Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Projekat Blu bird

Gradjansko društvo, političko društvo i država

Split, 21. novembar, 2001.

 

 

Predmet:Uspostavljanje gradjanskog i političkog društva u etnički

   heterogenim državama.

 

Napomene[1] Aleksandra Lojpura[2]

 

Rezime:

 

Postojanje više od jedne etničke grupe u zemlji, ili etničke raznolikosti države nije vezano za uspostavljanje gradjanskog i političkog društva.

 

Razlog ove pojave, da etnička pripadnost, kako izgleda, igra tako veliku ulogu u uspostavljanju političkog društva, leži u samoj suštini specifičnosti našeg regiona, Balkana. Glavni društveni konflikti u našoj regiji  vode se, kako izgleda, duž tih etničkih linija, ili linija etničkih podela, pogotovo u periodu poslednje dve decenije.

 

Ovde je data analiza paradigme »naš jezik« u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Uzrok sukoba i ratova izmedju onih koji govore »našjezik« bio je nepostojanje institutcija koje funkcionišu, ili onoga što mi danas nazivamo država koja funkcioniše. Nekadašnja Socijalistička fedreativna republika Jugoslavija bila je eksperiment u svakom pogledu. Za vreme Tita, svi veliki sukobi rešavani su od strane Josipa Broza Tita, kao krajnje instance. Nakon odlaska Tita, kao onog finalnog mehanizma za razrešavanje sukoba, svaki komunistički lider je hteo da dobije ulogu vrhovne vlasti kakvu je imao Tito u Jugoslaviji, ali pošto ni jedan od njih nije bio dovoljno jak da bude takva sila u celoj državi, oni su se zadovoljili takvom ulogom u njihovim vlastitim državama.

 

Trebalo bi učiti na primeru uspeha Slovenije. Koja je tajna uspeha Slovenije? Kako to da je Slovenija na pragu učlanjenja u EU, dok druge države bivše SFR Jugoslavije jedva da su privirile u dvoriše koje vodi ka gradjevini EU? Nakon odvajanja, Slovenija je, jednostavno, nastavila sa privrednim reformama i započela političke reforme. Posle sticanja nezavisnosti, Slovenija je nastavila sa privatizacijom koju je pokrenula pod Saveznom vladom Anta Markovića u bivšoj SFRJ. Slovenija je takodje u potpunosti reformisala svoj politički sistem. Ovaj razvoj dogadaja u Sloveniji, koji se toliko razlikuje od zbivanja u drugim zemljama bivše Jugoslavije, samo je potvrdio ono prosto pravilo da zemlje koje krenu sa reformama i nastave ih u svim segmentima (politički, privredni i institucionalni) imaju stalni ekonomski i socijalni razvoj i uspešno prolaze kroz tranziciju. U suprotnom, zemlje koje iz bilo kojeg razloga ne otpočnu sa reformama i ne razvijaju ih simultano u svim segmentima, ili prekinu sprovodjenje reformi, ili – kao što je to bio slučaj sa bivšom Jugoslavijom, izuzimajući Sloveniju – odustanu od reformi i vrate se u siromaštvo i socijalnu i ekonomsku nerazvijenost, doživaljavaju brz privredni i drutveni pad, povratak u siromaštvo i ekonomsku nerazvijenost.

 

Elementi regionalnog identiteta i regionalne heterogenosti mogu se analizirati iz raznih aspekata. Ono što je zajedničko za zemlje u tranziciji u ovom regionu jeste slaba država, neopravdano vidjenje ovog regiona od strane Zapada kao »bureta baruta«, odbijanje samouprave, potreba za regionalnom kooperacijom, potreba za izgradnjom regionalnog samopoštovanja.

 

Problemi ovog regiona se takodje mogu analizirati iz različitih aspekata. U studijama slučajeva koji se odnose na Kosovo, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i SRJ, koji predstavljaju primere jedne vrste problema u regionu (nerazrešene težnje ka stvaranju novih suverenih država) obično se daje nekoliko mogućih rešenja.

 

U pokušaju rešavanja problema potrebno je imati na umu dve realnosti: u vezi sa Balkanom nema ništa posebno što ga čini različitim od drugih nerazvijenih regiona, a pokušaji Zapada da potpomogne privredni i institucionalni razvoj na Balkanu bio je daleko od onoga što su SAD pružile u okviru Maršalovog plana za Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata.

 

Vlade zemalja i entiteta, kao i eksperti vlada, instituti tj. »think tankovi«  i nevladine organizacije iz zemalja u regionu trebalo bi da uspostave regionalnu saradnju, da istražuju alternative i da pokušaju da grade regionalnu politiku tranzicije.

 

 

*          *          *

 

1.      Etnička heterogenost nije povezana sa uspostavljanjem civilnog i političkog društva

 

Na samom početku hteo bih da dovedem u pitanje tačnost konstatacije sadržane u naslovu ovog panela.  Po mom mišljenju, postojanje više od jedne etničke grupe u zemlji, ili etničke raznolikosti države, nije vezano za uspostavljanje civilnog i političkog društva. Kada ovo kažem, mogu očekivati da mi se postavi pitanje, zašto se onda, u našem regionu – na Balkanu, društveni sukobi i ratovi, naizgled vode duž linija etničkih podela, i zašto političke tenzije kao da izviru iz činjenice da državu sačinjavaju različite etničke grupe (reč nacija ovde se koristi u smislu opšte prihvaćenog značenja na engleskom jeziku – i označava takodje zemlju, ili državu).

 

1.1.            Po čemu je to Balkan toliko jedinstven?

 

Razlog ovog fenomena - da etnička posebnost kao da igra značajnu ulogu u uspostavljanju političkog društva - leži u samoj suštini posebnosti našeg regiona, Balkana. Postavlja se pitanje zašto pri upotrebi  pojma Balkan, mi mislimo da u vezi sa našim regionom ima nešto posebno, nešto što se razlikuje od ostalih regiona bilo gde drugde na  svetu, u realnosti ili u našoj percepciji realnosti. Mi znamo da postoje mnogi drugi delovi sveta koji su socijalno i ekonomski nerazvijeni, gde su države slabe, gde su političari, sudije, zvaničnici državne administracije korumpirani, itd. Šta je to što naš region čini toliko različitom u odnosu na mnoge druge regione i zemlje Latinske Amerike, Afrike, Azije, itd?  Reklo bi se da se odgovor nalazi u činjenici da se veliki društveni sukobi u našoj regiji vode, izgleda, duž etničkih linija, ili linija etničkih podela, pogotovo tokom poslednje dve decenije. To što smo isto imali ranije, početkom 20. veka, nije ništa neobično, i drugi u Evropi su to imali. To što se isto desilo  40-ih godina 20. veka, takođe nije bilo različito od opštih trendova u Evropi. Ali činjenica da nam se to dešavalo u Evropi krajem 80-ih i 90-ih godina, sasvim je neobična. Neobična je zato što se to dogadjalo u Evropi  u vreme kada je zapadni deo Evrope već bio u poodmakloj fazi evropske integracije i zato što je istočni deo Evrope već bio temeljno uključen u proces Evropske integracije i učestvovao je u procesima ekonomske globalizacije.

 

1.2.            Paradigma naziva jezika – ratovi izmedju onih koji govore »naš jezik«

 

Upotreba reči »kao da«, »čini se«,  u gornjem tekstu zahteva razjašnjenje. Lako se može anticipirati pitanje, kako se usudjujemo da upotrebimo navedene reči u prethodnom pasusu kada je očigledno da je to upravo bio slučaj - vodili su se ratovi kao najradikalniji oblik društvenih sukoba, a ti ratovi su se vodili izmedju različitih etničkih grupa. Pre nego što se razjasni smisao reči »kao da« ili »čini se«, biće potrebna jedna digresija koja se odnosi na te ratove i njihovo poimanje na Zapadu.

 

Nema mesta sumnji da su ti nepojmljivi ratovi 90-ih godina značenju reči »Balkan« vratili onaj negativni prizvuk stečen krajem 19 i početkom 20. veka. Medjutim, to je bilo sasvim neopravdano jer većina nacija ili etničkih grupa na Balkanu nije učestvovala u tim ratovima 1990-ih. U početku je to bio rat koji su snage,  tada na vlasti u Srbiji (u daljem tekstu uslovno nazvane snage srpskog režima)[3], povele protiv Hrvatske, oko teritorije -  dela Hrvatske u kojoj su etnički Srbi činili većinu. Zatim se taj rat nastavio kao rat snaga srpskog režima protiv Srba,[4] Muslimana i Hrvata u Bosni i Hercegovini, takodje oko teritorije, u delu Bosne i Hercegovine u kojem su etnički Srbi bili većina ili u kojem su snage srpskog režima pokušale da uspostave etničku većinu koju će činiti etnički Srbi. Tadašnje snage na vlasti u Hrvatskoj (u daljem tekstu uslovno nazvane: »snage hrvatskog režima«) povele su rat protiv Bošnjaka, Srba i Hrvata oko teritorije, u delu Bosne i Hercegovine u kojem su Hrvati bili etnička većina ili u kojem su snage hrvatskog režima pokušale da uspostave etničku većinu koja bi se sastojala od etničkih Hrvata. Ti ratovi 1994. godine nastavili su se kao rat koji su Bošnjaci poveli oko teritorije,  onog dela Bosne i Hercegovine u kojem su Bošnjaci sačinjavali etničku većinu ili su pokušavali da uspostave etničku većinu. Na kraju, cela serija ovih ratova završila se ratom koji su snage hrvatskog režima povele protiv etničkih Srba, oko teritorije, dela Hrvatske u kojem etnički Srbi činili većinu i u kojem su snage hrvatskog režima pokušale da uspostave  hrvatsku etničku većinu.

 

Do kraja ovih ratova, novembra 1995,  ni jedan drugi deo Balkana osim Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, nije bio u njih uključen. Ovo je deo Balkana u kojem se govorilo jednim jezikom, jezikom  koji se ranije (za vreme stare SFRJ) zvao »srpskohrvatski«  ( u Srbiji i Crnoj Gori), ili »hrvatski ili srpski« i »hrvatskosrpski (u Hrvatskoj)[5], ili srpskohrvatski / hrvatskosrpski (u Bosni i Hercegovini od strane Srba i nekih Bošnjaka) ili hrvatskosrpski / srpskohrvatski (u Bosni i Hercegoovini od strane Hrvata i nekih Bošnjaka). Sada etnički Srbi taj jezik nazivaju samo srpski, etnički Hrvati ga zovu Hrvatski, etnički Bošnjaci ga zovu Bosanski a neki etnički Crnogorci počinju da ga nazivaju crnogorski. Da bi se izbegli neki nepotrebni nesporazumi u vezi sa etničkom pripadnošću ili etničkom osnovom, ljudi različite etničke pripadnosti koji se medjusobno ne poznaju, u medjusobnom razogovoru taj jezik nazivaju »naš jezik«.

 

1.3              Neopravdano pežorativna konotacija  imena regiona i konsekvence

 

 Bugarska, Grčka, Albanija, Rumunija, Makedonija[6], Turska, sve te nacije, iako sačinjavaju mnogo veći deo Balkana od nacija koje govore »naš jezik«, nisu imale nikakve veze sa ovim ratovima koji su vodjeni izmedju  naroda koji govore »naš jezik«. Medjutim, budući da su se neki naučnici sa Zapada početkom 90-ih godina setili stare priče o divljem Balkanu i »Istočnom pitanju« s kraja 19-og i početka 20-og veka, počeli su da koriste naziv Balkan kao objašnjenje za krvavi sukob izmedju naroda koji govore »naš jezik«, kao pojam razumljiv sam po sebi. Medjutim, ovo je bila greška sa katastrofalnim posledicama. Ovaj pristup je rado bio prihvaćen od strane zapadnih sredstava javnog informisanja i na ovaj način je ugradjen u temelj suštinski pogrešnog odgovora Zapada na ovu krizu. Lako je bilo reći da su ovi narodi na Balkanu nezreli etnički nacionalisti i šovinisti, da su oduvek živeli pod diktaturom, te da ako žele da uspostave etnički čiste entitete mi tu skoro ništa ne možemo, da je to jedna rulja, rat svih protiv svakoga, da je jedina stvar koju možemo da uradimo to da pružimo humanitarnu pomoć dok se sukob i etničko čišćenje ne završe i dok se ne formiraju etnički čiste države. Ovom politikom »nemešanja« Zapad je dao snažnu podršku snagama srpskog režima kao i snagama hrvatskog režima za njihove rušilačke vojne pohode u Bosni i Hrvatskoj, sve dok u kasnijoj fazi Zapad nije promenio svoju politiku pod pritiskom zapadnih gradjanskih pokreta i medija izazvanih humanitarnom krizom koju je takva politika bila stvorila. Do promene politike 1995. godine, glavni protagonisti snaga srpskog režima i snaga hrvatskog režima bili su primani  kod zapadnih predsednika i drugih visokih zapadnih funkcionera.  Snažne demokratske snage, veoma aktivne i prisutne na sceni u Srbiji i Hrvatskoj tokom niza godina, koje su bile opozicija hrvatskom i srpskom režimu, bile su potpuno ignorisane od strane Zapada.

 

Medjutim, Zapad je odlučio da ignoriše činjenicu da etnička heterogenost nije bila uzrok tih društvenih sukoba i da je samo izgledalo kao da se sukobi vode duž linija etničkih razgraničenja.

 

1.4              Šta se zapravo desilo – zašto je došlo do rata izmedju onih čiji je jezik »naš jezik«

 

Uzrok sukoba i ratova izmedju onih koji govore »naš jezik«  bio je u nepostojanju institucija koje funkcionišu, ili onoga što mi sada zovemo država koja funkcioniše. Bivša Socijalistička Federativna  Republika Jugoslavija bila je eksperiment u svakom pogledu. To je bio društveni i ekonomski eksperiment, koji je delimično čak  bio i uspešan  pod odgovarajućom regionalnom i globalnom konstelacijom, koji je, medjutim, propao kada se suočio sa teškoćama izazavanim promenama u tim globalnim i regionalnim konstelacijama. Kada  je kriza tog eksperimentalnog sistema nazvanog SFRJ počela, sistem se raspao duž etničkih linija podele.

 

1.4.1        Neuspeli jugoslovenski »melting pot« ili »bosanski lonac«

 

Kada je Jugoslavija stvorena kao nacija 1918.g. (tada nazvana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) ona se zasnivala na nacionalnom konsenzusu (koji je obuhvatao celu državu) – većina gradjana koji su pripadali etničkim grupama koje su smatrane državotvornim, Srbima, Hrvatima i Slovencima, izrazila je, jasno i bez sumnje, da želi da se ujedini u jednu snažnu modernu evropsku naciju. To je bilo 1918. Jugoslovenski pokret je tokom celog jednog veka bio aktivan u austrougarskoj imperiji. Nažalost, društveni sukobi koji su počeli odmah nakon stvaranje jugoslovenske države, sprečili su jačanje institucija na način koji bi bio bespogovorno prihvaćen od strane ogromne većine stanovništva. Komunistički pokret je destabilizovao društva širom Evrope, došlo je do velike ekonomske krize 30-ih godina i uspona fašizma. Bilo  je to okruženje koje je uticalo na Jugoslaviju u periodu izmedju dva rata na takav način  da su privredno i društveno nerazvijeni južni delovi zemlje (Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Kosovo, Južna Srbija) teško mogli da se usklade sa razvijenim severnim delom (Slovenija, centralna Hrvatska, Vojvodina, regija Beograda, centralna Srbija). U nerazvijenim delovima teško je bilo ojačati nove institucije. Istovremeno su se pojavili fašistički pokreti u Evropi, pojavili su se separatistički i nacionalistički pokreti koji su medjusobno tražili saveznike i  u tome imali uspeha. Vladaoci zemlje iz sve tri etničke grupe koje su smatrane državotvornim saradjivali su i uveli su antidemokratske mere kako bi se suprotstavili antidržavnim aktivnostima, a zemlja je u januaru 1929. ušla u fazu diktature  Mada su članovi svih etničkih zajednica bili uključeni u različite činove nasilja, najvidljivija je bila delatnost hrvatskih ekstremnih nacionalista koji su 1934. godine ubili kralja Jugoslavije, Aleksandra Karadjordjevića, tokom njegove posete Francuskoj. Ukratko, jugoslovenski eksperiment stvaranja ujedinjene nacije uz zadržavanje etničkih, religijskih kulturnih razlikosti -  »melting pot«  po uzoru na SAD -  propao je 30-ih godina sa usponom komunizma i fašizma kao totalitarnih, autoritarnih, antidemokratskih i / ili etničkih i kulturno ekskluzivnih ideologija.

