Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

U organizaciji Politike u decembru 2004.g. vodjen je razgovor o rešavanju problema Kosova. U više navrata pre toga Aleksandar Lojpur je u većem broju tekstova objavio svoje zalaganje da se Kosovo organizuje kao samostalna nezavisna država sa albanskim i srpskim entitetom, po uzoru na Belgiju ili BiH. Tri diskusije su objavljene u Politici od 27-29 januara 2005.g. Na ovom mestu prenosimo diskusije Aleksandra Lojpura, Aleksandra Fatića i Svete Stojanovića.
Preuzeto sa sajta Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijskewww.mail-archive.com/sim@antic.org/msg21871.htm
l 


Politika 27. januar 2005

RASPRAVA SA SKUPA U "POLITICI":
KAKO RESITI STATUS KOSOVA I METOHIJE (15)

Aleksandar Lojpur: Nezavisno Kosovo sa dva entiteta
      
        
Jedino razumno i prihvatljivo resenje je - ne podela Kosmeta izmedju Srbije
i Albanije, nego podela Kosmeta na srpski i albanski entitet

Jedini nacin da izbegnemo da nam bude nametnuto za nas nepovoljno razresenje
kosmetskog cvora jeste da vrlo hitno uzmemo inicijativu u nase ruke i sami
predlozimo Albancima sa Kosova resenje.

Od ovih ponudjenih resenja koja su ovde navedena, smatram da je jedino
razumno i prihvatljivo resenje - ne podela Kosovaa izmedju Srbije i
Albanije, nego podela Kosova na srpski i albanski entitet.

Mi treba da znamo da elita u Albaniji zazire od ideje prisajedinjenja KiM
Albaniji, jer se oni plase da bi onda dobili ne veliku Albaniju nego veliko
KiM, sto politicka elita u Albaniji nikako ne zeli.

Ono o cemu govorim je belgijski model resavanja tog problema. Jer, kao sto
je Belgija suverena, medjunarodno priznata, nezavisna drzava, federativna
drzava, sa velikim stepenom sada prenosenja svog suvereniteta na EU, tako i
KiM treba da bude federalna drzava, sa srpskim i albanskim entitetom.

Belgija, koja nije mnogo veca od KiM, ima dva entiteta, i nije podeljena
izmedju Holandije i Francuske, i u ravnopravnoj su upotrebi i francuski i
flamanski jezik, i niko razuman u Holandiji i Francuskoj to ne dozivljava
tragicno.

U prilog argumenata da je belgijski model jedino razumno resenje: One koji
kazu "ni u kom slucaju nezavisno KiM" neka predstave sebi kako ce da izgleda
ta Srbija sa Kosmetom unutra. Ono o cemu su govorili Cedomir Antic i prof.
Radovanovic i drugi ucesnici u danasnjem skupu, pokazuje da se demografska
kretanja nece promeniti u narednih 30-40 godina. Nazalost, sa Kim u sastavu
Srbije za 30-40 godina zivecemo u vecinskoj albanskoj Srbiji. Ja to ne bih
zeleo, a pretpostavljam ni moja deca ni unuci.

Drugo, pod pretpostavkom i da se demografski trendovi promene, neka mi neko
ponudi ustavno resenje po kome ce Srbija u isto vreme biti i demokratska i
sa KiM u sastavu. Tvrdim da takvo ustavno resenje ne postoji. Ovo zato sto
bi onda u srpskom parlamentu imali dve nacionalno suprotstavljene
reprezentacije koje bi vodile politiku ne sa stanovista realnih interesa
onih koje predstavljaju, nego sa stanovista nekih zamisljenih
nacionalistickih ideja, i onda bi blokirali resenja koja su dobra za jednu
ili za drugu nacionalnu zajednicu.

Imali bi slicnu situaciju kao sto je bila u SRJ kada nismo mogli da donesemo
neke vrlo vazne zakone bitne za nas razvoj, zbog naopakog ustavnog resenja
koje je omogucavalo medjusobnu blokadu dve drzavne reprezentacije, Srbije i
Crne Gore. Da apsurd bude veci, politicari iz Crne Gore ni na koji nacin
nisu snosili politicke konsekvence svoga rada u Federaciji, jer je Crna Gora
potpuno ignorisala savezne propise donete posle 1998. godine.

