim radnicima koji su razvijali svoja preduzeća decenijama odričući se povećanja plata, rešavanja stambenih pitanja i plaćanja za odmore, da se vraćanje prava, kada je moguće vrši u naturi, da se sačini poseban fond iz kojeg će se obeštetiti kupci društvenog kapitala koji su platili cenu kapitala ili ulagali u privatizovana preduzeća sopstveni dodatni kapital (takvih je vrlo mali broj), te da se sačini poseban fond iz kojeg će se obeštetiti radnici kojima nisu isplaćivane plate i doprinosi za socijalno osiguranje ili su ostali bez posla u privatizovanim preduzećima koja su otišla pod stečaj.
Usled primene neustavnog zakona o privatizaciji (nerealno niska cena po kojoj je kupljen kapital, investicione obaveze koje se nisu izvršavale, ili lažno predstavljanje ispunjenja investicionih obaveza, zalaganje imovine preduzeća radi ispunjenja investicione obaveze ili plaćanje dela cene, prodaja imovine preduzeća nakon privatizacije po mnogo većim cenama od one pod kojima je kupljeno preduzeće),  došlo je do naglog neosnovanog bogaćenja nekolicine (nekoliko desetina) građana. Taj mali broj građana jesu jedini koji su izvukli korist od privatizacije po osporenom Zakonu, ali su oni i jedini koji će biti pogođeni restitucijom u naturi gde je to još moguće. 
Izmenama i dopunama zakona o restituciji treba posebno regulisati obeštećenje vlasnika imovine koja je bila oduzeta posle Drugog svetskog rata i kasnije prodata po osporenom zakonu o privatizaciji.
 
8. Inicijativa za donošenje novog Zakona o privatizaciji 
Nakon što Ustavni sud utvrdi neustavnost Zakona o privatizaciji, i nakon što posebnim zakonom ili zakonom o restituciji bude regulisan način restutucije i obeštećenja imovine oduzete Zakonom o privatizaciji, biće potrebno da Narodna skupština Republike Srbije reguliše postupak i način privatizacije preduzeća u društvenoj svojini. Podnosioci ove inicijative smatraju da tim zakonom treba privatizaciju regulisati na način da bude primenjen princip pravičnosti: u preduzećima u kojima nije bilo zastupljenosti državnog kapitala kapital treba da bude kao akcioanrski kapital raspodeljen zaposlenima i penzionerima i njihovim potomcima, u preduzećima u kojima je bio zastupljen državni kapital, deo akcija treba da bude dat zaposlenima, penzionerima koji su bili zaposleni u tim preduzećima i njihovim potomcima a deo treba da bude dat Fondovima za socijalno osiguranje na korist najvećeg broja građana Republike Srbije. Upravljanje i raspolaganje akcijama po pravilima po kojima se posluje u ekonomijama sa slobodnim tržištem bi ispravilo nepravde koje su prouzrokovane neustavnim Zakonom o privatizaciji.
Stoga podnosioci ove inicijative predlažu Vladi i Narodnoj skupštini da se ne čeka sa Odlukom Ustavnog suda po ovoj inicijativi, već da se odmah počne sa pripremama za usvajanje i ovog propisa.
 
U Kragujevcu,
3.9.2012.g.