 

1.4.2        Neuspeli eksperiment »našeg vlastitog« puta u socijalizam i komunizam

 

Tokom Drugog svetskog rata  zemlja je bila podeljena a vlast su preuzeli razni marionetski nacistički režimi. U Srbiji i Hrvatskoj na vlast su došli etnički isključivi režimi, koji su pomagali nacistima u progonu Jevreja, Roma i drugih etničkih manjina. Na teritorijama (Hrvatske – sa izuzetkom Dalmacije, Bosne i Hercegovine i dela Vojvodine) koje su bile pod kontrolom nacističke vlade Ante Pavelića u Zagrebu, etnički Srbi su bili izloženi genocidu zajedno sa Jevrejima i Romima, velika teritorija nastanjena Srbima bila je etnički očišćena. Medjutim, jugoslovenski komunisti predvodjeni maršalom Titom uspeli su da organizuju otpor protiv nacističkih snaga u svim delovima zemlje, a jugoslovenski partizani su, zajedno sa savezničkim snagama, izbacili naciste iz zemlje i po završetku Drugog svetskog rata, preuzeli vlast u državi.

 

Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji se razvio poseban sistem političi autoritarnog režima.

 

Komunističko vodjstvo zemlje napustilo je unitarni pristup u izgradnji ujedinjene nacije i odlučilo da stvori neku vrstu labave federacije. Sastavni delovi federacije su bile države. Ove države nisu bile definisane kao etničke države de iure, ali su počele da se razvijaju kao etničke države de facto. Veliko je iskušenje bilo da se izgradi »vlastiti« jedinstveni put u socijalizam i komunizam. Ukratko, bio je to socijalni eksperiment, mešavina marksističkog klasnog pristupa etničkoj pripadnosti i otvorene,  tržišne ekonomije.

 

Suprotno ubedjenju mnogih, to je bio jedan ekonomski održiv sistem[7].  On je sadržao neke veće nedostatke u ekonomskoj sferi, koje su izazvale velike strukturalne poremećaje, ali to je nešto što zavredjuje razmatranje u zasebnoj studiji.

 

Nažalost, društveni eksperimenti obično propadaju jer sprečavaju postepenu izgradnju institucija.

 

Gledajući sa stanovišta teorije »dobre uprave«, u kojoj je koncept podele valsti od suštinskog značaja, sistem u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata je bio jedan institucionalni haos;

 

-          nije bilo podele vlasti,

-          nije bilo garancija sudske nezavisnosti

-          nije bilo slobodnih medija

-          nije bilo političkih sloboda

što sve skupa znači da nije bilo nikakvih uslova za institucionalni razvoj.

 

Medjutim, postojali su mehanizmi za rešavanje sukoba, bilo je nekih institucija koje su društvo terale da se nekako razvija, ekonomski i generalno, u pravcu poboljšanja gradjanskih sloboda, kulturnog razvoja i životnog standarda stanovništva. Medjutim, te institucije i mehanizmi bili su preslabi da uhvate dubljeg korena  pošto su bili specifičnost Jugoslavije i nikada se nisu ugradili u mentalni sklop većine običnih gradjana. Takodje, pošto su ove institucije i mehanizmi isključivali političke slobode i slobodne medije i pošto su se bazirali na marksističkoj komunističkoj teoriji, ti mehanizmi nisu mogli da prežive pad Berlinskog zida i napuštanje komunističke ideologije od strane Rusije i ostalih komunističkih zemalja Istočne Evrope. Kada je  napuštena komunistička ideologija, koja je bila glavni deo sistema, cela struktura, celokupni sistem se raspao.

 

Medjutim, to nije bio proces koji se zbio u toku jednog dana. Sistem je u svom konceptu imao izgradnju etničkih država (u okviru federacije) kao važnu komponentu.

 

Već krajem 60-ih godina uvedene su zamene za savezne institucije u vidu institucija etničkih država. Na kraju ovog procesa krajem 80-ih godina, jedina institucija koja je ostala bila je armija. Sve ostale su prestale da postoje kao prave savezne institucije.

 

Nakon ovog procesa širom zemlje usledio je uspon nacionalizma.

 

1.4.3        Mnogo malih Tita nakon Tita – »Hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu i hrvatska novčarka  u hrvatskom džepu« – Vojvodjanska verzija istoga: »Čiji je naš novac?«

 

Ovaj proces se može posmatrati sa stanovišta mehanizama koji su stajali na raspolaganju za rešavanje sukoba. Za vreme Tita, svi veći konflikti su rešavani od strane Josipa Broza Tita, kao krajnje instance. Posle Tita, kao krajnjeg mehanizma za rešavanje sukoba (do kojih je došlo otprilike godinu dana pre nego što je on umro), svaki komunistički vodja hteo je ulogu vrhovne vlasti kakvu je imao Tito u Jugoslaviji, ali pošto ni jedan od njih nije bilo dovoljno jak da predstavlja takvu vlast u zemlji, oni su se zadovoljili takvom ulogom u svojim vlastitim državama. 1990. godine, nakon raspada komunizma, bivši komunisti su učestvovali u prvim demokratskim izborima i preuzeli vlast tako što su davali nacionalističke argumente. Hrvatski lideri su govorili »Hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu i hrvatska novčarka u hrvatskom džepu«. U Srbiji, komunistički lideri su govorili »Srbija će  ponovo biti  velika i ujedinjena«. Pošto nije bilo mehanizama za rešavanje sukoba, koji bi bili kompetentni za celu zemlju, i pošto su u svakoj od država komunističke vodje uspele da se nametnu umesto takvih mehanizama kao vrhovna vlast koja isključuje svaku drugu vlast u državi,  nije bilo načina da savezna država nastavi da funkcioniše.

 

Ovaj proces se, nažalost, još nije okončao.  Sila koja sadašnju crnogorsku vladu tera da zahteva da Crna Gora postane medjunarodno priznata suverena država delimično potiče od te želje sadašnjih, bivših komunističkih lidera da budu apsolutni vladari u svojim republikama. Želja da se vlada kao Tito na maloj teritoriji toliko je očita u politici nekih političkih lidera u Vojvodini, severnoj autonomnoj pokrajini Srbije. Oni kažu da žele da Vojvodina postane republika zato što žele da novac koji se proizvede u Vojvodini ostane u Vojvodini. »Imamo taj spor« – kažu oni o dijalogu koji vode sa sadašnjim srpskim rukovodstvom – »u vezi s tim čiji je naš novac«. Ovi lideri iz Vojvodine kažu da žele da se Srbija decentralizuje, i u tome su u pravu, Srbija treba da se decentralizuje. Medjutim, oni žele da se Srbija decentralizuje tako što će  Vojvodina postati država koja će biti isto tako centralizovana kao što je Srbije sada. Medjutim, ova politika je takodje konsekvenca statusa  koji su Vojvodina i Kosovo imali u bivšoj SFR Jugoslaviji. Obe ove  pokrajine su bile samo formalno u sastavu Srbije. Svaka od njih je imala status jedne od osam federalnih jedinica, sa nezavisnim zakonodavstvom, izvršnim i sudskim ograncima vlasti i nezavisnim predstavnicima u svim saveznim institucijama, koje su, kao što je gore objašnjeno, funkcionisale na osnovu konsenzusa.

 

Kada su se svi mehanizmi i institucije za sprečavanje i razrešavanje sukoba u saveznoj državi raspali, tradicionalistima i nacionalistima ili, kako sam se usudio da kažem u jednom tekstu 1990, »bivšim komunistima prerušenim u nacionaliste« bilo je lako da preuzmu vlast i počnu da grade etnički isključive države. Naravno, osvajanje vlasti u Srbiji od strane tada otvoreno komunistički orijentisanog rukovodstva i njegov uspeh u preuzimanju kontrole nad moćnom saveznom Jugoslovenskom armijom bili su glavni razlozi zbog kojih je Zapad podržao bivše slovenske i hrvatske komuniste, prerušene u nacionaliste, donoseći odluku da te zemlje definiše kao suverene nacionalne države.

 

Zbog svih ovih tragičnih koincidencija mi smo došli do ratova koji su, kako je izgledalo, vodjeni kao ratovi izmedju etničkih grupacija i do novog žigosanja imena našeg regiona – Balkana.

 

Ne bismo smeli da se zaboravimo sukobe i tenzije izmedju Grčke i Turske koji su postojali pre nego što su jugoslovenski ratovi doprineli ovom pogrešnom shvatanju Balkana kao zone divljih etničkih sukoba na rubu Evrope.

 

Medjutim, ukoliko etnička heterogenost ne predstavlja problem prilikom uspostavljanja gradjanskog i političkog društva, pitanje je, dakle, šta je relevantno za taj proces.

 

1.5              Priča o uspehu Slovenije: nastavak reformi i tranzicije umesto ukupne revizije

 

Decenijsko iskustvo sa tranzicijom u Istočnoj Evropi pokazuje da što pre zemlja krene u reforme institucija i uvede pravila liberalnog demokratskog društva, to će brže teći tranzicija od zatvorenog i autoritarnog sistema ka otvorenom društvu i privrednom oporavku i razvoju.  Suprotno tome, zemlje koje nisu usvojile i / ili primenile zakonodavstvo potrebno za tranziciju, ili koje su to učinile samo delimično, reformišući samo neke segmente a ne reformišući sve delove sistema, ostale su društveno, politički i ekonomski nerazvijene, sa svim problemima koji iz tog statusa proističu.

 

Slučaj Slovenije veoma je poučan u ovom pogledu. Kada se sistem bivše SFRJ srušio, države koje su proistekle iz SFR Jugoslavije bile su na sličnom nivou društvenog, institucionalnog i ekonomskog razvoja. Mada najrazvijenija u odnosu na ostale republike, Slovenija je delila sa njima isti sistem, isto nasledje. Bilo je regija (region Beograda, pokrajina Vojvodina, region Zagreba, Istra i Severni Jadran) koji su bili jednako ekonomski razvijeni kao i Slovenija u vreme raspada SFR Jugoslavije. Medjutim, danas, Slovenija je sasvim evropeizovana, zajedno sa Republikom Češkom, Madjarskom, i Poljskom, medju prvima u redu za puno članstvo u EU i postaće član EU zajedno sa te tri centralno-evropske države. Ostale zemlje koje su proistekle iz bivše SFR Jugoslavije mnogo su dalje od učlanjenja u EU. Hrvatska, koja je najrazvijenija medju njima, tek je nedavno potpisala Sporazum o stabilizaciji i udruživanju sa EU, SRJ i Bosna i Hercegovina još nisu članice Saveta Evrope, medjunarodne organizacije koja predstavlja prvi stepenik na putu ka punoj evropskoj integraciji.

 

Šta je tajna uspeha Slovenije? Kako je bilo moguće da se Slovenija nadje na pragu članstva u EU dok druge zemlje bivše SFR Jugoslavije jedva da su stupile u dvorište koje vodi ka gradjevini EU?

 

Odgovarajući na ovo pitanje potrebno je pogledati sistem SFRJ. Kao što je gore pomenuto, toje bio jedinstven društveni i ekonomski eksperiment koji je propao. Medjutim, dok taj sistem nije propao, on je ekonomski bio održiv i zemlja je doživljavala društveni i ekonomski razvoj i poboljšanje standarda života stanovništva. Jedna značajna komponenta tog eksperimenta bilo je to što je imala neke veoma jake elemente slobodnog tržišta. Prema teoriji »socijalističkog samoupravljanja« kompanije i preduzeća pripadaju zaposlenima ili, preciznije rečeno, kompanije  su pripadale »društvu« (ne državi!) dok su zaposleni upravljali kompanijama kao poverenici »društva«. Konsekvenca je bila  da su se zaposleni rukovodioci kompanija ponašali kao da su oni, zapravo, njihovi vlasnici, ostali zaposleni su bili predstavljeni preko »radničkih saveta« kao vrste upravnog odbora u kompanijama. Ovo je omogućavalo konkurenciju i razvoj u jednoj sredini koja je više podsećala na privredu slobodnog tržišta nego na sovjetski stil krute planske ekonomije pod državnom kontrolom. Najznačajniji nedostatak sistema bio je to što su svi oblici interne organizacije kompanija bili nametnuti zakonom. Ti zakoni su nalagali da svaka nova jedinica kompanije ili preduzeća ima pravo na samoupravljanje i da se u skladu sa zakonom smatra potpuno nezavisnom od majke kompanije (investitora), ukoliko se ne sklopi sporazum na osnovu kojeg se stvara neka vrste poslovne unije. Posledica takve apsurdne regulative bila je ta da kompanije nisu imale podsticaj da ulažu u nove jedinice, nove proizvodne linije. Umesto toga, uspešne kompanije su investirale u izgradnju luksuznih odmarališta za odmore zaposlenih i u izgradnju stanova za smeštaj zaposlenih. Glavni investitor je bila država, koja je uzimala velike zajmove od zapadnih vlada (sada Pariski klub kreditora) i banaka (sada poznat kao Londonski klub kreditora) radi ulaganja u velike industrijske komplekse i infrastrukturni razvoj.

 

Potrebno je naglasiti da u zemlji nije bilo tržišta akcijskog kapitala kompanija, što je takodje predstavljalo značajno odstupanje od normalnog slobodnog tržišnog sistema.

 

Takodje je potrebno napomenuti da nije samo privredna komponenta eksperimentalnog sistema »socijalističkog samoupravljanja« u SFR Jugoslaviji bila karakteristična po fragmentaciji. Politički sistem se takodje zasnivao na ideji potpune decentralizacije. Ustvari, ne samo da je SFR Jugoslavija bila konfederacija osam sastavnih entiteta (dve republike i dve autonomne pokrajine) već su republike i autonomne pokrajine,zapravo, bile konfederacija opština. Sistem vlasti je bio fragmentaran do nivoa opština. U političkim strukturama republika, odluke su bile moguće samo na osnovu konsenzusa opštinskih lidera. Primena zakona (bez obzira da li se radi o saveznim zakonima ili zakonima sastavnih delova – republika i autonomnih pokrajina) bila je poverena opštinama. Opštine su imale predstavnike u vrhovnim sudovima saveznih jedinica (republikama i autonomnim pokrajinama) koje su vodile računa o tome da se ne usvajaju nikakve sudske odluke ukoliko su suprotne želji opštinskih lidera.