Trece, zelim da predsednik Srbije, ili ministar inostranih poslova, ili
ambasador Srbije u Vasingtonu bude neko ko je meni kao glasacu politicki
odgovoran. Sa KiM u sastavu Srbije, sa statusom "najsire autonomije", sto
znaci najmanje zasebni entitet u sastavu federalne Srbije, morali bi da
pristanemo na mogucnost da kao predsednik Srbije bude izabran, na primer,
Ramus Haradinaj, ili da nam Hasim Taci bude ambasador u Vasingtonu, dakle
ljudi koji bi politicki odgovarali pre svega kosmetskim Albancima, a sasvim
malo ili nimalo glasacima izvan KiM.

Mislim da je svima jasno i da to nije sporno, da je situacija danas takva da
Srbija mora da bude demokratska drzava ako uopste zeli da opstane. Posto
Srbija ne moze da bude u isto vreme i demokratija i da ima KiM u svom
sastavu, smatram da je KiM unutar Srbije fakticki nemoguce.

To je razlog zbog kojeg tvrdim da je jedino realno moguce resenje da se
Kosmet podeli na dva entiteta, da se formira kao federalna drzava. To je
ujedno za Srbiju i najpovoljnije resenje.

Dakle, mnogo je bolje da Srbija preko srpskog entiteta odrzava uticaj kao
sto sada, uostalom radi u BiH, nego da kosmetski Albanci suvereno vladaju
nad Srbima na samom KiM, a preko tog imaginarnog srpskog parlamenta, ili,
ako bi bili i sa njima kao i danas sa Crnom Gorom u nekoj vrsti
konfederacije, da vladaju i tutorisu nad nama.

Vrlo je opasna zamisao da ce Srbija u pregovorima oko resenja za KiM moci
taktizirati sa nekim maksimalistickim zahtevima, da bi kroz toboznji
kompromis dosla do resenja koje joj je vec sada prihvatljivo. Do konsenzusa
u Srbiji oko resenja koje ce se predloziti kosmetskim Albancima mora doci
kroz otvorenu i iskrenu javnu debatu, kao sto je ova.

Takodje, opasna je i nada da ce Rusija ili Kina, kao stalne clanice Saveta
bezbednosti spreciti nametanje po Srbiju nepovoljnih resenja. Ako SAD i
Evropska unija odluce da nametnu takvo resenje, ruski ili kineski veto nece
nista resiti, Kosovo ce postati kao Tajvan, de fakto nezavisna drzava. To
sto kod takvog scenarija Kosovo nece biti clanica UN samo ce stetiti srpskoj
zajednici.

Naravno, govorim o uslovnoj nezavisnosti: kad kosovski Albanci i zapadne
sile koje upravljaju Kosovom obezbede ljudska prava svima, povratak
prognanih i iseljenih Srba i obnovu imovine, tada Kosovo treba da postane
nezavisna federativna drzava sastavljena od dva ravnopravna entiteta.

Uveren sam dakle, da ako odmah, ovog trenutka, ne uzmemo inicijativu u nase
ruke i ako budemo cekali gotova resenja, iskustvo koje se desilo u SFRJ
pokazuje da ce nam resenje biti nametnuto, i bojim se da ce biti nametnuto
onako kako je ucinjeno u Hrvatskoj. I tamo smo bili jako nepopustljivi kada
se dogadjao raspad SFRJ, kada smo sa velikom indignacijom odbacili plan "Tri
Zed", koji je bio dobar za srpsku zajednicu u Hrvatskoj i koji je predvidjao
ovo sto ja sada predlazem za Kosovo. Sta se desilo? Na kraju su Srbi bili
proterani iz Hrvatske na nacin kao sto ce biti, nazalost, proterani i sa
Kosova i Metohije, ako srpska zajednica sa Kosova, u dogovoru sa Beogradom,
ovog trenutka ne uzme inicijativu u svoje ruke i ne predlozi resenje koje je
svima prihvatljivo.

Aleksandar Lojpur
Advokat

________________________________

  http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm> 

Politika 28. januar 2005

RASPRAVA SA SKUPA U "POLITICI": 
KAKO RESITI STATUS KOSOVA I METOHIJE (16)

Treba nam Okamov brijac

Potrebno je jednostavno resenje za koje se vidi kako ce izgledati u
stvarnosti. Albanci imaju jednostavne stavove, i sa njima je lako
saradjivati ako ste medjunarodna zajednica. Srbi imaju nedefinisane stavove,
i to je problem

Osnovna razlika izmedju srpske i albanske politike na Kosovu i Metohiji
(KiM) danas lezi u dve cinjenice. Prva je da sa srpske strane postoji, kao
to i debata u "Politici" jasno pokazuje, pregrst razlicitih predloga za
resenja ovog problema, dok medju Albancima postoji samo jedan stav kome su
svi pojedinacni argumenti o statusu podredjeni - nezavisnost.