 

Vlada Anta Markovića[8], poslednjeg premijera bivše SFR Jugoslavije je bila ta koja je uvela ekonomske i političke reforme. U ekonomskoj sferi, Markovićeva vlada je oslobodila preduzeća i kompanije apsurdnih obaveznih oblika interne organizacije koji su sprečavali investicije. Marković je takodje uveo koncept deoničarstva u trgovinska preduzeća i tržište deoničarskim udelima u kompanijama, nešto što je toliko normalno u ekonomiji slobodnog tržišta. Vlada Anta Markovića je prvi put uvela slobodne investicije u privatno vlasništvo. Otvaranje poslovnih firmi bilo je maksimalno pojednostavljeno. Spoljna trgovina je liberalizovana, uklonjene su bile trgovinske barijere. Konačno, njegova vlada je počela da sprovodi program privatizacije kompanija. Ekonomske reforme vlade Anta Markovića su bile izuzetno uspešne. Osnovane su hiljade novih malih i srednjih preduzeća koja su imala veliki privredni uspeh. Za samo dve godine ekonomskih reformi (1989-1991) sprovedene su duboke strukturne promene, stvorena su nova radna mesta, došlo je do porasta proizvodnje, spoljne trgovine, direktnih stranih ulaganja, plata i deviznih rezervi.

 

Medjutim, iako je bio uspešan u domenu privrednih reformi, Ante Marković nije imao uspeha u pogledu reforme institucija. Politički lideri republika bili su protiv političkih reformi sistema koje je Marković hteo da sprovede. Opozicija je bila najjača u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji. Srpsko i crnogorsko političko rukovodstvo, predvodjeno Slobodanom Miloševićem, opredelilo se za rat protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine s ciljem da delove teritorija ovih republika, nastanjene uglavnom Srbima, anektira Srbiji. Slovensko rukovodstvo je bilo odlučno u tome da Sloveniju odvoji od ostalih republika. Slovensko rukovodstvo se plašilo da će jaka opozicija u Srbiji, koja je bila najveća i najmnogoljudnija od svih republika, prevladati i da će Milošević uspeti da obori Anta Markovića i njegovu reformsku politiku. Hrvatska nacionalistička vlada predvodjena Franjom Tudjmanom bila je protiv Markovića pošto je Tudjman više voleo da se Hrvatska odvoji i da bude pod njegovom apsolutnom vlasti nego da on deli vlast sa ostalim liderima iz ostalih republika. Tudjman se takodje borio protiv liberala koji su bili u sastavu Markovićeve vlade.

 

Nakon odvajanja, Slovenija je, jednostavno, nastavila sa svojim privrednim reformama koje je pokrenula zajedno sa reformama na političkom planu. Kada je stekla nezavisnost, Slovenija je nastavila privatizaciju koju je bila počela da sprovodi pod saveznom vladom Anta Markovića u bivšoj SFRJ. Slovenija je takodje potpuno reformisala svoj politički sistem. Slovenija je izgubila veliko tržište koje je imala u Srbiji i Crnoj Gori, ali je bila veoma uspešna u svom prodoru na novootvorena tržišta Republike Češke, Poljske i Madjarske, gde je uspešno konkurisala velikim zapadnim privredama.

 

Nasuprot Sloveniji, u svim drugim republikama reforme su prestale. U Srbiji i Crnoj Gori, privatizacija u skladu sa zakonima Markovića bila je poništena, celokupna »društvena imovina«, kako je ranije nazivana, koja je bila pod vlašću zaposlenih, dekretom je nacionalizovana i stavljena pod formalnu kontrolu vlade. Politički, Hrvatska i Srbija su potpuno centralizovane, lokalni organi vlasti su izgubili moć, centralizovana vlada je postala svemoćna privredna i politička sila, a svi ostali su bili strogo pod državnom kontrolom. Ove zemlje nisu dozvolile razvoj privatne imovine, osim biznismenima koji su bili tesno povezani sa vlastima. Svemoguća vlada koja je imala apsolutnu moć postupala je kao loš biznismen. Vlada je zamenila sve rukovodioce značajnih industrijskih postrojenja. Novi rukovodioci su uglavnom bili političke figure koje nisu mnogo marile za prosperitet kompanija kojima su rukovodili, već kako da što veći deo imovine tih kompanija uzmu u svoje šake, retko za potrebe pokretanja novih poslovnih projekata a uglavnom da bi transferisali novac na svoje privatne račune u Švajcarskoj i na Kipru. U Srbiji i Crnoj Gori svako je morao da plaća odredjeni iznos novca, privatno, državnim funkcionerima, bez obzira na to o kakvom se poslu radilo. Tako je vlada postepeno prerastala  u glavnu silu, centar organizovanog kriminala. Privatne kompanije koje su bile povezane sa vlastima dobijale su ekskluzivna prava na neregistrovani uvoz (krijumčarenje) cigareta i benzina i ostalih roba, upropaštavajući legalno poslovanje i lišavajući budžet stotina miliona dolara svake godine.

 

Ovakav razvoj dogadjaja u Sloveniji i ostalim zemljama bivše Jugoslavije samo potvrdjuje jednostavno pravilo. Zemlje koje započnu reforme i nastave ih u svim segmentima (politički, privredni i institucionalni) bez prekida, doživaljvaju privredni i društveni razvoj i imaju uspešnu tranziciju. Nasuprot tome, zemlje koje zbog bilo kojeg razloga ne otpočnu i ne napreduju sa reformama u svim segmentima istovremeno, ili koje prekinu reforme, ili – kao što je slučaj sa bivšom Jugoslavijom sa izuzetkom Slovenije - odustanu od reformi i vrate se na komandnu privredu i zatvoreno društvo, doživljavaju brz privredni i društveni pad, povratak na siromaštvo i društvenu i privrednu nerazvijenost.

 

*          *          *

 

Na osnovu gore iznetoga nameće se jedan zaključak: Ono što je relevantno za uspostavljanje političkog i gradjanskog društva na Balkanu jeste usvajanje i sprovodjenje pravila koja omogućavaju tranziciju ka liberalnom demokratskom društvu.

 

Ima li mogućnosti za regionalni pristup – ovo je tema koji se razmatra u nastavku ovog referata.

 

*          *          *

 

2.      Elementi regionalnog identiteta i regionalne heterogenosti

 

 

Još pre osnivanja Pakta za stabilnost u jugoistočnoj Evorpi u regionu je narastao konsenzus da zemlje u regionu, iako je on veoma heterogen, imaju nešto zajedničko. Suprotno ubedjenju mnogih, a kao što smo pokušali da dokažemo u gorenjem izlaganju, ono što je tim zemljama zajedničko nije etnička raznolikost balkanskih društava i tenzije koje navodno proističu iz te raznolikosti.

 

2.1 Regionalna heterogenost

 

Gledano sa aspekta blizine EU, zemlje u regiji bi mogle da budu podeljene u one koje su članice (Grčka), koje su dugoročni kandidati (Turska), u one koje su kandidati na osnovu Sporazuma o udruživanju i stabilizaciji  (Makedonija, Albanija, Hrvatska, Rumunija i Bugarska) i u one  koje uskoro treba da postanu kandidati, koje još nemaju  Sporazum o udruživanju i stabilizaciji (SRJ, Bosna i Hercegovina).

 

Gledano sa aspekta članstva u Savetu Evrope, postoje zemlje koje su članice (sve izuzev SRJ i Bosne i Hercegovine) i one koje su posmatrači (SRJ i Bosna i Hercegovina).

 

Postoje dva protektorata, Bosna i Hercegovina i Kosovo.

 

Gledano sa stanovišta unutrašnje stabilnosti neke zemlje ne moraju da se suočavaju sa separatističkim pokretima (Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Albanija) a neke imaju upravo takve zahteve (Crna Gora u odnosu na SRJ, Albanci na Kosovu u odnosu na Srbiju, Albanci u Srbiji u odnosu na Srbiju, bosanski Hrvati u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, Republika Srpska u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, Albanci u Makedoniji u odnosu na Makedoniju).

 

0.0pt">Gledano sa stanovišta stabilnosti institucija, vladavine prava i demokratije, neke od njih su na početku perioda tranzicije (Srbija bez Kosova, Crna Gora, Rumunija, Bosna i Hercergovina), neke su upravo završile početnu fazu tranzicije i ulaze u drugu fazu sprovodjenja tranzicionih pravila (Hrvatska, Bugarska). Što se tiče Turske, moglo bi se reći da ona upravo treba da završi period tranzicije, jedna zemlja je slobodna (Grčka), dok na jednoj teritoriji tranzicija još nije ni počela (Kosovo).

 

Gledano sa stanovišta tranzicije sve zemlje, osim dve (Grčka i Turska),  mogle bi biti podeljene u dve grupe: one koje su proizašle iz  bivše SFRJ Jugoslavije (SRJ, Makedonija, BiH, Hrvatska) i one koje su proizašle iz bivšeg ''Varšavskog bloka'' (Bugarska, Rumunija i Moldavija – ukoliko se ona smatra delom Balkana i Albanija, koja nije bila zemlja Varšavskog bloka ali je imala isti sistem kao ove zemlje).

 

Na kraju, podelu je moguće izvršiti i na osnovu konsenzusa u vezi s tim da odredjena zemlja ima balkanski identitet ( sve zemlje izuzev Hrvatske i donekle Moldavije), ili na osnovu sporova u vezi sa balkanskim identitetom u okviru zemlje (Hrvatska)[9]  ili u okviru zemlje i od strane ''medjunarodne zajednice'' (Moldavija)[10].

 

2.2. Šta je tim zemljama zajedničko?

 

2.2.1. Slaba država

 

Studija koju je napravio EastWEst Institut[11]  u vezi sa Paktom  za stabilnost, kao i ostali referati koji analiziraju ovu regiju, prvenstveno studija Svetske banke u vezi sa ovom regijom za 2000. godinu[12],  zaključuju da društvena, institucionalna i ekonomska nerazvijenost predstavlja pojavu koja je prisutna u celom regionu (sa izuzetkom članice EU – Grčke). Studija EastWest Instituta  u vezi sa Paktom za stabilnost i studija Svetske banke zaključuju da su  nedostaci u izgradnji države (''slaba država''),  nedostatak institucija koje funkcionišu, nedostatak vladavine prava, nesprovodjenje postojećeg zakona,  nešto što je zajedničko svim zemljama u ovom regionu (izuzev Grčke).

 

2.2.2  Gledanje na region kao na ''bure baruta''  

 

Još jedna stvar koja je zajednička za ovaj region (po mom mišljenju neopravdano[13])  jeste mišljenje  Zapada da je celi ovaj region oblast gde izbijaju etnički ratovi. Zbog ovog pogrešnog mišljenja koje su neki zapadni naučnici usvojili 90-ih godina, reč Balkan ili balkanski se prečesto i nepotrebno koristi u pežorativnom smislu.

 

2.2.3 Odbijanje samouprave

 

Na Zapadu postoji mišljenje koje se razvilo 90-ih godina u vezi sa Bosnom, Hrvatskom i Kosovom, da je potrebno intervenisati u ovom regionu ili sprovoditi politiku odlučivanja a da se pri tom ne obraća pažnja  i ne uzimaju u obzir ''lokalni'' ili ''domaći''  kreatori politike, politički lideri ili stručnjaci. Pomešane su uloge i postoji nerazumevanje pa čak i sporovi u vezi sa vlasništvom nad procesom odlučivanja u vezi as regionom.  Previše je sastanaka i konferencija  na kojima think tankovi, stručnjaci  i pomoćnici donosilaca odluka  govore o tom šta bi  ''mi'' ili ''medjunarodna zajednica'' (u oba slučaja u značenju – Zapad) trebalo da učinimo ili da ne učinimo u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Albaniji, Makedoniji,  kome bi oni  trebalo da pomognu ili da ne pomognu, da li bi Crna Gora trebalo da bude nezavisna, da li bi Makedonija trebalo da ostane  kao jedinstvena zemlja, da li bi Bosna trebalo da ostane ovakva kakva je, da li bi Kosovo trebalo dao postane nezavisno ili da ostane unutar Srbije ili da postane treći entitet u SRJ, i šta bi vlade Hrvatske, Bugarske, Rumunije, SRJ, Albanije, itd. trebalo da urade, ili ne bi trebalo da urade, da bi se ispunila ''naša'' očekivanja ili očekivanja ''medjunarodne zajednice'' (opet, naravno, u značenju ''Zapad'').  Tokom proteklih 10 godina održani su bezbrojni sastanci i konferencije (nekolioko stotina njih) sve u organizaciji zapadnih stručnjaka i donosilaca odluka, razni zapadni naučnici  napisali  su stotine referata. Sprovedeno je bezbroj kratkih ''misija za utvrdjivanje činjeničnog stanja'',  u vezi sa različitim aspektima društvenih i političkih dogadjanja u regionu. Ironično je to što se sva ta ''naša'' hiperaktivnost  ili hiperaktivnost ''medjunarodne zajednice'' pažljivo računa kao ''pomoć'' Zapada ovom regionu. Učešće ''domaćih'' ljudi u procesima donošenja odluka ili analitičkom radu, koji je osnova za donošenje odluka, je sporadično i nikada nije koordinisano na regionalnom, pa čak ni na bilateralnom planu. Kada je jula 1999. godine osnovan Pakt za stabilnost, podstaknuta je nada  da će se razvijati partnerstvo takve vrste koje će zameniti tutorsko vlasništvo  Zapada nad procesima u ovom regionu. Nažalost, Pakt za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi kao koncept je propao[14]. Naravno, jedan od razloga neuspeha Pakta za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi jeste to što čak ni u kancelariji  koordinatora Pakta za stabilnost ni jedna od ključnih ličnosti nije bila iz ovog regiona.

 

2.2.4 Izgradnja regionalnog samopouzdanja

 

Period pasivnog prihvatanja odluka donetih od strane Zapada  na Balkanu polako se bliži kraju. Iako još uvek ne postoji koncentrisan napor od strane regionalnih donosilaca odluka i stručnjaka da se redovno sastaju i pokušaju da formulišu regionalnu politiku bez mnogo obzira na to šta ''mi'' ili ''medjunarodna zajednica'' (opet u značenju – Zapad) može misliti ili hteti, ipak narasta konsenzus da je takvo zalaganje neophodno i da se ono mora obezbediti što je moguće pre. Ova nova realnost je već izražena na nekoliko načina.

 

Mnogi lideri u regionu uputili su poziv za pokretanje  sveobuhvatnog mirovnog procesa tokom kojeg će svi regionalni lideri zemalja, entiteta i etničkih zajednica aktivno učestvovati na ravnopravnoj osnovi, a koji će se okončati razrešenjem svih nerešenih sporova i zahteva. Ovaj proces je počeo Samitom predsednika zemalja Jugoistonče Evrope održanim u Zagrebu novembra 2000. godine, koji je sponzorisala Francuska. On se nastavio serijom sastanaka ministara spoljnih poslova zemalja Jugoistočne Evrope.

 

Kao drugo, regionalne nevladine organizacije i »think tankovi« finansirani  od strane zapadnih vlada ili nezavisnih osnivača, pokreću inicijative  za negovanje različitih aspekata regionalne saradnje. Igmanska inicijativa, projekat Blu bird, saradnja ogranaka Šoroševih  Instituta za otvoreno društvo, programi prekogranične sraadnje EastWest Instituta  – svi ti programi su dobar primer takvih napora.

 

Kao treće, tu je i sistem sporazuma za olakšanje trgovine koji su potpisani u okviru Pakta za stabilnost  i Inicijative za saradnju u Jugoistočnoj Evropi.

 

Nema sumnje da će se ovaj proces izgradnje samopouzdanja u regionu nastaviti.

 

4. Nacrt studije – problemi u regionu i alternativna rešenja

 

4.1. Problemi

 

 Postoji nekoliko kriterijuma za grupisanje regionalnih problema.

 

4.1.1. Nove nezavisne suverene države, ili zasebni entiteti u okviru postojećih država

 

Gledano sa aspekta nerešenih težnji za stvaranje novih nezavisnih suverenih država, ili zasebnih entiteta u okviru postojećih država, u regionu su prisutni sledeći problemi: zahtev Alabanaca sa Kosova za nezavisnost Kosova, zahtev Srba sa Kosova za odvajanje severnog dela Kosova od Kosova, zahtev Albanaca iz Južne Srbije za odvajanje tri opštine u dolini Preševa od Srbije i pripajanje  tih opština Kosovu, zahtev Albanaca iz Makedonije za formiranje zasebnog entiteta u okviru Makedonije, zahtev Crne Gore da dobije status nezavisne medjunarodno priznate suverene države, zahtev bosanskih Hrvata za izdvajanje hrvatskog entiteta u okviru Bosne i Hercegovine, zahtev bosanskih Srba za odvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine i pripajanje tog entiteta Srbiji. Postoji i zahtev etničkih Slovena u Moldaviji da se izdvoji entitet u regijii Transdnjestr u Moldaviji, zahtev da Vojvodina postane zaseban entitet u okviru Srbije ili zasebna država u okviru SRJ. Postoje tenzije u vezi sa pozicijom madjarske manjine u Rumuniji i Slovena muslimanske veroispovesti u regiji Sandžaka ili Raške u Srbiji. Iako se Kipar obično ne smatra sastavnim delom Balkana, dve zemlje koje tu nesumnjivo pripadaju, Turska i Grčka, još uvek nisu rešile spor oko Kipra, koji je još uvek podeljeno ostrvo. Ove probleme ne bi trebalo mešati sa teritorijalnim sporovima, kao što je pitanje Prevlake izmedju Crne Gore/SRJ i Hrvatske, ili drugim, medjutim, ne bi trebalo zaboraviti ni granične teritorijalne sporove.

 

4.1.2. Status reformi i tranzicija  

 

Gledano sa aspekta postizanja društva koje je  idealno u smislu liberalnog, demokratskog, ekonomskog  i društvenog razvoja kao i sa aspekta socijalnih i institucionalnih reformi  u procesu tranzicije ka takvom idealu, u regiji postoje sledeći problemi:  opšte govoreći, sve zemlje u tranziciji (što znači sve zemlje sa izuzetkom Grčke) u ovom regionu pate od nerazvijenosti u institucionalnom, socijalnom i ekonomskom domenu. Nedostaju nove domaće i strane investicije[15], pokretanje novih poslovnih projekata je obično teško i komplikovano, još uvek je na snazi previše nepotrebnih oblika intervencije od strane države u domenu privrede, neopravdane barijere u trgovini i investicijama. Obično su institucije, koje se koriste u razvijenim demokratijama za zaštitu privatne imovine, investicija i ostalih prava (sudstvo i mediji), još uvek pod jakim uticajem vlada. Slabe institucije i barijere čine ulaganja nemogućim. Bez novih investicija nema mogućnosti za ekonomski razvoj, a on je preduslov za razvoj institucija i uspostavljanje vladavine prava. U svim zemljama u tranziciji nivo korupcije je visok i masovno se izbegava plaćanje poreza. Širom regiona   još uvek su jaki ostali oblici kriminala. Siromaštvo, nezaposlenost i socijalna nestabilnost čine da se većina stanovništva oseća nesigurno, bez perspektive boljeg života u budućnosti. Medjutim, iako su svi ovi socijalni i ekonomski problemi prisutni u svim tranzicionim zemljama u regionu, oni nisu prisutni istim intenzitetom u svakoj zemlji. U nekim zemljama, stopa siromaštva i nezaposlenosti (koje obično odgovaraju slabim i nestabilnim institucijama) veoma su visoke (Moldavija, Srbija, Crna Gora, Albanija, Rumunija, Bosna i Hercegovina, Kosovo). U drugim zemljama (Hrvatska, Bugarska) društvene i intitucionalne reforme su dalje odmakle nego što je to slučaj u drugim zemljama i tamošnja celokupna situacija je bolja nego prosek u regionu.  Opšte pravilo je da su zemlje koje su ranije  otpočele društvene i institucionalne reforme u boljoj situaciji nego one zemlje koje su kasnile sa ulaskom u reforme[16].

 

4.1.3. Procesi utvrdjivanja istine i izmirenja  

 

Posmatrano sa aspekta procesa utvrdjivanja istine i izmirenja, zemlje u regionu se mogu podeliti u dve grupe: One koje su na svojim teritorijama imale etničko nasilje 90-ih godina i one koje u nedavnoj istoriji nisu imale etničkog nasilja: grupa zemalja ili entiteta koje su bile uključene u etničko nasilje 90-ih godina (sve zemlje koje su proizašle iz bivše SFRJ sa izuzetkom Makedonije[17])  može se podeliti u dve podgrupe: one koje su organizovale napore da se uključe u  procese utvrdjivanja istine i izmirenja (Federacija Bosne i Hercegovine, Srbija) i one koje nisu preduzele takve mere (Hrvatska, Republika Srpska, Kosovo, Crna Gora). U okviru grupe zemalja koje treba da prodju kroz proces utvrdjivanja istine i izmirenja, može se takodje izvršiti podela na osnovu odnosa prema Haškom tribunalu. Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Republika Srpska imaju specijalne zakone u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom, Srbija priprema takvo zakonodavstvo, Kosovo i Crna Gora nemaju nikakav plan za takvo zakonodavstvo. Sudovi u Hrvatskoj i Bosni rešavaju slučajeve ratnih zločina. U Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu slučajevi ratnih zločina još nisu dospeli pred sudove tih entiteta.

 

4.2. Alternativna rešenja problema[18]

 

4.2.1. Kosovo

 

4.2.1.1 Nedavna istorija razvoja dogadjaja

 

Najkomplikovaniji problem u regionu je problem Kosova. Tokom istorije ovog regiona smenjivala su se  razdoblja nasilne dominacije jedne etničke zajednice nad drugom, u zavisnosti od toga kojoj državi je ova pokrajina pripadala. U razdobljima kada je ova regija bila sastavni deo Srbije, Albanci su bili manjina, a Srbi, kao većina, su dominirali silom nad njima. U razdobljima kada je ova regija imala jaku autonomiju, Albanci su postajali većina i u tim periodima oni su dominirali silom nad srpskom ili preciznije nealbanskom etničkom manjinom. U periodima jake pokrajinske autonomije (1948 – 1989), prava srpske manjine su zanemarivana, na Srbe se vršio pritisak da prodaju svoju imovinu i da se iseljavaju u Srbiju. Mnogi  Srbi napustili su ovu pokrajinu pod pritiskom, iako su je mnogi napustili iz ekonomskih razloga ali i zato što su se osećali nesigurno u pretežno albanskom okruženju. 1989. godine,  Miloševićev režim je nezakonito poništio autonomiju ove pokrajine. U periodu od 1989. do 1999. srpska policija je sistematski i nezakonito vršila pritisak na albansku manjinu. Albanci su bili izbačeni iz policije i državne administracije, političke stranke su nezakonito zabranjene, albanski politički lideri su nezakonito hapšeni, policija je masovno maltretirala i ugnjetavala mlade Albance bez povoda. Izbačeni iz zvaničnog poretka Srbije i SRJ, albanski lideri su uspostavili paralelne neoficijelne političke i društvene institucije i strukture. 1994. godine članovi pokrajinske Skupštine, koja je bila nezakonito raspuštena od strane Miloševića 1989. godine, proglasili su Republiku Kosovo i izabrali umerenog albanskog lidera, doktora Ibrahima Rugovu, za predsednika Republike.  Tokom mirnog perioda Miloševićeve vladavine, kada je Milošević bio prihvaćen od strane Zapada kao garant mira i stabilnosti u regionu, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma za okončanje ratova izmedju Srbije, Bosne i Hrvatske, vodjeni su pregovori izmedju Miloševićevog režima i albanskih lidera na Kosovu. 1997. godine, Milošević i Rugova su čak bili potpisali Sporazum o normalizaciji odnosa,  prvo u oblasti obrazovanja. Nažalost, Milošević nije sproveo prvi deo sporazuma, nisu preduzeti  ponovni napori da se postigne mirno rešenje. Marta 1998. godine, albanska gerila, poznata kao UČK ili Kosovska oslobodilačka armija,  prvi put se pojavila u javnosti i napala srpske policijske snage i srpske civile. Reakcija srpske policije bila je izuzetno brutalna, civilne žrtve su bile bespotrebno velike i nije bilo nikakvih političkih pokušaja da se situacija smiri. Nakon maja 1998, posle ulaska ekstremnog desničarskog krila – Srpske radikalne stranke predvodjene Vojislavom Šešeljom, u srpsku vladu, brutalnost policije je porasla dovodeći do dalje mobilizacije albanskih gerilskih grupa i do totalnog rata. Zapad je podržao albansku stranu u ovom sukobu. Prve  ozbiljne pretnje Zapada da će  vojno napasti  Miloševićev režim izrečene su okrobra 1998. i Milošević i Holbruk su upravo pod takvim pretnjama potpisali Sporazum koji je omogućio postizanje rešenja bez  vojne akcije. Medjutim, lideri albanske gerile postali su ambiciozniji. Uprkos Sporazumu Milošević – Holbruk, nastavljeni su napadi od strane  UČK na srpske policajce i civile, medjutim, pošto je tu bila prisutna posmatračka misija OEBS-a predvodjena Vilijemom Vokerom, srpske policijske snage nisu reagovale onako brutalno kao u martu 1998. 16.januara 1998. došlo je do incidenta u Račku tokom kojeg je 45 etničkih Albanaca ubijeno od strane snaga srpskog režima. Šef posmatračke misije OEBS-a Vilijem Voker izjavio je da su žrtve bile civili koji su bez razloga poubijani od strane snaga srpskog režima. Snage srpskog režima su izjavile da su sve  žrtve bile teroristi UČK. Ovaj incident je bio razlog za obnavljanje pretnji vojnom intervencijom protiv Miloševićevog režima. 15. februara Vojislav Šešelj, obraćajući se kao zamenik premijera srpske Vlade, zapretio je da ''ukoliko mi budemo napadnuti na Kosovu više neće biti Albanaca''[19].  SAD i EU organizovale su mirovnu konferenciju u Rambujeu početkom marta 1999. ali na takav način da je delegacija Srbije i Jugoslavije bila sprečena da pregovara sa liderima UČK, Hašimom Tačijem ili političkim liderima Albanaca sa Kosova. Lideri UČK su insistirali na tome da se da odobrenje za referendum o nezavisnosti Kosova, i odbijali su da potpišu Nacrt sporazuma koji ovaj njihov zahtev nije uzimao u obzir. Srpski pregovarači odbili su da potpišu Nacrt koji je davao neograničeni vojni nadzor NATO-u i predvidjao da  o budućnosti  Pokrajine odlučuje narod iz te Pokrajine. Pod pritiskom SAD, UČK je konačno prihvatila i potpisala Nacrt sporazuma koji je otvarao put ka vojnom kažnjavanju Miloševića ukoliko ga ne prihvati. Nakon još jednog neuspelog  pokušaja Holbruka da ubedi Miloševića da prihvati dokument iz Rambujea  i pošto je državni sekretar SAD Madlen Olbrajt  uspela da ubedi lidere zemalja NATO-a da ne postoji ni jedna druga mogućnost već da se Milošević vazdušnim napadima natera da prihvati taj sporazum, NATO je izvršio vazdušni napad na Jugoslaviju. Srpska policija je odmah počela da sprovodi Šešeljevu pretnju od 15.februara. Otprilike 700 hiljada albanskih civila je naterano od strane snaga srpske policije da napusti Pokrajinu u martu i aprilu 1999. Policija im je oduzela dokumente i uništila matične knjige. Mnogi od onih koji su se opirali bili su ubijeni od strane snaga srpskog režima. Mnogi civili su nasumice ubijani od strane snaga  režima ili paravojnih grupa, samo da bi se albanski civili na Kosovu zastrašili i naterali da napuste Pokrajinu što je moguće pre. Nije poznat tačan broj ubijenih civila. Postoje izveštaji, mada još nepotvrdjeni, da su snage srpskog režima i paravojnih grupa ubile oko 10 hiljada civila a postoji i procena da su hiljadu ubijenih civila bila deca uzrasta do 5 godina. Aprila 2001. godine novo rukovodstvo srpske policije otkrilo je da su tela mrtvih albanskih civila, u očiglednom pokušaju da se dokazi sakriju,  bila transportovana kamionima sa Kosova na lokacije unutar Srbije i zakopana u masovnim grobnicama koje se nalaze na terenima policijskih punktova. U isto vreme kada su se snage srpskog režima angažovale na proterivanju albanskih civila sa Kosova zajedno sa paravojnim grupama i na masovnoj likvidaciji albanskih civila, jugoslovenske vojne snage su se borile protiv boraca UČK unutar Kosova. 16.juna 1999, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 stavljajući Pokrajinu pod vlast Ujedinjenih nacija. 24.juna 1999. godine u Kumanovu je potpisan  Sporazum o prestanku vatre  čime su završeni napadi NATO-a na Miloševićev režim. I dok su Ujedinjene nacije uspostavljale kontrolu nad Pokrajinom, albanske izbeglice su počele da se vraćaju u nju.  U isto vreme kada su srpska policija i vojne snage napuštale Pokrajinu, nekih 250 hiljada srpskih civila napustilo je Pokrajinu kao izbeglice odlazeći u užu Srbiju, uglavnom iz straha od odmazde od strane UČK. Da je ovaj strah bio opravdan dokazuje činjenica da je otprilike 1.300 srpskih civila zarobljeno kao taoci tokom prvih nedelja nakon povlačenja srpskih snaga iz Pokrajine. Još uvek nije pronadjeno gde se ovi srpski civili nalaze. Otprilike 700 Srba je ubijeno u terorističkim napadima koji su se zbili nakon što su UN preuzele kontrolu nad Pokrajinom. Pripadnici srpske zajednice na Kosovu nemaju slobodu kretanja. Oni žive u enklavama pod zaštitom medjunarodnih snaga, a mnogi su preselili svoje domove u druge delove Kosova, u severnom delu, gde se nalaze enklave sa većim brojem pripadnika srpske etničke zajednice.

 

4.2.1.2. Ustavni olkvir za Kosovo i opšti izbori

 

Maja 2001. godine, šef Administracije UN za Kosovo, Hans Hakerup, koristeći svoja ovlašćenja na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, usvojio je Ustavni okvir za Kosovo koji predvidja da se opšti izbori za kosovski parlament, privremenu vladu Pokrajine i predsednika Pokrajine održe 17. novembra 2001. godine. Albanske stranke su bile nezadovoljne Ustavnim okvirom zato što taj dokument nije sadržao odredbu da će se održati referendum za nezavisnost Pokrajine, čime bi se prokrčio put ka pretvaranju ove Pokrajine u nezavisnu državu. Srpske stranke su bile nezadovoljne ovim dokumentom zbog toga što u njemu nije sadržana garancija za zaštitu kolektivnih prava srpske manjine tako što bi se odobrilo pravo veta srpskim predstavnicima u Parlamentu u vezi sa pitanjima od značaja za manjinska kolektivna prava.