Sama ta cinjenica albansku poziciju cini superiornom u smislu mogucnosti da
se brani pred medjunarodnom zajednicom, i upravo zato medjunarodna zajednica
prihvata albansku poziciju. To je koherentnija i lakse primenjiva pozicija,
dok je pozicija srpske strane konfuzna, podeljena i predmet politickog
"nadgornjavanja".

Druga razlika izmedju Srba i Albanaca u pogledu KiM je ta da su Albanci
stalno fokusirani na Kosmet, dok se u srpskom politickom prostoru stalno
plasiraju diverzivne teme koje privremeno guraju KiM ispod povrsine. Za to
vreme, uvodi se poseban medjunarodni pozivni broj za KiM, iskljucuje se
struja Srbima usred zime, i plasiraju se price o "novoj ofanzivi" Albanaca
protiv preostalih srpskih enklava.

Dok se u Srbiji "talasa" nizom drugih tema, Albanci ostaju mirno i pazljivo
fokusirani na pitanje o Kim. Stoga je za medjunarodnu zajednicu, i u ovom
pogledu, prirodnije i lakse da se prikloni stavu Albanaca.

Danas se suocavamo sa javnom debatom o tome kako je svet nepravedan jer hoce
da nam uzme Kosmet. Pri tome, mi tom svetu ne dajemo ni minimum materijala
koji bi on mogao da upotrebi da stane na nasu stranu, jer nemamo definisanu
poziciju sta u stvari hocemo.

Kada Vlada Srbije formulise minimalisticku poziciju koja se svodi na zastitu
zivota i osnovnih interesa ljudi koji su ugrozeni na KiM, u javnosti se
stvori atmosfera agresije prema tom planu, zato sto on "ne resava sve".
Istovremeno, alternativnih, jednostavnih i efikasnih resenja nema, ni na
nivou predloga.

Svojevremeno je logicar Vilijam Okam u teoriju uveo kriterijum koji je
kasnije nazvan "Okamov brijac". Prema tom kriterijumu, svako predlozeno
teorijsko resenje mora biti jednostavno, "elegantno" i jasno primenjivo da
bi bilo vredno paznje. Svako resenje koje je komplikovano i nije jasno kako
bi bilo primenjeno zbunjuje, i samim tim verovatno nikada nece biti
primenjeno.

Okamov brijac se danas odnosi i na kljucna bezbednosna pitanja, od kojih je
jedno i pitanje o KiM. Potrebno je jednostavno resenje za koje se vidi kako
ce izgledati u stvarnosti. Albanci imaju jednostavne stavove, i sa njima je
lako saradjivati ako ste medjunarodna zajednica. Srbi imaju nedefinisane
stavove, i to je problem.

Poseban problem u nasoj debati o KiM je i taj sto smo skloni postavljanju
rokova. To je manir iz vremena DOS-a, koji se, otprilike, sastoji u
sledecem: kad nemate pojma o tome kako da neki problem resite, vi kazete:
resicu ga do 5. marta! I time ste stavili pecat na diskusiju do petog marta.
Kad 5. mart prodje, racunate, verovatno se vise niko i nece secati da smo
dali taj rok za resenje problema.

Postoje uverljiva gledista da Srbiji uopste nije u interesu da zadrzi KiM sa
populisticke tacke gledista, jer bi se moglo desiti da je Albanci preplave s
obzirom na svoj stepen nataliteta. S druge strane, na Kosmetu se nalaze
srpske svetinje koje niko nema prava da tek tako, bez ozbiljne politicke
borbe, prepusti propasti u rukama Albanaca koji su vec pokazali kako ce se
prema njima odnositi.

Postoji fakticka nemogucnost da bilo sta bitno promenimo na KiM, i postoji
moralna nuznost da nastavimo da se borimo da Kosmet, na neki, danas jos
nejasan nacin, potpuno ili delimicno zadrzimo. Takodje, sve to moramo ciniti
u nepovoljnom okruzenju cinjenice da je medjunarodnoj zajednici, zbog
jednostavnosti njihovih stavova, mnogo lakse da saradjuje sa Albancima.

Iz svega recenog bih izveo sopstveno glediste: Kosovo je hronicna srpska
bolest, istovremeno i moralna obaveza Srbije. Hronicnu bolest nije moguce
izleciti, ali to ne znaci da coveka treba ubiti zato sto je bolestan. Sa tom
bolscu se mora, nekako, ziveti. Ukoliko bi se donela odluka da se oboleli
organ odsece da bi se spasilo zdravo tkivo, ta odluka se ne moze donositi na
sterilan nacin u laboratorijama u kojima se daju unapred rokovi. Ona je uvek
rezultat licne agonije u kojoj utoliko neposrednije ucestvujete sto ste
blizi obolelom. Ravnodusnost u davanju rokova sugerise da ste emotivno vrlo
daleko od bolesnika. A taj bolesnik je, u politickom smislu, Srbija.