 

Srpski politički lideri ostali su podeljeni u vezi sa učešćem Srba  na izborima 17. novembra. Medjutim, nakon poziva koji je uputilo demokratsko rukovodstvo  Srbije i SRJ, otprilike 280 hiljada glasača se registrovalo tokom septembra i oktobra 2001. a otprilike 52 posto ih je učestvovalo na izborima 17.novembra uprkos snažnoj kampanji za bojkotovanje izbora koju je vodio deo srpskog političkog rukovodstva.

 

Učešće Srba na izborima na Kosovu, uprkos kampanji za bojkotovanje izbora i uprkos teškim uslovima pod kojima srpska zajednica živi na Kosovu, pokazalo je da su Srbi prihvatili novu realnost na Kosovu: periodi dominacije jedne etničke zajednice nad onom drugom su završeni. Kosovski Srbi su shvatili da je jedini rezultat koji  bi se postigao bojkotovanjem izbora taj da će oni biti isključeni iz političkog života Pokrajine. Oni srpski lideri koji su propagirali bojkot izbora pogrešno su mislili da će Srbi biti u stanju da primene isti recept koji su Albanci primenili kada su se borili protiv Miloševićeve represije, tj. bojkot zvaničnih institucija i stvaranje paralelnih mreža i  institucija. Medjutim, većina srpskih glasača na Kosovu shvatila je da bi se situacija srpske zajednice pogoršala ukoliko bi se opredelili za bojkotovanje institucija koje treba da se uspostave na Kosovu.

 

Na opštim izborima za 120 mesta u Skupštini Kosova većinu od 46 mesta dobio je umereni albanski lider, doktor Ibrahim Rugova. Stranka bivšeg komandaanta UČK, Hašima Tačija, Demokratska stranka Kosova, dobila je 23 mandata, srpska koalicija ''Povratak'' ima 22 mandata (srpska manjina ima 10 mandata koji su rezervisani u skladu sa Ustavnim okvirom) a  stranka bivšeg vodje UČK, Ramuša Hardinaia, dobila je 8 mandata u Skupštini. 10 mandata je rezervisano za druge etničke manjine a ostatak dele ostale albanske stranke.

 

4.2.1.3. Kosovo nakon opštih izbora

 

Albanske stranke su obećale albanskim glasačima da će Skupština Kosova odmah nakon izbora organizovati referendum o nezavisnosti ili da će nova Skupština objaviti nezavisnost. Medjutim, administrator UN u Pokrajini upozorio je albanske lidere da takva odluka od strane kosovskog parlamenta neće biti punovažna budući da je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Srpski politički lideri pozvali su umerenog albanskog lidera, doktora Ibrahima Rugovu, da oforme koaliciju sa izabranim predstavnicima srpske manjine.

 

Bez obzira da li će se oformiti koalicija izmedju albanskih i srpskih političkih lidera u cilju rukovodjenja Pokrajinom, period nakon izbora na Kosovu otvara mogućnost obema zajednicama da se posvete naporima na postizanju društvenog  i ekonomskog razvoja, stvarajući uslove za bezbedan povratak izbeglica svojim domovima, zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda za sve gradjane u Pokrajini.

 

4.2.1.4. Alternativna rešenja za Kosovo

 

Teoretski postoji pet alternativnih rešenja za status Kosova. Jedna alternativa je da finalni status Kosova bude takav da Kosovo ostane onakvo kakvo je, formalno, sada –  autonomna  pokrajina u Republici Srbiji u SRJ. Ovo je alternativa koja je, oficijelno, politika srpskog rukovodstva. Neki zapadni političari Kosovo vide kao jednu od tri (ili četiri – ukoliko Vojvodina podje istim putem) konstitutivne države u okviru labave federacije, SRJ, zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom. Treća alternativa je da Kosovo postane nezavisna suverena država. Ovo je alternativa koja predstavlja politiku albanskih lidera na Kosovu. Četvrta alternativa je da se Kosovo, Albanija, deo Makedonije nastanjen etničkim Albancima i tri zajednice u Južnoj Srbiji  udruže u ''Veliku Albaniju''. Peta alternativa je da se finalni status Kosova ne razmatra nekoliko godina, dok se uslovi u Pokrajini ne poboljšaju i dok se ne obezbedi institucionalni društveni i ekonomski razvoj koji će obezbediti vladavinu prava i bezbednost za sve gradjane Kosova.

 

Koja će se od ovih pet alternativa za Kosovo na kraju ostvariti?  Koje od ovih pet rešenja bi ''mi'' ili ''medjunarodna zajednica'' (što znači Zapad) trebalo da podstičemo a koje bi ''mi'' trebalo da destimulišemo?

 

Teško je predvideti koje će rešenje prevagnuti. Ima previše aktera sa nepredvidivim ponašanjem, kontradiktornim i uzajamno isključivim zahtevima, a tu je i mogući regionalni razvoj dogadjaja čije su posledice po Kosovo još uvek nepoznate. Koliko će daleko kosovski Albanci ići  u svojim zahtevima za nezavisnost? Hoće li oni biti spremni da oružje upere protiv vojnih i političkih predstavnika Zapada, koji sada upravljaju Pokrajinom? To je sada nemoguće reći. Kakva bi bila reakcija Zapada? Hoće li se Zapad suprotstaviti ili će, jednostavno, dozvoliti Albancima da učine kako im odgovara? Kako će rat protiv terora uticati na reakcije Zapada na mogući novi rat na Kosovu koji bi kosovski Albanci sada poveli protiv Zapada? Koliko su Srbi spremni da se bore za kontrolu nad Kosovom? Trenutno niko ne može očekivati to da će Srbija dozvoliti da bude uvučena u rat za Kosovo. Medjutim, ova situacija se u budućnosti može promeniti. Kako će biti rešena kriza u Makedoniji? Kako će organizovani kriminal reagovati na dalji tok dogadjaja? Hoće li Srbija uspeti u reformama, ili možda napretka neće biti? Hoće li SRJ ostati kao okvir za Crnu Goru i Srbiju?  Albanija kao država trenutno igra veoma konstruktivnu ulogu u regionu. Lideri iz Albanije nisu za stvaranje velike Albanije sa Kosovom. Oni se plaše da će umesto ''velike Albanije'' doći do stvaranja ''velikog albanskog Kosova'' u kojem će sadašnja Albanija izgubiti svoj identitet i gde će sadašnji albanski lideri iz  Albanije biti potpuno marginalizovani. Hoće li stav  Albanije ostati i dalje obazriv kao što je to sada, predstavlja pitanje za koje nema jasnog odgovora.

 

Iako je nemoguće predvideti kakvo će biti završno rešenje iz razgovora koje sam do sada imao ili koje sam čuo, nameće se sledeći zaključak: završno  rešenje za status Kosova, bez obzira na to koja će alternativa prevagnuti, biće uslovljeno poboljšanjem bezbednosti etničkih manjina u Pokrajini. Jedino ukoliko budu poštovana ljudska prava svih gradjana, ukoliko se obezbedi povratak izbeglica, ukoliko bude institucionalnog, društvenog i ekonomskog razvoja biće i mogućnost za pregovore o finalnom statusu. Svi ključni akteri, albanski lideri, srpski lideri, kao i lideri ''medjunarodne zajednice'' svesni su ovoga. Ovo je razlog zbog kojeg je u svim razgovorima kojima sam prisustvovao prevladavao osećaj optimizma. Upitani o tom šta misle kako će Kosovo izgledati za pet godina, moji sagovornici su odgovorili da veruju da ni jedna od dve suprotstavljene etničke zajednice neće pribeći nasilju kako bi postigle svoje političke ciljeve i da zbog toga oni Kosovo, za pet godina, vide kao jedan entitet u poodmakloj fazi tranzicije, politički organizovan kao multietničko i multikulturalno društvo, izbeglice će se vratiti svojim domovima, granice će biti otvorene za susede i biće uzajamno poštovano pravo slobode kretanja i nastanjivanja za sve  pojedince  i pravne subjekte iz susednih teritorija. Ukoliko se ostvari ovo optimističko predvidjanje biće irelevantno koji će formalni status Pokrajina u to vreme imati. Bez obzira na zvanični politički dogovor koji se u roku od pet godina bude postigao u vezi sa suverenitetom, nema sumnje da će situacijom na Kosovu  u potpunosti rukovoditi ljudi na Kosovu. S druge strane, rezultat društvenog i ekonomskog razvoja, nepostojanja etničkog nasilja i faktičkog poštovanja prava bez obzira na etničku pripadnost, biće taj da će postojati veća spremnost za pregovore o konačnom rešenju, kako medju Albancima tako i medju Srbima.

 

4.2.2. Bosna i Hercegovina

 

Postoji šest alternativa za zahteve za odvajanje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine s jedne strane i zahtev Hrvata iz Zapadne Hercegovine za formiranje zasebnog hrvatskog entiteta u okviru Bosne i Hercegovine. Jedna alternativa je da  se Republika Srpska odvoji od Bosne i Hercegovine i ujedini sa užom Srbijom. Druga alternativa je da se kreira hrvatski entitet, kao treći entitet u okviru Bosne i Hercegovine i da tri, umesto dva, savezna entiteta oforme jednu saveznu državu. Treća alternativa je da se Republika Srpska odvoji i da Hrvati i Bošnjaci oforme jednu federalnu državu. Četvrta alternativa je status quo,  uključujući nedavnu varijantu koja je proistekla iz odluka Ustavnog suda – proglašenje sva tri naroda kao konstitutivna naroda u oba entiteta. Peta alternativa je da se Republika Srpska odvoji i pripoji Srbiji, da se stvori hvatski entitet i pripoji Hrvatskoj a da bosanski entitet ostane kao jedna suverena država. Šesta alternativa je ujedinjenje zemlje – to je varijanta Dejtonskog mirovnog sporazuma na osnovu koje bi centralni organi vlasti ili lokalni organi vlasti preuzeli ovlašćenja od entiteta.

 

Na osnovu debata u Bosni i Hercegovini, srpski i hrvatski nacionalnisti u Bosni i Hercegovini podržavaju jedni druge u traženju da se odvoje od Bosne i Hercegovine. Medjutim, ni jedan od separatističkih pokreta u ovom trenutku nije spreman da pribegne nasilju kako bi postigao svoje ciljeve. ''Medjunarodna zajednica'' izgleda da je sasvim rešena da  upravlja zemljom dok god to bude potrebno, u cilju ujedinjenja zemlje, kako bi bila prihvaćena od strane velike većine stanovništva u celoj zemlji.

 

Separatistički pokreti su trenutno izolovani od strane rukovodstava u Srbiji i Hrvatskoj. Mada je na sastanku Saveta Igmanske inicijative[20] održanom od 19. – 21. oktobra 2001. identifikovano 10 oblika diskriminacije  koju Savezna Republika Jugoslavija vrši protiv  Federacije Bosne i Hercegovine i (muslimanski i hrvatski entitet koji zajedno sa Republikom Srpskom čini državu Bosnu i Hercegovinu) i njenih gradjana, sadašnje srpsko rukovodstvo u Srbiji i u SRJ nema aspiracije da se Republika Srpska pripoji Srbiji. Hrvatska više ne vrši ni jedan vid diskriminacije protiv gradjana Republike Srpske ili Federacije Bosne i Hercegovine. Danas, Hrvatska ni na jedan način ne podržava hrvatske separatiste u Bosni.

 

Medjutim, sve tri etničke zajednice su izrazile  snažan zahtev koji podržava većina političara u Bosni i Hercegovini da ''medjunarodna zajednica'' promeni svoj stav i način rada u zemlji. U zahtevu se traži da se potpuno promeni uloga ''medjunarodne zajednice''. Trenutno, Visoki predstavnik medjunarodne zajednice (što je zvanična titula prema Dejtonskom sporazumu) ima nadležnost vrhovne vlasti u zemlji. On je vrhovni zakonodavac kao i krajnja instanca za rešavanje svih sporova. On ima neograničena ovlašćenja, on može izmeniti bilo koju sudsku presudu po svom slobodnom nahodjenju i može zabraniti sprovodjenje bilog kojeg zakona koji se usvoji od strane kompetentnih organa u entitetima ili državi. Ova uloga bi trebalo da se promeni na takav način da se omogući razvoj institucija dva entiteta i države Bosne i Hercegovine. Medjunarodna zajednica bi trebalo da ostane tu radi sprečavanja oružanih sukoba i obezbedjenja sprovodjenja Zakona i propisa koje usvoje kompetentni organi vlasti u okviru entiteta i države Bosne i Hercegovine, kada su ovi u skladu sa pravnim sistemom zemlje. Gradjani Bosne i Hercegovine bi trebalo da budu nosioci procesa odlučivanja, a ne ''medjunarodna zajednica''.  Medjunarodna zajednica bi trebalo da bude tu da  obezbedi mir i vladavinu prava dok institucije u Bosni i Hercegovini ne postanu sposobne da taj posao vrše samostalno, bez intervencije ''medjunarodne zajednice''. Medjutim, pošto će ovo biti moguće tek onda kada separatistički i nacionalnistički pokreti postanu politički marginalni, ''medjunarodna zajednica'' će morati da ostane u zemlji još nekoliko godina ali njena uloga bi trebalo da se promeni: ona bi trebala da bude tu da bi obezbedila sprovodjenje pravila koja lideri tri etničke zajednice i institucije u zemlji usvoje na osnovu konsenzusa, a ne da vrši funkciju vrhovnog zakonodavca i da vlada kao srednjovekovni suveren sa diktatorskim ovlašćenjima. 

 

Najrealističniji scenario za Bosnu i Hercegovinu je taj da zemlja ostane protektorat ''medjunarodne zajednice'' (što podrazumeva Zapad) još nekoliko godina, dok rukovodstva tri etničke zajednice ne pristanu da se posvete institucionalnom, društvenom i ekonomskom razvoju cele zemlje. Ovaj cilj će biti  brže postignut  ukoliko bude više regionalne saradnje, pogotovo u pogledu procesa utvrdjivanja istine i izmirenja, ukoliko tranzicione reforme u Srbiji i Hrvatskoj budu uspešne, i ukoliko se situacija na Kosovu i u Makedoniji bude razvijala tako da doprinese regionalnoj stabilnosti i prosperitetu.

 

 

4.2.3. Crna Gora i SRJ

 

4.2.3.1. Kako je tekao razvoj situacije od 1997. godine

 

Nakon demokratskih promena u Srbiji, oktobra i decembra 2000, vlada Crne Gore i predsednik Djukanović najavili su promenu politike u pogledu budućih odnosa sa Srbijom. 1999. godine, vlada Crne Gore predložila je vlastima Srbije, koje su tada bile pod čvrstom kontrolom bivšeg predsednika SRJ, Miloševića, da Srbija i Crna Gora redefinišu svoje odnose tako da Jugoslavija postane labava federacija dve države, pri čemu bi se zadržala samo ograničena kompetencija na saveznom nivou, u domenu odbrane, monetarne unije i spoljnih poslova. Miloševićev režim nikada nije poslao ozbiljan odgovor na ovu ponudu crnogorske vlade. Potrebno je napomenuti da je krajem 1997. godine, kada je crnogorski predsednik Djukanović bio odlučio da prekine savez sa Miloševićevim režimom, Milošević izbacio predstavnike vlade Crne Gore iz saveznih ustanova i zamenio ih članovima frakcije Djukanovićeve stranke koja je formirala novu partiju, Socijalističku narodnu partiju (SNP), tada predvodjenu Momirom Bulatovićem. Momir Bulatović, čija je stranka bila u opoziciji u odnosu na crnogorsku vladu u Crnoj Gori izabran je za saveznog premijera. Crna Gora je odgovorila tako što je ignorisala savezne institucije i savezne zakone. Medjutim, umesto da odgovore na ponudu Crne Gore 1999. godine, Milošević je 6. jula 2000. godine, nakon tajnih pregovora sa Bulatovićevom Socijalističkom narodnom partijom koji su trajali manje od 24 časa, naterao Saveznu skupštinu da izmeni Savezni ustav na takav način da mogu da se organizuju direktni izbori za saveznog predsednika, kao i za oba doma Savezne skupštine. Bio je to jasan pokušaj Miloševićevog režima da izazove još jednu krizu u regionu, da izazove Crnu Goru da zvanično proglasi nezavisnost i da stvori teren za upotrebu sile ili pretnju upotrebom sile da bi se sprečila nezavisnost Crne Gore. To je takodje bio pokušaj Miloševića da demorališe srpsku opoziciju, koja je u Djukanoviću imala jakog saveznika u naporima da se Milošević svrgne sa vlasti. Srpska opozicija se našla u neugodnoj situaciji. Ustavne promene od 6. jula 2000.  bile su nelegitimne i  nelegalne. S druge strane, bilo je očigledno da će Milošević organizovati izbore u skladu sa izmenjenim Ustavom u nadi da će opozicija bojkotovati izbore. U okviru projekta Radne grupe za budućnost SRJ pri EastWest Institutu, koja je takodje poznata pod imenom Bratislavski proces, 8. jula 2000. održana je konferencija u Bratislavi, Slovačka, samo dva dana nakon što je Savezna skupština SRJ usvojila nelegitimne ustavne promene. Delegacija Crne Gore, koja je prethodno bila potvrdila svoje učešće, otkazala je dolazak u Bratislavu, pošto je crnogorska Skupština tog istoga dana zakazala hitnu sednicu kao reakciju na izmenu saveznog Ustava. Srpski lideri opozicije  su došli i nakon razgovora dogovorili se da usvoje rezoluciju kojom se osudjuje režim zbog izmena Ustava bez učešća vlade Crne Gore u zakonodavnom postupku. Medjutim, mada su lideri srpske opozicije u tom dokumentu zaključili da su ustavne promena od 6. jula nezakonite i izrazili svoju solidarnost sa narodom i vladom Crne Gore, oni su takodje odlučili da prihvate izazov Miloševićevog režima i da se bore protiv Miloševića na izborima. Milošević je bio zatečen ovom odlukom i zato je odlučio da izbore održi što je moguće pre, nadajući se da opozicija neće imati vremena da se organizuje za kampanju. On je takodje bio loše informisan da još uvek uživa podršku naroda. Milošević se takodje nadao da se opozicija nikada neće ujediniti protiv njega i da će, umesto da ga konfrontiraju sa jednim jedinim jakim protivkandidatom,  svaka od mnogobrojnih malih stranaka iz opoziciji nominovati svog vlastitog kandidata. Medjutim, 18 stranaka srpske opozicije formiralo je ujedinjeni blok i nominovalo jednog jakog kandidata, gosp. Vojislava Koštunicu, profesora ustavnog prava, umerenog nacionalistu desnog centra. 24. septembra 2000, održani su izbori za saveznog predsednika i za Saveznu skupštinu. Bilo je očigledno da je Milošević izgubio na izborima, ali on je pokušao da falsifikuje rezultate koristeći lojalne članove svojih vladajućih struktura u izbornoj komisiji. Medjutim, 5. oktobra 2000. godine, masovni protesti gradjana u Beogradu i širom države primorali su Miloševića da prizna svoj poraz na izborima.

 

Učešće crnogorske vlade na izborima bilo je veoma kontroverzno. Lideri srpske opozicije su pregovarali sa Djukanovićem o tome da njegova stranka učestvuje na izborima za Saveznu skupštinu i predsednika kako se Miloševiću ne bi omogućilo da dobije 50 crnogorskih mesta u Saveznoj skupštini (trideset od 128 u donjem domu - Veću gradjana i dvadeset od četrdeset u gornjem domu - Veću republika). Djukanović je odbio govoreći da ne može da prizna legitimitet ustavnih promena time što bi učestvovao na izborima koji su organizovani na osnovu tih istih promena. Ustvari, Djukanović je, isto kao i mnogi u »medjunarodnoj zajednici« koji su bili pogrešno predvideli da će Milošević pobediti na izborima, verovao da će se desiti upravo to.

 

Kada je postalo jasno da je Koštunica pobedio Miloševića na izborima, izabrani srpski demokratski lideri predložili su Djukanoviću da uputi svoje predstavnike u saveznu vladu, predlog koji je Djukanović takodje odbio. U medjuvremenu, novi lider SNP koja je bila Djukanovićeva opozicija i bivši saveznik Miloševića, rekao je srpskim demokratskim liderima 6. oktobra 2000, da su oni spremni da formiraju koaliciju sa Koštunicom i njegovom grupom. To je bilo dan nakon što je masovnim demonstracijama Miloševićev režim smaknut s vlasti, medjutim, u jutarnjim časovima, dok još nije bilo jasno da li će Milošević pristati da preda vlast Koštunici, ali kada je već bilo jasno da ukoliko to ne uradi dobrovoljno, da će na to sigurno biti primoran. 7. oktobra 2000, održana je prva sesija novoizabrane Savezne skupština i Vojislav Koštunica je položio zakletvu kao novi predsednik SRJ. Nakon pregovora, formirana je nova Savezna vlada, koja se bazirala na koaliciji izmedju SNP iz Crne Gore i Srpske demokratske opozicije (DOS). Ovim su odnosi izmedju zvanične Crne Gore i Srbije postali još zategunutiji. Mejdutim, za razliku od Miloševića, novo srpsko rukovodstvo je odlučilo da prihvati svaku odluku koju Crna Gora donese u vezi sa budućnošću savezne države.

 

Januara 2001, crnogorska vlada je dala novi predlog srpskoj vladi u vezi sa novim uredjenjem odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Za razliku od predloga 1999. godine, SRJ bi prestala da postooji, stvorile bi se dve nove suverene države, Srbija i Crna Gora, a te dve suverene, medjunarodno priznate države bi sačinjavale Uniju Suverenih Država Srbije i Crne Gore, koja bi vršila veoma ograničene zajedničke funkcije.

 

U medjuvremenu, odnosi izmedju Crne Gore i Srbije su se pogoršali. Srbija je pod Miloševićem bila uvela blokadu izvoza robe iz Srbije u Crnu Gou. Crna Gora je počela da se snabdeva iz drugih zemalja u okruženju. Crna Gora je uvela svoju carinsku službu i nemačku marku kao zvaničnu valutu u republici. Sada, Crna Gora i Srbija funkcionišu kao dva zasebna tržišta, na srpskoj strani granice izmedju Srbije i Crne Gore nalazi se carinski punkt, dva entiteta imaju različite carinske i poreske sisteme i stope, različite valute. Plaćanja izmedju dve zemlje su komplikovana i skupa. Nema saradnje u oblastima kao što su infrastrukturni razvoj, zaštita autorskih prava, itd., postoji ograničena saradnja izmedju policijskih snaga i u vojnom domenu, kao i u domenu pregovora o restrukturiranju dugova i ostalih vidova saradnje sa medjunarodnim organizacijama.

 

Medjutim, postalo je očigledno da je Crna Gora podeljena na dve jednake polovine oko pitanja da li Crna Gora treba da ostane zajedno sa Srbijom u federaciji ili bi trebalo da postane suverena i medjunarodno priznata država.

 

Potrebno je takodje naglasiti da je ubrzo nakon promena u Beogradu, medjunarodna zajednica dala podršku novim vlastima u Beogradu time što je skinula sve sankcije koje su ranije bile uvedene protiv Miloševićevog režima i što je Saveznu Republiku Jugoslaviju uključila u sve glavne medjunarodne organizacije, inicijative i strukture, a prvenstveno u UN, OEBS, Pakt za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi, Svetsku banku, MMF, Inicijativu za saradnju u Jugoistočnoj Evropi i druge. Takodje, prvi put je Savezna Republika Jugoslavija bespogovorno i formalno priznata kao suverena država, uprkos činjenici da u jednom delu zemlje (Crna Gora) savezni organi vlasti ne mogu vršiti nikakva ovlašćenja a da se u drugom delu (Kosovo) nalazi protektorat UN.

 

0.0pt;mso-ansi-language:SL">Aprila 2001. godine održani su izbori za Skupštinu Crne Gore. Strane koje su bile za nezavisnost oformile su jedan blok koji je predstavljao crnogorski predsednik Milo Djukanović. Njegovoj Koaliciji pod nazivom »Pobjeda je Crne Gore« suprostavila se koalicija stranaka koje žele da Crna Gora ostane sa Srbijom u okviru federacije. Predsednik ove koalicije bio je Predrag Bulatović (kojeg ne treba brkati sa Momirom Bulatovićem, saveznim premijerom u vreme Miloševića -  koji je odvojio svoju frakciju iz SNP i formirao svoju stranku nakon Miloševićevog poraza). Naziv koalicije za federaciju u aprilu 2001. godine bio je »Koalicija zajedno za Jugoslaviju«. Djukanovićeva koalicija je postigla veoma tesnu pobedu. Potrebno je takdoje istaći da je pravo glasa bilo dato samo gradjanima Crne Gore koji su mogli da dokažu da im je mesto boravka tokom dve godine uoči izbora bilo u Crnog Gori. Ovo znači da nekoliko stotina hiljada gradjana Crne Gore, ili barem jedna trećina od ukupnog broja gradjana Crne Gore čije je boravište u Srbiji i izvan SRJ, nije moglo da učestvuje na izborima.

 

Rezultati izbora u Crnoj Gori u aprilu 2001, zajedno sa napredovanjem reformi u Srbiji, medjunarodno prihvatanje novog rukovodstva  SRJ, pokazali su Djukanoviću da se može desiti da se glasači iz Crne Gore neće opredeliti za odvajanje Crne Gore od Srbije na referendumu. Štaviše, tu je i problem u vezi sa Ustavom Crne Gore u kojem je odredjeno  da je potrebna većina od dve trećine glasova u Skupštini Crne Gore da bi izmene Ustava Crne Gore bile punovažne. Jasno je da čak i ukoliko postoji mala većina glasača koji bi glasali za nezavisnost Crne Gore, biće nemoguće da se u Skupštini Crne Gore dva puta dobiju dve trećine glasova u korist izmene Ustava.

 

Za sada »medjunarodna zajednica« vrši snažan pritisak na Crnu Goru da ostane sa Srbijom u SRJ. Medjunarodne organizacije traže da im se saopšti  tačna adresa entiteta sa kojima pregovaraju, a nije sigurno da li je, kad je reč o Crnoj Gori, ta adresa SRJ. U nekim slučajevima jeste, u nekima nije i medjunarodna zajednica ne može više da toleriše tu konfuziju.  Svi visoki predstavnici koji dolaze u posetu Beogradu i Podgorici ponavljaju jednu istu poruku: demokratska Crna Gora u okviru demokratske Savezne Republike Jugoslavije.

 

U Srbiji raste nelagodnost zbog sadašnje nerešene situacije. Srpski lideri vrše stalan pritisak na Djukanovića da reši krizu u Crnoj Gori, da organizuje referendum što je moguće pre, tako da bude jasno da li Savezna Republika ostaje ili ne. Srpski lideri stalno govore da bi više voleli da Crna Gora ostane sa Srbijom u jednoj reformisanoj funkcionalnoj federaciji, ali takodje kažu da će ispoštovati odluku Crne Gore ukoliko se ona opredeli za odvajanje. Medjutim, srpsko rukovodstvo ne uspeva da na pregovarački sto stavi svoju viziju sadržaja budućih odnosa izmedju dve republike. Bilo bi lakše postići rešenje o formalnom statusu dve republike ukoliko bi dva rukovodstva mogla da postignu sporazum o tome da će bez obzira na rešenje o formalnom statusu, gradjani i biznismeni iz jedne republike imati pravo slobodnog ulaska na teritoriju one druge republike, da će se priznavati imovinska i druga prava u istom obimu i na isti način kao i domaćim gradjanima, da će se priznavati pravo gradjanima jedne republike da na teritoriji druge republike, bez diskriminacije, imaju pravo da osnuju dom ili firmu, da će vlade saradjivati u pokušaju da se stvori jedinstveno tržište sa uskladjenim propisima, sa, možda, jedinstvenom valutom, sa uskladjenom politikom razovja infrastruktura, da će imati zajedničke vojne snage i možda, zajedničku spoljnu politiku.

 

Jedan od razloga zbog kojih Srbija insistira na brzom rešavanju sadašnjeg nejasnog statusa Crne Gore jeste unutrašnja dinamika same Srbije. Srbija treba da reformiše svoje institucije da bi izvršila ustavnu reformu. Zatim, zbog unutrašnjih napetosti izmedju dva glavna ogranka vlasti u okviru Srbije (predsednik SRJ Koštunica i premijer Srbije Djindjić) biće potrebno postići nove političke dogovore u okviru Srbije a, moguće, i nove izbore za institucije u Srbiji. Srpsko rukovodstvo se oseća blokiranim zbog nejasnog federalnog okvira, jer, ukoliko on ostane, on će takodje morati da se temeljno reformiše, a ukoliko se eliminiše, tada će svi napori, prirodno, biti koncentrisani samo na unutrašnje reforme u Srbiji.

 

4.2.3.2  Alternativna rešenja za Crnu Goru i SRJ

 

Ima šest alternativnih rešenja za problem budućnosti SRJ.

 

Prvi mogući scenario: Referendum o nezavisnosti je uspeo, dvotrećinska većina u Skupštini glasa za ustavne promene

 

Ukoliko Crna Gora organizuje referendum i većina glasača se složi da Crna Gora treba da se izdvoji iz SRJ, tada će Skupština Crne Gore morati da odluči na osnovu dvotrećinske većine da li će se crnogorski Ustav menjati i da li će Crna Gora postati suverena, medjunarodno priznata država. Ukoliko Skupština donese takvu odluku, moraće se objaviti opšti izbori za Skupštinu a nova Skupština će morati da odluči na osnovu dve trećine glasova svojih predstavnika da li će se predloženi Ustav prihvatiti. U tom slučaju, SRJ bi prestala da postoji, Srbija i Crna Gora bi morale da prodju kroz postupak sukcesije. Pokušavajući da obeshrabri Crnu Goru od nastojanja da se odcepi, visoki predstavnik EU, Havijer Solana, rekao je Crnogorcima 28. novembra 2001. da će Crna Gora morati da se prijavi za članstvo u UN i drugim medjunarodnim organizacijama, pošto će se Srbija automatski smatrati državom sukcesorom SR Jugoslavije ukoliko SRJ prestane da postoji.

 

Drugi mogući scenario: Referendum o nezavisnosti je uspeo, Skupština ne glasa dvotrećinskom većinom za ustavne promene.

 

 

Medjutim, postoji mogućnost da se organizuje referendum, da većina glasača na referendumu glasa za nezavisnost Crne Gore a da bude nemoguće dobiti dve trećine glasova u Skupštini u korist ustavnih promena.