Po ko zna koji put se mora konstatovati da nesloga koja stoji iza konfuzne
srpske pozicije dodatno podriva snagu te pozicije u medjunarodnom okruzenju.
Istina u vezi sa Kosmetom je upravo to da resenja nema. Uvek u istoriji kada
je trazeno neko "konacno resenje" ono se svodilo ili na genocid, kao kada je
Hitler nagovestavao "konacno resenje jevrejskog pitanja", ili na velike
nepravde, kao kad su komunisticki geografi crtali mape granica izmedju
jugoslovenskih republika. Tako formulisane cinjenice ostaju pravni okviri
koji, kasnije, sustinski ogranicavaju mogucnosti za kreativno resavanje
problema. Medjutim, i pozicija da "konacnog resenja" nema - takodje je
pozicija. I to prilicno jasna. Da bi ona imala sansu da bude adekvatno
plasirana u svetu potrebno je da iza nje stoje slozni potpisnici te
pozicije.

Ako medju potpisnicima postoje politicki igraci koji smatraju da resenje
ipak postoji, i da se ono moze pronaci "do 5. marta", onda uopste nema
smisla govoriti o srpskoj politici u odnosu na Kosmet danas.

Pise Aleksandar Fatic
Naucni savetnik

________________________________

  http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm> 

Politika 29. januar 2005

RASPRAVA SA SKUPA U "POLITICI":
KAKO RESITI STATUS KOSOVA I METOHIJE (17)

Teritorijalno manja pokrajina

Kada bi nacije bile udruzenja drustvenih naucnika i istoricara, onda bi one
podizale spomenike podjednako svojim pobednicima kao i svojim gubitnicima.
Mi smo, poznato je, imali puno pobeda ali i puno poraza u istoriji. Kako
pobede tako i porazi naravno dosta zavise, ponekad cak odlucujuce, od
interesa najmocnijih drzava i konstelacije njihovih moci u svetu. Zato
mislim da su u pravu oni koji kazu da nikakvo de jure i eksplicitno resenje
nece moci da bude nametnuto dok se sa tim ne sloze sve stalne clanice SB UN.
Rezoluciju 1244 moze da promeni samo taj Savet, ako uopste hoce da je menja.

Polazeci od toga, nasa vlast treba s vremena na vreme da upucuje specijalne
emisare (pored redovnih diplomatskih veza) u zemlje stalne clanice SB da sa
njihovim vlastima razgovaraju o problemu KiM.

Ne predvidjam da ce SB proglasiti nezavisnost KiM, nego pre ocekujem da ce
2005. biti receno da standardi jos nisu ispunjeni i da se cela stvar pomera
najmanje za jos godinu dana, i to uprkos pritisku nekih zapadnih faktora da
se politika "standardi pre statusa" transformise u strategiju "standardi i
status istovremeno", pa cak i "status pre standarda da bi se Albanci
nezavisnoscu motivisali da rade na ispunjavanju standarda".

Kad rasmatramo tako tezak problem kao sto je KiM, dobro je da se stavimo i u
ulogu druge strane u sporu, pitajuci se sta bi za nju bilo najbolje. Po
meni, za albansku stranu bilo bi najkorisnije da ponavlja da hoce samo
nezavisnost, a da, znajuci da je to vrlo tesko postici, vodi politiku
svrsenog cina stvaranjem de fakto i precutne nezavisnosti. Zbog toga sam
uveren u vaznost Plana nasih vlasti u vezi sa KiM jer njime pored ostalog
nastoje da sprece politiku svrsenog cina

Posto nije bilo primedbi na moj ponovljeni a odavno izneti predlog kojim je
otvorena tribina "Politike" pitanjem "Kako resiti status Kosova i Metohije",
osecam potrebu da ga ponovo rezimiram:

Po mom misljenju, u novom ustavu Srbije koji se priprema valja naglasiti
suverenitet nad KiM. Dabome, istovremeno treba garantovati i "visok stepen"
njegove politicko-teritorijalne autonomije, koji je predvidjen i Rezolucijom
1244. Pritom Srbiju valja administrativno i teritorijalno reorganizovati
polazeci i od demokratskog prava onih kosmetskih delova u kojima su vecinu
cinili Srbi i drugi nealbanski zivalj (pre podvrgavanja
albansko-teroristickom etnickom ciscenju i NATO bombardovanju) da zahtevaju
izuzimanje iz te pokrajine i neposredno ustavno-teritorijalno ukljucenje u
Srbiju.

Pritom bi se sigurno postavilo i pitanje sta ciniti sa onim delovima
Metohije (prvenstveno oko Pecke patrijarsije i manastira Visoki Decani) koji
su za nas od dodatne vaznosti, ali se teritorijalno ne naslanjaju na Srbiju
nego na Crnu Goru (podsecam da je tu teritoriju 1912. oslobodila i
prikljucila drzavi crnogorska vojska). Verujem da bi za te delove Metohije
moglo da bude pronadjeno zajednicko resenje Srbije i Crne Gore u okviru
njihove Drzavne zajednice.

KiM bi posle pomenute prekompozicije cinile samo one teritorije na kojima su
Albanci bili vecina pre pomenutog etnickog ciscenja i bombardovanja. Posto
bi se radilo o unutrasnjoj administrativnoj prekompoziciji, a ne o menjanju
drzavnih granica, nase vlasti bi na to nesumnjivo imale suvereno i
medjunarodno priznato pravo. U takvim novim uslovima mnogo realisticnije i
prakticnije nego sada zvucala bi odredba Rezolucije 1244 o mogucnosti
povratka izvesnog broja nasih vojnika i policajaca na Kosmet, jer bi to u
praksi moglo da vazi jedino za oblasti sa srpskom i drugom nealbanskom
vecinom, a ne i za smanjenu Pokrajinu.

Naravno da bi i takva manja Pokrajina trebalo da ima sto decentralizovaniju
vlast i da pruza ubedljive garancije za zivote i imovinu Srba i drugog
nealbanskog stanovnistva, crkve, groblja i druge spomenike srpske = evropske
= svetske kulture.

Pritom mora biti jasno da stepen autonomizacije zavisi i od: realnih
mogucnosti za povratak izbeglica i interno raseljenih; vracanja ili pravicne
naknade za imovinu oduzetu svojevremenom nacionalizacijom i konfiskacijom i
u novije vreme neposrednom uzurpacijom; kompenzacije za budzetsku, privrednu
i kulturnu pomoc i ulaganja bivse SFRJ i SRJ u taj kraj, otplatu dugova...

Zato bi u tematiku predstojecih pregovora o Kosmetu valjalo ukljuciti i
pravljenje neke vrste cistih finansijskih, imovinskih i ostalih racuna
izmedju Republike Srbije i njene Autonomne pokrajine. A kad se govori o
nasoj integraciji (zajedno sa Crnom Gorom) u EU, onda bi trebalo isticati da
ne mora sva Srbija na isti nacin i istom brzinom da se pridruzuje EU. Drugim
recima, njena smanjena autonomna pokrajina KiM mogla bi da bude ostavljena
po strani sve dok ne obezbedi ljudska, gradjanska i nacionalna prava i ne
funkcionise po pravilima civilizovane Evrope.

A sada nesto o prilikama i odnosima u nasoj zemlji, razume se u vezi sa KiM.
Nase parlamentarne partije (ma koliko se s pravom takmicile i sporile, jer
inace ne bi bile politicke stranke) moraju da se usaglase oko zajednickog
minimuma u strategiji prema KiM, u koji svakako treba da udje sprecavanje
pomenutog svrsenog cina. To jos vise vazi za nasu vlast: Skupstinu, Vladu i
Predsednika Republike. (Usput: otkuda pravo pojedinim savetnicima i drugim
sluzbenicima predsednika Vlade, odnosno predsednika Republike da javno
kritikuju i cak napadaju predsednika Republike, odnosno predsednika Vlade!)

Podrzavam davnasnji predlog DJure Kovacevica o stvaranju Saveta za
nacionalnu strategiju, koji bi zajednicki oformile Skupstina, Vlada i
predsednik Republike i koji bi se sastojao od strucnih, umnih i uglednih
licnosti. NJegov zadatak bi bio da na zahtev osnivaca sto diskretnije i tise
rasmatra kljucne probleme i daje sugestije onima koji su ga izabrali. Posto
se ne radi o telu koje bi odlucivalo vec samo savetovalo, smetnju za njegovo
formiranje ne bi predstavljalo to sto nije predvidjeno Ustavom.

Naposletku, valjalo bi da nasi poslenici javne reci pa i sveukupna javnost
najzad shvate da nijedna zrela drzava ne obznanjuje svoju strategiju, a
kamoli minimalnu pregovoracku poziciju ni usred, a kamoli pre pocetka
medjunarodnih pregovora.

Svetozar Stojanovic
Zavrsna rec predsednika
Srpsko-americkog centra


________________________________