 

Ako do ovoga dodje, moguća su dva različita scenarija:

 

1)      Da Skupština Crne Gore odluči većinom od samo 50% glasova da Crna Gora objavljuje odvajanje od SRJ. Venecijanska komisija Saveta Evrope kao i OEBS su utvrdili da bi se takav scenario smatrao neustavnim potezom, što bi onemogućilo članstvo Crne Gore u Savetu Evrope i medjunarodno priznanje Crne Gore kao suverene države. Postoji velika verovatnoća da vlasti u Srbiji takodje ne bi priznale nezavisnost Crne Gore. Ovo bi destabilizovanlo Srbiju, Crnu Goru a usled toga i celi region;

 

2)      Druga mogućnost je da crnogorska vlada organizuje nove parlamentarne izbore u nadi da će nova Skupština odobriti ustavne promene koje su već usvojene na referendumu. U tom slučaju, nova Skupština bi trebalo da razmotri i usvoji samo nacrt novog Ustava na bazi dvotrećinske većine; bilo bi potrebno da se organizuju novi parlamentarni izbori a nova Skupština bi usvojila novi Ustav dvotrećinskom većinom glasova. Ovakva promena statusa Crne Gore bila bi zakonski doboro izvedena, SRJ bi prestala da postoji a Crna Gora i Srbija bi postale dve suverene zasebne države.

 

Treći mogući scenario: Crna Gora i Srbija postižu saglasnost oko labave federacije

 

Postoji mogućnost da Djukanović odloži referendum na neograničen rok, održavajući problem u nerešenom stanju. Moguće je da Srbija ne bi prihvatila produžavanje nejasnog statusa quo i da bi predložila Crnoj Gori sporazum o razdvajanju, koji bi Crna Gora lako mogla da prihvati. Za ovo bi bilo potrebno više od 50% glasova u Skupštini Srbije. Medjutim, ne postoje veliki izgledi da bi vladi pošlo za rukom da dobije 50% glasova. Ukoliko stranka predsednika Jugoslavije, V. Koštunice ne podrži taj predlog, čak i ukoliko vlada sa glasovima ostalih stranaka dobije više od 50% glasova u korist takvog predloga, ovaj scenario bi destabilizovao Srbiju zbog političke dinamike unutar Srbije.

 

Peti mogući scenario: Crna Gora i Srbija postižu saglasnost oko konfederacije suverenih država

 

 

Ovo je mogućnost koju demokratske vlasti u Srbiji stalno odbacuju. Srpsko rukovodstvo ne vidi potrebu za takvom konfederacijom. Ono želi ili funkcionalnu federaciju ili potpun razlaz. Po mom mišljenju, umesto što izričito odbijaju takav predlog, vlasti u Srbiji bi trebalo da razgovaraju sa Crnom Gorom o tome šta bi bio sadržaj takvih odnosa.

 

Šesti mogući scenario: Status quo dok ne dodje do promena u Crnoj Gori

 

Ima mnogo njih u Srbiji koji ne shvataju zašto bi moralo da se žuri sa iznalaženjem rešenja. Oni su pristalice politike »čekaj i posmatraj«. Ako Crna Gora organizuje referendum i odluči da se odvoji od Srbije, državne funkcije koje sada izvršava federacija vršila bi Srbija. Prema ovoj teoriji, trebalo bi usvojiti novi  Ustav Srbije isto kao da federacija postoji, ali bi takodje trebalo da postoji specijalan zakon koji bi se primenio onog trenutka kada se Crna Gora zvanično odvoji. Ukoliko Crna gora ne može da organizuje referendum, ili ne može da sprovede rezultate referenduma ukoliko bi rezultalt bio u korist nezavisnosti, Srbija bi nastavila da koristi institucije i kompetencije SRJ na isti način kao što to sada čini. Ovaj scenario, takodje, nije mnogo verovatan. Srbija želi da nastavi sa reformama. Srpski demokratski lideri dele vlast na saveznom nivou sa SNP, koja predstavlja jednu polovinu crnogorskog biračkog tela, ali zbog bojkota saveznih struktura od strane crnogorskih vlasti, svi zakoni i regulativa koje usvoje savezna tela mogu se primenjivati samo u Srbiji. Status quo znači da crnogorski članovi saveznih tela mogu da odlučuju samo za Srbiju, što predstavlja jednu totalno apsurdnu posledicu statusa quo, uslov koji se u Srbiji više ne može tolerisati. Ovo je postalo evidentno u slučaju zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Nacrt zakona koji je pripremio tadašnji ministar pravde, prof. Momčilo Grubač iz Srbije, a koji je usvojen kao nacrt na osnovu glasova predstavnika DOS-a u Saveznoj vladi, morao je biti povučen iz skupštinske procedure zato što su predstavnici SNP u Saveznoj skupštini rekli da će glasati protiv tog zakona. Bez podrške SNP, ni jedan savezni zakon ne može proći kroz Saveznu skupštinu. Ovo je izazvalo krizu Savezne vlade, premijer Zoran Žižić iz SNP je dao ostavku a zakletvu je položio novi kabinet, sa istim brojem predstavnika Crne Gore i Srbije, kojem predsedava član SNP, Dragiša Pešić.

 

4.2.3.3  Predvidjanje – šta će se desiti, koji će se scenario zaista odigrati u Crnoj Gori

 

U godini nakon demokratskih promena koje su se odigrale oktobra 2000, Srbija je koristila savezne ustanove za reforme u onim oblastima koje po zakonu trenutno potpadaju pod saveznu državu. Postignut je značajan napredak u reformama u domenu spoljnih odnosa, monetarne politike, deregulacije spoljne trgovine, reformi struktura odbrane. Ovo je razlog zbog kojeg »medjunarodna zajednica« vrši jak pritisak na Crnu Goru da se suzdrži od unilateralnih poteza. SRJ se demokratizuje i niko ne može da shvati zašto Crna Gora ne bi bila jedna od dve demokratske republike u demokratskoj federalnoj Jugoslaviji. S druge strane, protiv Djukanovića se vodi kampanja u kojoj je on optužen za navodno krijumčarenje cigareta. Hrvatski nedeljnik »Nacional« nedelju za nedeljom objavljuje veoma ozbiljne optužbe protiv Djukanovića, koje su, ukoliko se dokaže da su tačne,  prema mnogim analitičarima, mogle biti stavljene na raspolaganje hrvatskom časopisu samo od strane zapadnih tajnih službi. Crnogorska opozicija je tražila da se oformi skupštinska komisija kako bi se razjasnilo da li su te optužbe tačne. Medjutim, iako se ni jedan od državnih funkcionera, čija su imena povezana sa aferom, nije pojavio da svedoči pred komisijom, Skupština je zaključila da  komisija treba da prekine sa svojim radom, a SNP je odlučio da se povuče iz Skupštine dok se komisiji ne dozvoli da nastavi sa radom. Poslednje nedelje novembra 2001, Djukanović je Okružnom sudu u Zagrebu, Hrvatska,  podneo tužbu protiv »Nacionala« zbog klevete. Bez obzira da li će Djukanović uspeti u svom slučaju u Zagrebu ili ne, afera veoma šteti njegovom ugledu unutar Crne Gore i moglo bi se desiti da izgubi podršku koju je imao aprila 2001, na izborima.

 

Scenario koji deluje najverovatnije jeste da će pod pritiskom Zapada, kao i iz same Crne Gore, Djukanović prihvatiti sporazum sa Srbijom o transformaciji SRJ u labavu federaciju. Prema nekim predlozima u Srbiji, naziv te savezne strukture bio bi Jugoslovenska Unija, koja bi imala strukture slične onima u EU. Odlučivanje na nivou Unije bilo bi samo na bazi konsenzusa. Mejdutim, postojala bi zajednička odbrana, predstavnici u inostranstvu i monetarna, fiskalna i carinska regulativa. Svaka od ove dve konstitutivne republike bi imala mogućnost da ima svoje vlastite diplomatske predstavnike u inostranstvu ili da koristi zajedničku diplomatsku misiju. Mnogi analitičari smatraju da će sporazum izmedju Srbije i Crne gore biti uskoro postignut.

 

2.      Agenda za uspostavljanje gradjanskog i političkog društva na Balkanu

 

2.1. Začarani krug okruženja koje je neprivlačno za investicije i razbijanje tog začaranog kruga

 

Sve ove teme kojima se bavimo vuku koren iz jednog pitanja – kako naše države, više ili manje siromašne i politički, društveno i ekonomski nerazvijene, mogu da se ukrcaju na brod koji se zove »Evropska Unija«.

 

Nema razloga za sumnju da elite  u našim državama znaju tačno koji su neophodni koraci da se postigne ovaj cilj. Preciznije rečeno, naši politički lideri i druge elite znaju da je recept univerzalan i, zapravo, veoma jednostavan. Kao prvo neophodno je  usvojiti zakone koji su preduslov za:  otpočinjanje institucionalnih reformi u upravi, omogućavanje uspostavljanja vladavine prava i razdvajanje ovlašćenja, javnu kontrolu nad javnim poslovima preko slobodnih medija, izbalansiranu državnu potrošnju, uklanjanje nepotrebnih barijera u domenu trgovine i investicija, poštovanje ljudskih i političkih prava, poštovanje manjinskih prava. Zatim se ti zakoni moraju sprovesti, moraju se eliminisati nepošteni i nelegalni monopoli, zaustaviti štampanje novca, prekinuti sa primoravanjem banaka da daju zajmove, očistiti unutrašnji dugovi i ukratko, u svim detaljima ponašati se pošteno, zakonski i pristojno.

 

Medjutim, iako mi svi znamo šta treba da se radi, iz nekog razloga to se ne čini. Naš region u ovom pogledu nije uopšte specifičan. Može se pogledati Latinska Amerika, ili Afrika, ili siromašnije članice EU. Ima zemalja koje decenijama nisu uspevale da razviju jake institucije kao one na Zapadu, uprkos činjenici da su imale demokratski izabrane i demokratski orijentisane političke lidere.

 

Pa, gde je onda problem? Zašto ovde na Balkanu kao i u nekim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije, naše elite, iako znaju šta treba da se uradi, ne uspevaju da donesu zakone koji će omogućiti institucionalne reforme i društveno korisan ekonomski razvoj? Takodje, zašto toliko mnogo vlada nije imalo uspeha u primeni tih zakona nakon njihovog usvajanja?

 

Kao da se radi o začaranom krugu koji treba da se raščini. Nemoguć je bilo kakav koristan ekonomski razvoj kada postoje nepravedni monopoli, kada nema bezbednosti investicija, kada su zakoni loši, sudije i državni činovnici loše plaćeni i korumpirani, kada su političari korumpirani.  Niko neće uložiti novac u zemlju u kojoj svaka investicija može biti eliminisana putem dekreta nekog korumpiranog ministra ili sudije. S druge strane, bez novih investicija privreda će ostati siromašna, što znači da sudije i državni činovnici neće biti plaćeni kako treba, obrazovani ljudi će napustiti zemlju, neće biti ljudskih resursa za pripremu dobrih zakona i / ili primene dobrih zakona, neće biti dovoljno društvenog razvoja koji će društvu omogućiti da promeni lošu situaciju u koju je zapalo.

 

Prema tome, za nas na Balkanu, ono osnovno pitanje – kako da se ukrcamo na sjajni i luksuzni broj koji se zove »Evropska Unija« - može se prevesti u pitanje – kako da se razbije začarani krug koji bi se uslovno mogao nazvati "nema ulaganja  u okruženje koje je neprivlačno za investicije".

 

Moramo prestati da se zavaravamo. Mi nikada nećemo postati deo Evropske Unije ukoliko ne obezbedimo brži ekonomski razvoj. A brži ekonomski razvoj ne možemo postići bez novih domaćih i stranih ulaganja. Dakle, hajde da vidimo šta može da se uradi da zemlje našeg regiona, koje su neprivlačne za ulaganja, postanu privlačne.

 

2.2              Suočavanje sa realnošću: siva slika regije i prevara Zapada

 

Sada je vreme da se suočimo sa realnošću. Prva realnost jeste to, da nema ničega jedinstvenoga u vezi sa sumornom slikom stanja u kojima se nalaze države na Balkanu. Širom sveta postoje propale države, korumpirani političari, nerazvijena društva, pa ni mi nismo ništa posebno. Dobro, u teškoj smo situaciji, ali to nije ništa neobično u poredjenju sa drugim siromašnim regionima na drugim kontinentima. (Zapravo, kao što svi dobro znamo, iako je situacija izuzetno loša,  mi smo prošli i gora vremena, periode rata, svakodnevna ubistva nevinih gradjana u Sarajevu pod opsadom, ubistva i proterivanje civila iz njihovih domova u Hrvatskoj, ubistva i izbacivanje civila sa Kosova, razaranje i civilne žrtve NATO kampanje u Jugoslaviji, koje su eufemistički nazivane »kolateralna šteta«. Hvala Bogu, ratovi su izgleda za nama.)

 

Ona druga realnost s kojom treba da se suočimo jeste da nas jeZapad prevario. Zapad, EU i SAD su bili obećali da će nam pomoći preko Pakta za stabilnost kao neke vrste novog Maršalovog plana za Balkan.  Medjutim, ako uporedimo šta je Maršalov plan  bio za Zapadnu Evropu, sa tim šta je Pakt za stabilnost za nas, možemo videti da obećanje da će doći do povećanja ulaganja u infrastrukturu, institucionalne reforme i društveni razvoj, uopšte nije bilo realistično. Medjutim, Zapad nije jedina strana koju treba kriviti. Mi takodje delimo tu odgovornost, mi smo rado prihvatiili ulogu objekta Zapadne pomoći,  koja je ispala manja nego što smo očekivali, umesto da smo prihvatili ulogu partnera u izgradnji bolje Evrope. Postoji jedno poredjenje koje pokazuje da Zapad nikada nije ozbiljno uzimao u obzir Maršalov plan za Balkan. Zapad je (preko Zapadne Nemačke) uložio je 500 milijardi Eura u apsorpciju bivše Istočne Nemačke u EU, tokom perioda od 10 godina. Godine 2000-te, Zapad je bio obećao da će uložiti 6 milijardi Eura u privredni oporavak Balkana, tokom perioda od 5 godina.  Disproporcija je očigledna i jasno pokazuje da Zapad nije bio stvarno posvećen »evropeizaciji« Balkana. Medjutim, iako s njene strane nije bilo ozbiljnih ulaganja, EU ne krije  svoju rešenost da utiče na politiku na Balkanu, da bude ključni akter na Balkanu. Medjutim, ova uloga je ograničena na cilj da se spreče oružani sukobi i eliminišu pretnje po bezbednost, pre nego da se pospeši privredni i društveni razvoj.

 

2.3              Šta možemo da uradimo? Nacrt agende za regionalno samopoštovanje

 

Dakle, ako ne možemo da očekuje veće investicije sa Zapada, ima li išta drugo što možemo da učinimo?

 

Naravno da ima. Mi, na početku, treba da se oslonimo na naše vlastite snage, barem dok ne počnemo da se privredno oporavljamo. Postoji ogromna uloga koju gradjansko društvo mora da odigra u ovom periodu[21].

 

Kao prvo, svaka zemlja treba da utvrdi koji su njeni kapaciteti.

 

Drugo, mi bi trebalo da se sastanemo, da uporedimo mogućnosti svake od naših zemalja sa potrebama i mogućnostima regionalnog razvoja.

 

Treće, trebalo bi da utvrdimo koje su to prepreke za ulaganja u svakoj zemlji pojedinačno i trebalo bi da vršimo pritisak na naše vlade da te prepreke eliminišu.

 

Četvrto, trebalo bi da utvrdimo šta je svakoj od naših zemalja potrebno da bi se izgradilo okruženje koje će biti privlačno za ulaganja i koji su troškovi oko toga.

 

Peto, kada napravimo plan institucionalnih reformi za svaku od naših zemalja (svaka zemlja se nalazi na različitom stepenu institucionalnih reformi) i kada izračunamo troškove reformi državne uprave, zakonodavnog ogranka vlasti (skupštine) i sudstva, trebalo bi da dodjemo do cifre koja predstavlja troškove institucionalnih reformi celog regiona, a tada bi trebalo da zamolimo vlade na Zapadu da razrade plan regionalne obnove i da sredstva koja su potrebna za institucionalne reforme usmere za tu potrebu. Ovo bi bila dobra prilika da Zapad razmotri da li kod vlade SAD zaista postoji spremnost da ponovi onu velikodušnost koju je imala u primeni Maršalovog plana za Zapadnu Evropu. Naravno, Maršalov plan je, delimično, bio rezultat političkih podela unutar Evrope posle Drugog svetskog rata,  ali nema sumnje da bi institucionalni i privredni oporavak u Zapadnoj Evropi teško mogao napredovati takvom brzinom da nije bilo onakve odlučnosti SAD da pomogne Zapadnu Evropu.

 

Šesto, potrebno je da vršimo pritisak na naše vlade da  precizno preuzmu obavezu, uključujući i precizan kalendar, u vezi sa promenama zakonodavstva koje je potrebno za institucionalne reforme i njihovu primenu.

 

Sedmo, potrebno je da vršimo pritisak na naše vlade da izgrade društveni konsenzus za reforme, a onda kada ovaj konsenzus bude ugradjen u svaku zemlju, mi bi trebalo da nateramo naše vlade da zajedno naprave regionalni plan reformi.

 

Osmo, trebalo bi da vršimo pritisak na Zapad da on primora naše vlade da sprovedu obećane reforme i da uslovi svoju podršku tim reformama ispunjavanjem obećanja koje su vlade dale u vezi sa tim reformama.

 

Deveto, trebalo bi da sebe nametnemo našim vladama i Zapadu kao partneri. Mi to možemo postići ozbiljnošću naših istraživanja,  instiitucionalizacijom naše saradnje, dobrom podelom rada medju nama, dobrim odnosima sa medijima u našim zemljama i širom regiona. Naše vlade i Zapad bi trebalo da shvate da smo mi, gradjani Balkana nosioci procesa regionalne saradnje. Naše vlade kao i Zapad preokrenuli su stvari naopačke. Kao advokat, mogu to predstaviti kroz poredjenje sa odnosom izmedju klijenta i advokata. Moj klijent je u svom slučaju nalogodavac. On može da me otpusti ako ne izvršavam njegove želje. U slučaju saradnje izmedju Balkana i Zapada, Zapad se ponaša kao da je Zapad nalogodavac u našem slučaju[22]. Kada se radi o odnosu izmedju nas i naših vlada, vlade se ponašaju kao da su one nalogodavci, kao da vlada može da otpusti gradjane.

 

*          *          *

 

 

U razgovorima o agendi za ovaj region potrebno je da razmotri metodologija regionalne koordinacije pripreme agende.

 

U sledećem delu ovog referata nudi se prilog ovim razgovorima.

 

Utvrdjivanje cilja razgovora o regionalnoj saradnji u procesu tranzicije

 

Jedan poseban način angažovanja regionalnih mozgova u procesu tranzicije jeste da se institucionalizuje stalna razmena iskustava, mišljenja i analiza stručnjaka u regionu. Ovaj projekat bi trebalo voditi ambiciozno. Cilj bi trebalo da bude: izgradnja regionalnog konsenzusa o načinima tranzicije društava na Balkanu u moderne liberalne demokratije.

 

Sve zemlje Balkana imaju strateški cilj da postanu članice EU. Ovo znači da sistem liberalne demokratije, koji je uspostavljen u EU treba da se uspostavi i u zemljama kandidatima. Što reforme pre počnu to će rezultati pre biti postignuti. Elementi sistema liberalne demokratije su medjusobno povezani, sistem se može uspostaviti samo ako su prisutni svi elementi u isto vreme. Ako i jedan od elemenata nedostaje, nema stabilnosti i celi sistem je u opasnosti. Na primer, da bi se pridružile Evropskoj Uniji, zemlje moraju da imaju razvijene privrede koje će im omogućiti da imaju konkurentna tržišta. Za ovo je potreban veći obim domaćih i stranih investicija. Medjutim, da bi se došlo do više investicija, mora postojati vladavina prava i nezavisno sudstvo. Jedan od preduslova za nezavisno sudstvo jesu dobre sudijske plate, kao što su dobre plate u državnoj upravi preduslov za vladavinu prava. Ovo nas vraća na privredu. Naravno, nezavisno sudstvo nema značaja za zaštitu investicija ako nema slobode medija kao glavnog instrumenta javne kontrole vlasti.  Investicije su privlačnije na velikim tržištima. Ovo znači da je potrebno pojačati regionalnu saradnju na planu uklanjanja trgovinskih barijera, olakšanja trgovine, razvoja infrastrukture. Ništa od ovoga nije moguće ukoliko vlada osećaj nesigurnosti u regionu zbog nepoštovanja ljudskih prava, ili prava manjina.

 

Ovaj projekat bi trebalo da potpomogne razvoj regionalnog dijaloga izmedju eksperata, trustova mozgova, ljudi iz državne uprave, s ciljem da se postigne regionalni pristup društvenom, ekonomskom i institucionalnom razvoju.

 

Definisanje metodologije projekta

 

Radna grupa za budućnost Balkana

 

Metodologija bi trebalo da počne od formiranja jednog tela regionalnih eksperata koje bi se moglo nazvati Radna grupa za budućnost Balkana. Ona bi trebalo da bude glavni mehanizam za izgradnju gore pomenutog regionalnog koncenzusa. Ovo znači da je potrebno primeniti aktivniji pristup planiranju Rada grupe. Nema razloga zašto se ne bi crpelo iz pozitivnog iskustva stečenog tokom projekta Radne grupe za SRJ[23]. Naziv tog tela je bio Radna grupa za budućnost SRJ. Njen glavni cilj je bio konsenzus u vezi sa potrebom za promenama u SRJ. Nema razloga zašto mi ne bismo predložili naziv Radna grupa za budućnost Balkana. Ona bi trebalo da se sastoji od eksperata, trustova mozgova i ljudi iz uprave svake od zemalja na Balkanu. Ti ljudi bi trebalo da se sastaju jednom u dva meseca i da razmenjuju mišljenja o tome šta treba da se učini da se poboljša stanje u regionu i kako bi postojeći regionalni problemi trebalo da se razrešavaju. Umesto puke analize posledica alternativnih rešenja, oni bi trebalo da razmatraju najpoželjnija rešenja koja bi trebalo da se primene da bi se postigao strateški cilj svake od zemalja, da postane demokratsko liberalno društvo integrisano u Evropu.

 

Mesečni politički i ekonomski izveštaji, izveštaji sa sastanaka Radne grupe

 

Jedan od segmenata ovog projekta bi trebalo da bude usredsredjen na politički i ekonomski monitoring tranzicije u zemljama u regionu. Regionalni eksperti bi trebalo da podnose sistematske i redovne izveštaje o  razvoju regionalnih problema. Političko izveštavanje regionalnog obima koje trenutno postoji nije ni sistematično ni redovno, a vrše ga uglavnom eksperti sa Zapada. Isto važi i za izveštavanje iz domena privrede.

 

Podrobna analiza problema u regionu

 

Ostale aktivnosti projekta trebalo bi da se odnose na podrobnu analizu regionalnih problema. Ove analize bi trebalo da pišu eksperti iz regiona. Analize bi trebalo da sadrže istorijski osnov, objašnjenje razvoja odredjenog problema i preporuke relevantnim donosiocima odluka. Te analize bi, zajedno sa političkim i privrednim izveštajima, bile dobro polazište za razgovore na sastancima Radne grupe.

 

Izveštaji sa sastanka Radne grupe

 

Nakon svakog sastanka, Radna grupa o budućnosti Balkana izdala bi izveštaj  koji bi takodje sadržao analizu problema i preporuka svim relevantnim donosiocima odluka.

 

*          *          *

 

 

Zaključak koji proističe iz ovog referata jeste da je za uspostavljanje gradjanskog i političkog društva na Balkanu potrebna institucionalizovana regionalna saradnja donosilaca odluka u vladama zemalja Balkana koje su u procesu tranzicije, eksperata vlada iz tih zemalja, eksperata iz think tankova iz tih zemalja, aktivista nevladinih organizacija i sindikata, a u cilju da se sastavi agenda za tranziciju u regionu.

 

 

 



[1] Ovaj referat bi trebalo smatrati nacrtom moguće studije o problemima i mogućim rešenjima za razvoj Balkana. Ovde su prezentirani samo stavovi autora u vezi sa nekim problemima u regiji i predlog za dalja istraživanja i dublje analize.

[2] Autor je advokat iz Beograda i Praga i politički analitičar koji se bavi razvojem regionalne saradnje na Balkanu.

[3] Potrebno je napomenuti da su snage srpskog režima izvršile zloupotrebu vojne moći 80-ih godina na Kosovu i 1991. u Beogradu, ali u analizama, te “blic-krig” operacije se nikada ne smatraju ratovima. Protesti gradjana Beograda u martu 1991, gde su demonstranti, nesumnjivo, većinom bili etnički Srbi, koji su tražili demokratizaciju i reforme, ugušeni su vojnom intervencijom koju  su zahtevale snage srpskog režima a koja je bila odobrena većinom glasova saveznog predsedništva bivše SFR Jugoslavije. Kratkotrajni rat zbog nezavisnosti Slovenije 1991. godine, poveli su samo formalno savezni organi vlasti SFRJ, bez ikakve ozbiljne namere snaga srpskog režima - koji je već držao pod kontrolom vojsku SFRJ - da spreči odvajanje Slovenije.

[4] Mnogi etnički Srbi su se borili zajedno sa etničkim Hrvatima i Muslimanima (Bosanskim Slovenima muslimanske veroispovesti – u poslednje vreme nazivani Bošnjaci) u ratu koji su snage srpskog režima povele protiv bosanskohercegovačkih  snaga kada su bosanski i hrvatski odbornici u republičkoj skupštini objavili nezavisnost i odvajanje od bivše SFR Jugoslavije.

[5] Do 70-ih godina i pojave demokratsko-nacionalističkog pokreta u Hrvatskoj – “Maspoka”, ovaj jezik je u Hrvatskoj zvanično nazivan “hrvatskosrpski” (na engleskom “Croato-Serbian”).  Posle 70-ih, naziv jezika je u Hrvatskoj zvanično promenjen i on je nazvan “hrvatski ili srpski”. U svakodnevnoj upotrebi, ovaj jezik se u hrvatskoj skoro bez izuzetka zvao samo hrvatski. Nakon promena 1990. godine, jezik je i zvanično nazvan hrvatski. Do kraja 80-ih, u Srbiji i Crnoj Gori ovaj jezik se u svakodnevnom govoru zvao ravnopravno srpskohrvatski ili srpski. Od kraja 80-ih godina, sa porastom srpskog nacionalizma, ovaj jezik se i zvanično i kolokvijalno zove samo srpski.

[6] Sukobi u Makedoniji izmedju Albanaca iz Makedonije i većinskog etničkog makedonskog stanovništva  počeli su tek nedavno, izvezeni od strane vodja vojnih snaga etničkih Albanaca sa Kosova a postoji nada da se ovi sukobi mogu smatrati završenim prihvatanjem zahteva etničkih Albanaca iz Makedonije od strane vlade većinskog etničkog makedonskog stanovništva.

 

 

[7] Molim pogledajte poglavlje 2.3 ovog referata (strana 10)

[8] Gosp. Ante Marković je po svom etničkom poreklu Hrvat. Paradoks je to što je Hrvat bio poslednji branitelj ideje Jugoslavije kao unije južnoslovenskih etničkih grupa i njihovih država.

 

[9] Na Zapadu  nema spora oko toga da je Hrvatska sastavni deo Balkana, medjutim veliki deo hrvatskog establišmenta insistira na tome da je Hrvatska sastavni deo Centralne Evrope pre nego Balkana. Da bi se udovoljilo ovom stavu velikog dela hrvatske javnosti Zapad koristi naziv Jugoistočna Evropa, kao drugi naziv za Balkan. Etnički ratovi u 20. veku su bili učestaliji i imali su veći razarajući efekat u drugim delovima Evrope nego na Balkanu.

[10] Neke zapadne agencije Moldaviju svrstavaju kao deo Jugoistočne Evrope (ili Balkana) a neke ne.

[11] EastWest Institut je “think and action thank” američko-evropska nevladina organizacija kojoj je Pakt za stabilnost u martu 2000 ponudio da sačini studiju sa preporukama o daljem razvoju  Pakta.

[12] Studija Svetske banke – Put ka regionalnom  prosperitetu i stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi, januar 2000.

[13] Neopravdano zato što su samo zemlje bivše Jugoslavije imale etničke sukobe i sporove, dok veći deo Balkana (Rumunija, Bugarska, Grčka, Turska, Moldavija, Albanija I Makedonija) nije učestvovao u etničkim ratovima koji su se odvijali krajem 90-ih godina. Molim, pogledajte stavku 1 ovog referata.

[14] Pokrenut 1999. godine kao Maršalov plan za Jugoistonu Evropu, Pakt za stabilnost se pretvorio u loše rukovodjenju berzu projekata koje su zapadne vlade ili zapadne institucije već odlučile da finansiraju.

[15] Molim pogledajte stavku 2.1. ovog referata

[16] Molim pogledajte stavku 5.1. ovog referata – slučaj Slovenije

[17] Sukob u Makedoniji je novijeg datuma,  počeo je 2000. godine i postoji nada da se on završio nedavnim usvajanjem Sporazuma

[18] Ovaj deo nacrta studije u vezi sa ovim regionom razmatra samo neke od problema koji proističu iz nerešenih zahteva za formiranje suverenih država

[19] Beogradski dnevnik  ‘’Danas’’, 16.februar 1999.

[20] Igmanska inicijativa je program regionalne saradnje izmedju SRJ, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, kojim rukovode tri nevladine organizacije, Centar za regionalizam iz Novog Sada (SRJ), Forum demokratske alternative iz Sarajeva i Gradjanski centar za ljudska prava u Zagrebu. Pogledajte sajtČ www.igman.org.

[21] Za razliku od zapdnih vlada, zapadne donatorske nevladine organizacije i fondacije našle su interes u davanju podrške trustovima mozgova i drugim profesionalnim nevladinim organizacijama iz naših zemalja. Iako je ovaj postupak imao negativne sporedne efekte, ovo je pomoglo da dodje do regeneracije srednje klase, koja je malobrojna ali važna za početak procesa. Negativni sporedni efekat je to da su prestale da postoje “domaće” institucije koje su odavno postojale, sposobni i obrazovani ljudi iz establišmenta i vladinih agencija su se preseleli da rade za zapadne medjunarodne organizacije ili nevladine organizacije koje sponzoriše Zapad. Drugi problem je to što ovo ne pomaže u izgradnji institucionalnih kapaciteta u ovim zemljama - ako zbog bilo kojeg razloga nevladine organizacije izgube podršku Zapada, one će morati da budu zatvorene ukoliko ne uspeju da sebe uspostave kao institucije.

[22] Ovo je posebno vidljivo u Bosni i Hercegovini. Molim, pogledajte stavku 3.3. u ovom referatu.

[23] Molim pogledajte deo 4.2.3.1 strana 22 ovog referata a takodje i www.iews.cz/frytf